Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.06.2011.

Гж 14911/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 14911/10
Дана 01.06.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Марине Говедарица, председника већа, Миланке Вукчевић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог Приватног предузећа "ББ", чији је пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Другог општинског суда у Београду П.бр. 5287/04 од 13.11.2009. године, у седници већа одржаној 01.06.2011. донео је


ПРЕСУДУ


ОДБИЈА СЕ жалба туженог као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П.бр. 5287/04 од 13.11.2009. године, у ставовима: првом и трећем изреке.


О б р а з л о ж е њ е


Побијаном пресудом, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиље па је обавезан тужени да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете исплати 162.000,00 динара за претрпљене душевне болове због умањења животне активности и 135.000,00 динара за претрпљене физичке болове све са законском затезном каматом од 13.11.2009. године до коначне исплате. Ставом другим одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље у делу којим је тражила да суд обавеже туженог да јој на име накнаде нематеријалне штете исплати још 118.000,00 динара на име душевних болова због умањења животне активности и још 35.000,00 динара на име претрпљених физичких болвоа са законском затезном каматом. Ставом трећим обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 106.300,00 динара.

Благовремено поднетом жалбом тужени побија пресуду у ставовима првом и трећем изреке, из свих законом прописаних разлога из чл. 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је оценио да жалба није основана.

У проведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Изрека пресуде је јасна и непротивречна разлозима датим у образложењу, како у односу на чињеничне закључке тако и на примењене прописе. Првостепена пресуда садржи јасне, потпуне и непротивречне разлоге о чињеница важним за пресуђење, које нису у супротности са садржином изведених доказа и списа. Стога, пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати, па неосновано тужени у жалби указује на битну повреду одредаба парничног поступка из одредбе чл. 361 став 2 тачка 12 ЗПП.

На основу проведеног доказног поступка утврђено је да је правноснажном пресудом Петог општинског суда у Београду К.бр. 1007/03 од 23.03.2004. године ВВ оглашен кривим што је 13.01.2003. године као учесник у саобраћају поступио противно одредби чл. 38 Закона о безбедности саобраћаја на путевима јер је управљајући аутобусом марке “Там” у Београду ул. Црнотравска, након заустављања на аутобуском стајалишту затворио врата аутобуса и отпочео вожњу а да се претходни није уверио да ли су сви путници изашли, односно ушли у аутобус, те је точком аутобуса прешао тужиљи преко левог стопала којом приликом је задобила тешку телесну повреду у виду прелома спољашњег глежња леве потколенице. На основу налаза и мишљења судских вештака утврђени су интензитет и дужина трајања физичких болова и душевних болова због умањења животне активности тужиље од 10% што се огледа у ограничењу приликом обављања послова који захтевају дуже стајање и пешачење, придржавање и подизање терета. Тужиља је трпела болове високог интензитета 3 сата након повређивања а наредне 3 недеље је трпела болове средњег интензитета, након тога је 6 месеци трпела болове слабог интензитета. Аутобус, којим је почињена наведена саобраћајна незгода је власништво туженог који је поверио управљање аутобусом ВВ.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилно закључио да штета коју тужиља трпи потиче од опасне ствари чији је ималац тужени.

Све важне чињенице за доношење одлуке о основаности тужбеног захтева првостепени суд је потпуно и поуздано утврдио изведеним доказима које је правилно ценио применом одредбе чл. 8 ЗПП.

Без значаја су жалбени наводи којима се оспорава начин повређивања тужиље, последице повређивања и висина досуђене накнаде нематеријалне штете. Околности које се односе на положај тела тужиље у односу на врата аутобуса у моменту њеног пада, првостепени суд је имао у виду као и целокупно понашање тужиље када је нашао да је и тужиља допринела настанку штете и њен допринос утврдио на 10% . Што се тиче температуре ваздуха и указивања да је на стајалишту било неочишћеног снега, исти су без значаја на обавезу накнаде коју има тужени јер је несумњиво да је штета коју тужиља трпи последица опасне ствари чији је ималац тужени. Основ одговорности туженог за накнаду штете тужиљи садржан је у одредбама чл. 173 и 174 Закона о облигационим односима. Законска је претпоставка да штета настала у вези са опасном ствари, односно опасном делатношћу сматра се да потиче од те ствари, односно делатности, изузев ако се докаже да оне нису биле узрок штете. У конкретном случају несумњиво је утврђена узрочно-последична веза између коришћења аутобуса, чији је власник тужени, и настале штете коју трпи тужиља. Одговорност туженог је објективне природе с обзиром да је настала употребом аутобуса који, док је у покрету, представља опасну ствар, а којим је критичном приликом управљао ВВ, запослен код туженог и који је правноснажном пресудом оглашен кривим због понашања које је супротно наведеној обавезујућој норми чиме је проузрокована штета тужиљи.

Ризик од опасне ствари односи се на сва својства ствари али и на опасност која може настати приликом уласка, односно изласка из аутобуса ако лице коме је поверено управљање аутобусом незаконито поступа. У конкретном случају штетни догађај је незаконитим поступањем проузроковао возач аутобуса ВВ због чега је оглашен кривим за извршено кривично дело угрожавања јавног саобраћаја. И поред несумњиво утврђене кривице возача за насталу штету коју трпи тужиља и који је за исту одговоран у смислу чл. 154 Закона о облигационим односима, у овој врсти спора тужиља, као оштећено лице, има сходно чл. 414 став 1 Закона о облигационим односима право избора одговорног лица од којег ће захтевати накнаду штете. Како је тужиља поставила тужбени захтев само у односу на туженог као власника опасне ствари то је истовремено определила и начин провођења доказног поступка применом правила о претпостављеној одговорности.

Утврђено чињенично стање у конкретној правној ситуацији оправдава досуђивање правичне новчане накнаде за тражене видове нематеријалне штете, у складу са одредбом чл. 200 Закона о облигационим односима имајући у виду наведене чињенице као и циљ коме накнада нематеријалне штете служи. По оцени Апелационог суда, износи који су ожалбеном пресудом досуђени тужиљи за претрпљене душевне болове због умањења животне активности и за претрпљене физичке болове, представљају правичну новчану накнаду ових видова нематеријалне штете.

Наиме, правична накнада нематеријалне штете као облик отклањања штетних последица састоји се у исплати суме новца као сатисфакцији за претрпљене душевне болове које је тужиља трпела, а несумњиво трпи и данас, те ради успостављања психичке и емотивне равнотеже која је постојала пре штетног догађаја. Оценом свих околности конкретног случаја, које су од утицаја на одмеравање висине правичне новчане накнаде за душевне болове због умањења животне активности, претрпљене физичке болове посебно ценећи проценат умањења животне активности и манифестације овог умањења и интензитет и дужину трајања физичких болова, правилно првостепени суд закључује да правична накнада за душевне болове због умањења животне активности износи 180.000,00 динара а правична новчана накнада за претрпљене физичке болове износи 150.000,00 динара. Наведене новчане износе је правилно првостепени суд умањио за допринос тужиље штетном догађају (10%), и на тај начин тужиљи је досуђена новчана накнада у износу од 162.000,00 динара на име душевних болова због умањења животне активности и 135.000,00 динара на име претрпљених физичких болова.

Апелациони суд је имао у виду и остале жалбене наводе али је закључио да нису од значаја на оцену доказа и примену материјалног права и из тих разлога, сходно чл. 382 став 1 ЗПП их не образлаже посебно.

Из наведених разлога Апелациони суд је одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду у првом ставу изреке, применом одредбе чл. 375 ЗПП.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у трећем ставу изреке, применом одредбе чл. 387 тачка 2 ЗПП, јер је заснована на правилној примени одредби чл. 149 и 150 ЗПП, а висина трошкова правилно је обрачуната сходно Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксеној тарифи важећим у време пресуђења.

Пресуда првостепеног суда у ставу другом изреке жалбом није побијана па је у том делу остала непромењена.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)