Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.09.2011.

Гж 14846/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж.бр. 14846/10
Дана 28. септембра 2011. године
Б Е О Г Р А Д


У И М Е Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Владиславе Милићевић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца АА из __, кога заступа АБ, адвокат из __, против туженог Туристичког предузећа „ББ“ ДОО из Београда, ул. __, кога заступа БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр. 7969/10 од 22. јуна 2010. године, у седници већа одржаној дана 28. септембра 2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр. 7969/10 од 22. јуна 2010. године у ставу првом изреке, тако што се ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев тужиоца АА из _ да се обавеже тужени Туристичко предузеће „ББ“ ДОО из Београда да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за повреду части исплати износ од 50.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења 22.06.2010. године па до коначне исплате, као и да му накнади трошкове парничног поступка.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу четвртом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П.бр. 7969/10 од 22. јуна 2010. године, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 47.500,00 динара, у року од 15 дана по пријему ове пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр. 7969/10 од 22. јуна 2010. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца па је обавезан тужени да му на име накнаде нематеријалне штете за повреду части исплати износ од 50.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења 22.06.2010. године па до коначне исплате, а све у року од 15 дана. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу у којем је тражио да суд обавеже туженог да му на име накнаде нематеријалне штете за повреду части исплати износ преко износа досуђеног ставом првим изреке пресуде за износ од још 250.000,00 динара са законском затезном каматом. Ставом трећим изреке, утврђено је да је тужба тужиоца против туженог на име накнаде нематеријалне штете у износу од 341.06 евра у динарској противвредности са законском затезном каматом почев од 08.05.2008. године па до исплате, повучена. Ставом четвртим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 42.800,00 динара у року од 15 дана. Ставом петим изреке, обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 6.000,00 динара у року од 15 дана.

Против наведене пресуде, и то одлуке садржане у ставу првом и четвртом изреке, тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога прописаних одредбом чл. 360 ЗПП-а.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу чл. 372 ЗПП-а, Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба туженог основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1,2,5,7 и 9 ЗПП-а, на које Апелациони суд у Београду, као другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би се побијана пресуда морала укинути.

Према разлозима побијане пресуде, из изведених доказа је утврђено да је тужилац са туженим закључио уговор о путовању за ВВ у периоду од 15.04.2008. године до 29.04.2008. године, да је тужилац захтев за аплицирање за британску транзитну визу попунио руком писаним штампаним словима и да је у рубрике унео своје личне податке и својеручно потписао, да је визном одељењу туженог поднео сва потребна документа за добијање визе за ВВ, као и транзитне британске визе, да га је службеник амбасаде Велике Британије обавестио да је за 04.04.2008. године заказан разговор за добијање визе на који су дошли сви путници из тог аранжмана, да је том приликом тужилац потписао формулар који је био издат у електронској форми и да га претходно није прочитао, да су га 09.04.2008. године позвали из британске амбасаде и обавестили да се подаци које је навео у апликацији за визу и подаци из пасоша разликују, након чега је тужилац после разговора са службеником визног одељења туженог сазнао да је дошло до грешке у попуњавању апликације за визу која је отклоњена па је истога дана тужиоцу поново заказан разговор у британској амбасади, као и да је британску транзитну визу добио дана 11.04.2008. године, а визу за ВВ дана 25.03.2008. године. Када су на путу за ВВ, допутовали у Лондон, на аеродрому Хитроу, сви остали путници су прошли пасошку контролу, а полицијски службеник је тужиоцу узео пасош, одвели су га у једну посебну просторију где је тужилац провео од 30-45 минута којом приликом га полицијски службеници нису ништа испитивали, након чега су му вратили пасош, тужилац је прошао пасошку контролу и даље наставио пут са осталим путницима без икаквих проблема, као и да након овог путовања, тужилац није подносио захтеве за добијање неке друге визе нити је путовао у друге земље за које је виза потребна.

Из утврђених чињеница, првостепени суд је утврдио да је услед грешке службеника туженог приликом електронског попуњавања захтева за транзитну визу за Велику Британију, а на основу података које је тужилац доставио туженом, тужилац био најпре одбијен, а потом је добио транзитну визу за Велику Британију, а тај податак о одбијању визе је остао трајно убележен у бази података свих аеродрома на свету, па је тужилац услед тога био задржан на аеродрому у Лондону и због тога изложен непријатностима и применом одредбе чл. 170 и 200 Закона о облигационим односима одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде.

Основани су жалбени наводи туженог да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право и то одредбе чл. 170 и 200 ЗОО и одредбу чл. 223 ЗПП-а, налазећи да је у конкретном случају, оправдано тужиоцу досудити накнаду за претрпљену нематеријалну штету због повреде части.

Наиме, имајући у виду да тужилац тужбени захтев према туженом заснива на одредби чл. 170 ЗОО и одговорности предузећа за штету коју његов запослени причини трећем лицу у раду или у вези са радом, па је у конкретном случају за постојање одговорности туженог за накнаду штете тужиоцу, неопходно да постоји узрочна веза између грешке радника туженог у попуњавању апликације за издавање транзитне визе и настале нематеријалне штете у виду повреде части и угледа тужиоца због привременог задржавања на аеродрому у Лондону приликом пасошке контроле. Тужилац је дужан да докаже узрочну везу између штетног догађаја и настале штете, а да би постојала штета за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части у смислу чл. 200 ЗОО неопходно је да су доведене у питање тужиочеве укупне моралне вредности које он ужива као члан одређене друштвене средине.

У конкретном случају, у првостепеном поступку је несумњиво утврђено да је тужилац лично потписао апликацију за визу која је предата амбасади Велике Британије и да је могао да провери тачност података који су у њој наведени, да тужилац суду није пружио доказ да је најпре био одбијен за британску транзитну визу, као и да у тужиочевом пасошу није забележен податак о одбијању захтева за издавање британске визе, већ је напротив тужиоцу издата виза, као ни да је тај податак о одбијању остао трајно убележен у бази података свих аеродрома у свету због чега се догодило да тужилац буде задржан на аеродрому у Лондону ради провере података из његовог пасоша, а тим пре што из исказа тужиоца саслушаног у својству странке, произилази да приликом пасошке провере службеници британске полиције нису разговарали са тужиоцем и нису га обавестили о разлозима задржавања, нити су према тужиоцу били непријатни и нељубазни, већ је тужилац само био издвојен од осталих путника у одвојену просторију у којој је сачекао 30-45 минута док није завршена провера података из његовог пасоша, због чега тужилац, уколико тврди да је због грешке службеника туженог у попуњавању апликације за британску визу, њему причињена штета, за овакву своју тврдњу, суду није пружио доказ а што је био дужан сходно одредби чл. 223 ЗПП-а.

Поред тога, да би постојала одговорност туженог за накнаду нематеријалне штете тужиоцу, неопходно је да постоји узрочна веза између описаног понашања радника туженог -грешке у попуњавању апликације за издавање визе и евентуално настале нематеријалне штете, повреде части и угледа тужиоца, па код опште познате чињенице да постоји дискреционо овлашћење свих пограничних, царинских или имиграционих власти да било које лице задрже ради додатних провера на граничном прелазу или аеродрому, и овакво додатно задржавање се не може сматрати шиканирањем нити повредом части и угледа, отуда се не могу прихватити као правилни разлози првостепеног суда да постоји узрочна веза између штетног догађаја и повреде части и угледа тужиоца, а ово тим пре што у наставку путовања, тужилац није имао било каквих проблема или задржавања од стране пограничних власти других земаља, нити је у наставку путовања у ВВ тужилац имао било каквих непријатности са осталим путницима на том путовању због овог догађаја, нити је овај догађај имао било какве негативне последице на личност тужиоца да би његова част и углед бити доведени у питање, за које последице је признато право на накнаду штете, то по налажењу Апелационог суда у Београду, у конкретном случају, није било штетних последица по личност тужиоца за које последице је признато право на накнаду штете, сходно одредби чл. 200 ЗОО, нити је тужилац сходно одредби чл. 223 ЗПП-а насталу нематеријалну штету у виду повреде части и угледа, доказао, то је Апелациони суд у Београду, уважио жалбу туженог и побијану пресуду у ставу првом изреке преиначио, утолико што је одбио тужбени захтев тужиоца и применом чл. 380 тач. 4 ЗПП-а одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.

Истовремено је, с обзиром на то да је преиначио одлуку против које је изјављен правни лек, Апелациони суд одлучио о трошковима целог поступка, сходно одредби чл. 161 ст. 3 ЗПП-а, тако што је имајући у виду чл. 149 и 150 ЗПП-а, обавезао тужиоца да туженом накнади трошкове парничног поступка за састав три образложена поднеска по 6.000,00 динара, за састав жалбе 12.000,00 динара, за заступање на две одржане расправе по 7.000,00 динара и једној одложеној расправи 3.500,00 динара, укупно 47.500,00 динара, а према важећој АТ у време доношења побијане пресуде и одлучио као у ставу другом изреке ове пресуде.

Председник већа-судија
Славица Срећковић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)