Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.10.2011.

Гж 15598/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15598/10
Дана 19. октобра 2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  ИМЕ  НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Владиславе Милићевић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ, адвокат из _, против туженог Града Београда – Секретаријата за привреду градске управе града Београда и Градског већа Скупштине града Београда, кога заступа Јавни правобранилац Града Београда, Тиршова број 3, ради накнаде материјалне и нематеријалне штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр. 46772/10 од 12.07.2010. године, у седници већа одржаној дана 19. октобра 2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр. 46772/10 од 12.07.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр. 46772/10 од 12.07.2010. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде штете исплати на име изгубљене зараде за период од 23.06.2003. године до 26.03.2008. године, укупан износ од 417.006,92 динара са законском затезном каматом на сваки појединачни месечни износ почев од 15. у месецу, за претходни месец, као и да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 300.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате, као и да му накнади трошкове парничног поступка. Ставом другим изреке, обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 72.500,00 динара у року од 15 дана.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законским разлога прописаних одредбом члана 360 ЗПП-а.

Тужени је поднео одговор на жалбу по протеку рока из члана 366 ЗПП-а па исти као неблаговремен није разматран.

Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП-а на које Апелациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је 23.06.2003. године поднео захтев Секретаријату за привреду града Београда за упис у регистар лица која обављају делатност ауто-такси превоза на територији града. Решењем од 24.09.2005. године тужени је обавестио тужиоца да је његова пријава за упис у регистар лица која обављају делатност ауто-такси превоза, одбијена, због неиспуњења услова из члана 5 и 6 Одлуке о ауто-такси превозу, јер не постоји слободно место такси возача предвиђено годишњим планом потреба. Уставни суд Републике Србије донео је одлуку У.бр. 53/04 од 29.09.2005. године, којом је утврђено да одредбе члана 6 став 1 тачка 7 и члана 11 став 4 Одлуке о ауто-такси превозу и одредбе тачке 3 Плана потреба за ауто-такси превоз у граду Београду, нису у сагласности са Уставом Републике Србије и законом. Решењем Секретаријата за привреду Градске управе Београда од 26.03.2008. године усвојен је захтев тужиоца за измену појединачног акта и тужиоцу је дата сагласност за обављање делатности ауто-такси превоза као самосталном предузетнику и он је уписан у регистар привредних субјеката. У радној књижици тужиоца уписано је да је у периоду од 11.04.2005. године до 15.08.2005. године, тужилац био запослен у Предузећу „АА” из Београда, а у периоду од 01.01.2006. године до 10.03.2008. године у „АА1“ д.о.о. __. Тужилац свој захтев за накнаду материјалне штете заснива на одредби члана 172 ЗОО, а захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде основних права гарантованих Уставом и дискриминације на одредби члана 45 Закона о забрани дискриминације у вези одредбе члана 200 ЗОО.

На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право када је нашао да је захтев тужиоца за накнаду материјалне штете због изгубљене зараде у периоду у коме није могао да обавља ауто-такси превоз, као и захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде основних права гарантованих Уставом и дискриминације приликом уписа у регистар ауто-такси превоза неоснован, применом одредби члана 172 и 200 ЗОО.

Наиме, правилно је првостепени суд закључио да се поступање органа туженог не може сматрати незаконитим и неправилним радом у смислу одредбе члана 172 ЗОО, због чега је и одбио тужбени захтев тужиоца. Ово из разлога што је одредбом члана 172 став 1 ЗОО прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, па је у том смислу за грађанско-правну одговорност туженог, неопходан услов незаконит и неправилан рад његових органа, кога по оцени првостепеног суда у овом случају нема. Наиме, у конкретном случају у време одлучивања о захтеву тужиоца за упис у регистар такси превозника, тужени је у складу са тада важећом одлуком о ауто-такси превозу, и то на основу члана 6 ове одлуке, одбио пријаву за упис у регистар лица која обављају ауто-такси превоз, да би након одлуке Уставног суда о неуставности наведеног члана, донео решење којим је усвојио захтев тужиоца за обављање ауто-такси превоза, што указује да су доношењем наведеног решења од стране туженог, последице неуставности одлуке отклоњене, те се у конкретном случају поступање туженог не може сматрати незаконитим и неправилним радом у смислу одредбе члана 172 ЗОО. Из истог разлога, а како су органи туженог у конкретном случају, у свему поступали у складу са тада важећим законским и подзаконским актима, одбијен је и захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете због повреде права гарантованих Уставом и дискриминације, а имајући у виду да у радњама органа туженог није било незаконитог и неправилног рада, па стога и нису испуњени услови да се тужени обавеже да тужиоцу накнади нематеријалну штету у смислу члана 200 ЗОО.

За своју одлуку првостепени суд је дао довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и Апелациони суд.

Неосновани су жалбени наводи којима се указује да тужени преко својих органа није обезбедио извршење одлуке Уставног суда у разумном року. Ово из разлога, што је тужени након одлуке Уставног суда о неуставности члана 6 Одлуке о ауто-такси превозу, донео решење којим је усвојио захтев тужиоца за обављање ауто-такси превоза путника на територији града Београда, из чега произилази да су последице неуставности наведене одлуке тиме фактички отклоњене. Одлука Уставног суда, којом је оцењена неуставност Одлуке о ауто-такси превозу, не садржи одредбу која предвиђа да ће се последице због примене неуставне одлуке отклонити накнадом штете, или на други начин, а што је предвиђено као могућност прописана чланом 58 тада важећег Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његове одлуке ( „Службени гласник РС“ број 32/91, измењен сада чланом 62 Закона о Уставном суду „Службени гласник РС“ број 109/07 ), нити је предвиђен рок у којем би морала бити донета одлука, како је то и првостепени суд правилно утврдио.

Такође су неосновани и жалбени наводи да је првостепени суд погрешно применио правила о терету доказивања и да је пресуда заснована на погрешној примени материјалног права, јер првостепени суд није применио члан 45 Закона о забрани дискриминације „Службени гласник РС“ број 22/09 од 30.03.2009. године, на ком члану тог закона тужилац заснива свој захтев за накнаду нематеријалне штете. Ово из разлога што, да би постојала дискриминација неког лица сходно одредбама члана 2, 3, 8 Закона о забрани дискриминације, неопходна претпоставка да би се утврдила повреда начела забране дискриминације је да је тужиоцу, сходно одредби члана 2 тог закона, због неког његово личног својства, каква су раса, боја коже, држављанство, верска или политичка убеђења, сексуална оријентација, здравствено стање, инвалидитет или неким другим личним својствима, ускраћују права. Одлука о ауто-такси превозу није донета у циљу дискриминације било ког лица, већ је донета општим правним актом који се односи на унапред неодређен број лица, а појединачно решење које је донето на основу те одлуке, којим је одбијен захтев тужиоца за упис у регистар лица која обављају ауто-такси превоз, није донета да би тужилац био дискриминисан по основу неког свог личног својства, већ због планираних потреба за такси превозом, а тужилац сходно одредби члана 223 ЗПП-а суду није пружио доказе, нити је сходно одредби члана 45 став 2 Закона о забрани дискриминације, учинио вероватним да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајамчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.

Апелациони суд је ценио остале наводе жалбе којима се не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, па ти наводи нису посебно образлагани.

Правилна је и одлука о парничним трошковима, јер је донета на основу члана 149 , 150 и 158 ЗПП-а.

Из наведених разлога, Апелациони суд у Београду је одлучио као у изреци пресуде, на основу члана 375 ЗПП.


Председник већа – судија
Славица Срећковић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)