Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.11.2011.

Гж 15210/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15210/10
Дана 02.11.2011.
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужених Компаније "ББ", Градског завода за хитну медицинску помоћ, Београд, улица Франше Депереа бр. 5 кога заступа пуномоћник БА, адвокат и ВВ, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужених Компаније „ББ“ и Градског завода за хитну медицинску помоћ, Београд, изјављеним на пресуду Првог општинског суда у Београду П 3485/00 од 01.12.2009. године, у седници одржаној 02.11.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужених Компаније „ББ“ и Градског завода за хитну медицинску помоћ, Београд и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П 3485/00 од 01.12.2009. године у делу првог става изреке којим су обавезани ови тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због смрти блиског лица исплате 600.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.12.2009. године до исплате и на име накнаде материјалне штете за трошкове надгробног споменика 82.500,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.12.2009. године па до исплате , као и у петом ставу изреке.

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П 3485/00 од 01.12.2009. године у преосталом делу првог става изреке тако што се одбија тужбени захтев за исплату законске затезне камате на износ главног дуга од 82.500,00 динара од 11.07.2008. године до 01.12.2009. године.


O б р а з л о ж е њ е

    Пресудом Првог општинског суда у Београду П 3485/00 од 01.12.2009. године ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев и обавезани су тужени Компанија "ББ" и Градски завод за хитну медицинску помоћ, Београд да тужиоцу на накнаде нематеријалне штете због смрти блиског лица исплате износ од 600.000,00 динара са законском затезном каматом од 01.12.2009. године до исплате и на име накнаде материјалне штете за трошкове надгробног споменика износ од 82.500,00 динара са законском затезном каматом од 11.07.2008. године до коначне исплате. Другим ставом изреке одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се обавежу тужени да тужиоцу на име нематеријалне штете преко износа досуђеног претходним ставом изреке, а до траженог износа од 950.000,00 динара плате још 350.000,00 динара са законском затезном каматом од 01.12.2009. године па до исплате, као неоснован. Трећим ставом изреке одбијен је као неоснован захтев тужиоца за камату на износ нематеријалне штете од 950.000,00 динара за период од 11.07.2008. године до 01.12.2009. године. Четвртим ставом изреке утврђено је да је тужба повучена у односу на туженог ВВ. Петим ставом изреке обавезани су тужени Компанија "ББ" и Градски завод за хитну медицинску помоћ, Београд, да тужиоцу накнаде трошкове парничног поступка у износу од 226.750,00 динара.

  Благовременом жалбом тужени "ББ" је побијао први и пети став изреке ове пресуде из свих законских разлога.

  Благовременом жалбом Градски завод за хитну медицинску помоћ, Београд је побијао први и пети став изреке ове пресуде из свих законских разлога.

  Испитујући првостепену пресуду у побијаном делу у смислу члана 372. Апелациони суд је нашао да су жалбе тужених делимично основане а делимично неосноване.

Првостепени суд при доношењу побијаног дела пресуде није учинио неку од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. ЗПП-а на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а неосновано се жалбама тужених указује на битну повреду поступка из тачке 12. ове законске одредбе. Изрека побијане пресуде је јасна и разумљива, није противречна изнетим разлозима о битним чињеницама, који су јасни, потпуни, међусобно сагласни и непротивречни садржини изведених доказа, те се њена законитост и правилност у том делу могу испитати.

  Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да се дана _.1996. године на раскрсници улица Српских владара и Кнеза Милоша у Београду, догодила саобраћајна незгода у којој је тешке телесне повреде задобио сада покојни ПП, који је од тих последица преминуо _.1996. године. Тужилац је отац сада покојног ПП рођеног _.1974. године. Предметна саобраћајна незгода проузрокована је искључивом кривицом туженог ВВ, који је тада управљао возилом туженог Градског завода за хитну медицинску помоћ, које је било осигурано од одговорности за штете причињене трећим лицима код туженог Компаније "ББ" и уговорена сума осигурања по тој полиси износила је 40.000,00 динара. До предметне саобраћајне незгоде дошло је због преласка специјалног возила друготуженог, којим је управљао трећетужени ВВ на супротну коловозну траку, којом се у том тренутку у сусрет кретао мотоцикл „Хонда“ којим је управљао сада пок. ПП1, а сада пок. ПП био путник и који није имао техничких могућности да интензивним кочењем избегне судар. Ношење заштитне кациге у конкретном случају за обојицу, није представљало апсолутну заштиту од повређивања главе јер је могло да спречи спољне повреде лобање али не и унутрашње повреде, које су критичном приликом задобили сада пок. ПП1 и ПП с обзиром да је на главу оба учесника деловала сила већег интензитета. Првотужени као осигуравач је у вансудском поступку исплатио 27.10.1997. године оцу сада покојног ПП1, на име претрпљених душевних болова због смрти блиског лица износ од 13.000,00 динара као и мајци ПП1М, а поред тога и 2.000,00 динара, оцу на име трошкова сахране. У предмету истог суда П 2421/05 тече парница по тужби ових лица, супруге и деце сада пок. ПП1 против првотуженог као осигуравача, ради накнаде штете, која за основ има исти штетни догађај и захтев за накнаду нематеријалне штете због смрти блиске особе, сина, супруга и оца, који је критичном приликом управљао мотоциклом, као и захтев за накнаду материјалне штете у висини трошкова сахране, изградње надгробног споменика и вредности уништеног мотоцикла.

  Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да исплатама извршеним у вансудском поступку и по пресуди тог суда, која је укинута, оштећенима-породици ПП1, другог погинулог у предметној саобраћајној незгоди, првотужени као осигуравач није поступао у складу са начелом савесности и поштења, јер му није могло остати непознато, да је у тој саобраћајној несрећи погинуо и ПП те да се основано могло очекивати истицање одштетног захтева и чланова његове породице, а како је исплата у вансудском поступку извршена по полиси каско осигурања, а не на основу полисе осигурања од одговорности за штете причињене трећим лицима и како првотужени као осигуравач није доказао да је у питању административна грешка, то је у обавези да са друготуженим као имаоцем моторног возила којим је штета проузрокована, накнади штету тужиоцу у смислу члана 178. Закона о облигационим односима. Осим тога тужилац има право на накнаду штете у висини утврђеној према ценама и критеријумима на дан пресуђења јер би износ правичне новчане накнаде тражене нематеријалне штете према критеријумима на дан настанка штетног догађаја износила 30.000,00 динара а што је у оквиру уговорене суме осигурања од 40.000,00динара.

Ценећи жалбене наводе тужених по налажењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање, а затим правилно закључио применом материјалног права, да су оба тужена, као осигуравач и ималац моторног возила, одговорни за штету насталу у удесу изазваном моторним возилима у покрету. Одредбом члана 178. став. 4. Закона о облигационим односима прописано је да за штету коју претрпе трећа лица имаоци моторних возила одговарају солидарно. Код утврђене чињенице да се сада пок. ПП критичном приликом превозио као путник на мотоциклу, то је имао својство трећег лица, па тужилац као његов отац има право на накнаду штете настале у судару два моторна возила према одредби члана 940 и 941. Закона о облигационим односима од првотуженог као осигуравача једног од моторних возила и друготуженог као имаоца моторног возила у смислу члана 178. став 4. наведеног Закона. То значи да у конкретном случају првотужени као осигуравач солидарно одговара за штету у границама суме осигурања, а друготужени као ималац моторног возила дугује накнаду целе штете независно од кривице. Због тога се неосновано жалбом друготуженог указује да није у довољној мери утврђена одговорност, односно евентуално постојање подељене одговорности свих учесника у предметној саобраћајној незгоди јер чињенице у погледу кривице за удес, немају значаја код одговорности ималаца моторних возила према трећем оштећеном лицу, а првостепени суд је правилно утврдио да нема доприноса сада пок. ПП настанку штете због неношења заштитне кациге јер у конкретном случају то по налазу вештака није било од утицаја на настанак штете, нити њен обим. Правилно је првостепени суд закључио да се обавеза првотуженог као осигуравача по основу уговора о осигурању корисника односно сопственика моторног возила од одговорности за штете причињене трећим лицима цени према уговореној осигураној суми, која је у конкретном случају износила 40.000,00 динара. Правилно је такође првостепени суд закључио да лимит те обавезе првотуженог, као осигуравача, није исцрпљен извршеним исплатама у вансудском поступку родитељима сада пок. ПП1 другог погинулог у предметној саобраћајној незгоди али не са изнетих разлога да су исплате извршене на основу полисе каско осигуравања већ са разлога што се укупна штета у једном штетном догађају без обзира на број оштећених лица утврђује према ценама и критеријумима у време штетног догађаја, па уколико тако утврђен износ штете не прелази износ осигуране суме тада је осигуравач дужан да потпуно накнади штету и када висина штете према ценама, односно критеријумима у време судске одлуке прелази износ осигуране суме. У конкретном случају у време настанка штетног догађаја 23.07.1996. године, важио је Закон о осигурању имовине и лице („Службени лист СРЈ“ бр. 30/96) који је ступио на снагу 06.07.1996. године па се код осигурања од аутоодговорности покриће штете у границама лимита врши применом правила из одредбе члана 86. тог Закона. Сагласно наведеној одредби када износ на који је ограничена обавеза осигуравача-уговорена осигурана сума на дан закључења уговора, није довољна да се накнаде све штете проузроковане истим штетним догађајем, првенствено се накнађују штете на лицима, а што значи да се у обзир узимају како имовинске тако и неимовинске штете на лицима, а када су оштећена два или више лица тај се лимит удвостручује. То значи да је лимит обавезе првотуженог као осигуравача по једном штетном догађају, када су штету у истом удесу претрпела два или више лица, у конкретном случају износио 80.000,00 динара. Полазећи од утврђене чињенице да су у предметној саобраћајној незгоди погинула два лица и да родитељи, супруга и двоје деце сада пок. ПП1 у посебној парници траже накнаду штете на име душевних болова због смрти блиске особе, трошкова сахране и изградње надгробног споменика као и вредности уништеног мотоцикла, те да у овој парници, отац сада пок. ПП, тражи накнаду штете за душевне болове због смрти блиске особе и трошкове изградње надгробног споменика то је по налажењу овог суда имајући у виду критеријуме и цене важеће у време настанка штетног догађаја, овим лицима припадало право на накнаду нематеријалне штете на име душевних болова због смрти блиске особе у износу од по 11.500,00 динара, на име трошкова изградње надгробног споменика по 3.300,00 динара, (укупно 6.600,00 динара) и за трошкове сахране сада пок. ПП1, у износу од 3.000,00 динара. Укупан збир ових износа је 78.600,00 динара, а што не прелази износ осигуране суме у двоструком износу, па је првотужени као осигуравач дужан да тужиоцу накнади штету и када висина те штете утврђена према ценама односно критеријумима у време пресуђења прелази износ осигуране суме. Износ штете у висини вредности уништеног мотоцикла коју потражују чланови породице сада пок. ПП1, није од значаја у конкретном случају, јер се о ради о штети на стварима с обзиром да се из истог штетног догађаја првенствено надокнађују штете лицима. Због тога су неосновани жалбени наводи првотуженог као осигуравача да је извршеним исплатама у вансудском поступку и по пресуди тог суда која је укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење исцрпљен лимит осигурања у износу од 40.000,00 динара, те да не стоји обавеза овог туженог да тужиоцу накнади предметну штету. Супротно жалбеним наводима оба тужена, првостепени суд је правилном применом члана 200. Закона о облигационим односима утврдио правичну новчану накнаду тужиоцу за душевне болове због смрти блиске особе, сина, који је у време смрти имао 22 године живота, налазећи да тужилац као отац трпи немерљив душевни бол, који се ни протеком времена неће залечити.

Како висина износа трошкова подизања надгробног споменика није била спорна међу странкама, то је првостепени суд правилном применом члана 193. став 1. Закона о облигационим односима одлучио када је тужене обавезао да тужиоцу на име накнаде штете исплате 82.500,00 динара али је погрешно применио материјално право из члана 185. став 3. и 189. став 2. наведеног Закона када је на овај износ досудио законску затезну камату почев од 11.07.2008. године. Висина штете се сагласно наведеним материјално правним одредбама утврђује у време доношења судске одлуке са каматом од дана пресуђења, па како тужилац до закључења главне расправе није доказао да је та штета у време пресуђења већа од наведеног износа, нити предложио извођење доказа у том правцу и како је суд везан тужбеним захтевом, то тужиоцу не припада право на законску затезну камату на тај износ од 11. 07.2008. године, када је преиначен тужбени захтев јер се то не може сматрати разумним роком до дана пресуђења ( 01.12.2009. године) већ тужилац има право на камату на овај износ од дана пресуђења.

Због свега наведеног овај суд је применом члана 375. и 380. став 1. тачка 4. ЗПП-а одлучио као у изреци.

Правилна је и одлука првостепеног суда о трошковима поступка, донета правилном применом Закона о парничном поступку, а који су обрачунати и одмерени у складу са Тарифом о наградама и накнадама за рад адвоката важећом у време доношења првостепене пресуде при чему наведено преиначење није било од утицаја на доношење другачије одлуке о трошковима поступка.

Овај суд је имао у виду да је у уводу и изреци првостепене пресуде непотпуно означен назив друготуженог Градског завода за хитну медицинску помоћ, Београд као Градски завод за хитну помоћ, Београд али налази да ово није било од утицаја на законитост и правилност побијане пресуде јер се ради о очигледној погрешци у писању пресуде, која се може у свако доба у смислу члана 349. ЗПП-а исправити посебним решењем.

Председник већа-судија
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)