Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.09.2011.

Гж 13863/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж. 13863/10
Дана 28. септембра 2011. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Сање Пејовић и Владиславе Милићевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије-Министарства правде Републике Србије, коју заступа Републички јавни правобранилац из Београда ул. Немањина бр.26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављене против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр. 48477/10 од 09.06.2010.године, у седници већа одржаној дана 28.септембра 2011.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е


УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.48477/10 од 09.06.2010. године у ставу првом и четвртом изреке и предмет ВРАЋА Првом основном суду у Београду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.48477/10 од 09.06.2010.године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев, па је обавезана тужена Република Србија-Министарство правде РС, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде части, угледа, слободе и права личности услед неоснованог лишења слободе, исплати износ од 1.800.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 09.06.2010. године, па до исплате, док је ставом другим изреке одбијен тужбени захтев у делу којим је тужилац тражио да му тужена поред досуђеног, исплати још 200.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 09.06.2010. године. Ставом трећим изреке, одбијен је предлог тужиоца за ослобађање од плаћања трошкова поступка (судских такси), а ставом четвртим је обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 152.600,00 динара.

Против наведене пресуде и то против одлуке садржане у ставу првом и четвртом изреке тужена је благовремено изјавила жалбу из свих законских разлога предвиђених одредбом члана 360 ЗПП.

Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао да је жалба основана.

У првостепеном поступку суд је утврдио да је тужиоцу, као држављанину Републике Хрватске, решењем Окружног суда у Новом Пазару Кри. бр.31/08 од 26.05.2008. године, одређен екстрадициони притвор, који му се има рачунати почев од 26.5.2008. године, када је лишен слободе, а на основу молбе за изручење Министарства правосуђа Републике Хрватске која је тражила изручење тужиоца због основане сумње да је починио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 ОКЗ Републике Хрватске, а све код чињенице да је Окружни суд у Сиску дана 19.01.1993. године, донео решење о спровођењу истраге и одређивању притвора према тужиоцу, а 19.02.1993. године и наредио издавање потернице према њему. Тужиоцу је притвор укинут 10.12.2008. године, а након што је Окружни суд у Новом Пазару обавештен од стране државе Републике Хрватске, да је решењем Жупанијског суда у Сиску Кио. 8/93 од 03.12.2008. године обустављена истрага против тужиоца. Пре подношења тужбе првостепеном суду тужилац се без успеха обратио туженој захтевом за обештећење ван спора.

На овако утврђено чињенично стање, првостепени суд је применио одредбу члана 560 став 1 тачка 1 ЗКП, којом је прописано да право на накнаду штете припада лицу које је било у притвору, а није дошло до покретања кривичног поступка, или је он обустављен, или је правноснажном пресудом лице ослобођено од оптужбе, или је оптужба одбијена, и сходно чл. 200 ст. 1 ЗОО обавезао тужену да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде части, угледа, слободе и права личности услед неоснованог лишења слободе, исплати износ од 1.800.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 09.06.2010. године, па до исплате.

Међутим, по налажењу Апелационог суда , што се основано указује и у жалби тужене, првостепена пресуда има недостатака због којих се не може испитати, јер нису наведени разлози о одлучним чињеницама, на који начин је учињена битна повреда одредаба парничног поступка и чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, а ово стога што је захтев за накнаду наматеријалне штете усвојен сходно одредби чл. 560 ЗКП, јер је према тужиоцу, који је био у притвору обустављен кривични поступак, иако исти није вођен од стране надлежних органа Србије, већ друге државе - Хрватске, због чега се наведена законска одредба у конкретном случају не би могла применити. Поред тога, пропуштено је утврђење свих околности које су од значаја за правилну примену материјалног права у конкретном случају, а самим тим и за могућност правилног одлучивања о постављеном тужбеном захтеву.

Првостепени суд је непотпуно утврдио чињенично стање, јер сходно позитивним законским прописима, Законику о кривичном поступку, пре свега чл. 542 и 142 ЗКП, који регулишу одређивање екстрадиционог притвора и Европској конвенцији о екстрадицији ("Службени лист СРЈ – Међународни уговори", бр. 10/2001 и „Службени гласник РС-Међународни уговори“ бр. 12/2010 и 1/2011), није утврђивао да ли је у конкретној ситуацији било незаконитог поступања суда који је тужиоцу одредио притвор.

Чланом 1 Европске конвенције о екстрадицији предвиђена је обавеза стране уговорнице да ће према прописима и условима наведеним у конвенцији, издавати једне другима лица која се гоне због почињеног кривичног дела, или се траже ради извршења казне, или мере безбедности од стране правосудних органа стране молиље. Чланом 16 Конвенције одређено је под којим условима ће се спровести привремено притварање по захтеву друге државе, а о ком захтеву ће се одлучивати у складу са законом замољене стране, како је то предвиђено и чл. 22 Конвенције.

Према наведеним одредбама Конвенције, предвиђена је обавеза стране уговорнице да под условима из Конвенције и по својим законима издаје лица другој држави, по захтеву стране молиље-друге државе. С тим у вези је и одредба чл. 542 ст. 3 ЗКП-а, где је између осталог прописана обавеза истражног судије да странцу, у овом случају тужиоцу, одреди притвор, ако постоје разлози из чл. 142 ЗКП. Истражни судија Окружног суда, као функционално надлежан у Србији је био дужан да се придржава јасних одредница напред цитиране Конвенције и ЗКП, па је у првостепеном поступку било потребно утврдити у чему се састоји евентуално незаконито поступање према тужиоцу у Србији, како би се евентуално могла применити одредба чл. 172 ст. 1 ЗОО, јер притвор представља меру обезбеђења присуства окривљеног у кривичном поступку који се није водио у Србији, него у Хрватској. У склопу наведених одредби и правних извора, првостепени суд је био дужан да на потпуно утврђено чињенично стање правилно примени материјално право. Ово тим пре, ако се има у виду да одредбом члана 560 ЗКП није предвиђено право на накнаду штете због боравка у екстрадиционом притвору, а чл. 542 и 142 ЗКП, као и одредбама Европске конвенције о екстрадицији, предвиђена је обавеза одређивања притвора под законом предвиђеним условима.

Стога ће првостепени суд у поновном поступку отклонити учињене пропусте и нејасноће, а потом савесном и брижљивом оценом свих изведених доказа у смислу члана 8 ЗПП, несумњиво утврдити да ли су постојали пропусти у раду државних органа који су поступали по молби државе Хрватске, те донети нову, закониту одлуку, за коју ће дати јасне и аргументоване разлоге.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, јер зависи од коначног исхода спора и постигнутог успеха странака.

На основу изложеног, а применом одредбе чл. 376 ст. 1 и чл. 377 ст. 1 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа-судија
Славица Срећковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)