Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.11.2011.

Гж 15637/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15637/10
Дана 10.11.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Гордане Тодоровић и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници тужиље АА, правног следбеника пок. тужиоца ПП, коју заступа АБ, адв. из _, против тужене Републике Србије, коју заступа Републички јавни правобранилац са седиштем у Београду, ул.Немањина бр.22-26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.10613/09 од 18.09.2009. године, у седници већа одржаној дана 10.11.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.10613/09 од 18.09.2009. године.

 

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.10613/09 од 18.09.2009. године првим ставом изреке усвојен је тужбени захтев и наложено је туженој да тужиљи на име накнаде штете исплати: износ од 9.486,28 динара са законском затезном каматом почев од 01.04.1996. године до исплате; износ од 1.097.000,оо динара са законском затезном каматом почев од 24.12.2003. године до исплате и износ од 303.944,58 динара, са законском затезном каматом почев од 24.12.2003. године до исплате. Другим ставом изреке наложено је туженој да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 219.652,00 динара.

Благовремено изјављеном жалбом тужена побија пресуду у целини из свих законом прописаних разлога из чл.360 ст.1 Закона о парничном поступку.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у оквиру овлашћења из чл.372 ЗПП и оценио да жалба није основана.

У спроведеном првостепеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Побијана пресуда садржи потпуне и јасне разлоге који не противрече садржини доказа у списима, тако да се законитост и правилност пресуде са сигурношћу могу испитати, па су неосновани наводи жалбе о почињеној битној повреди одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тачка 12 ЗПП.

У првостепеном поступку расправљена су сва спорна питања и предузете све парничне радње на које је указано решењем Врховног суда Србије Рев.бр.2616/07 од 29.04.2009. године, па не стоје ни наводи жалбе о почињеној битној повреди одредаба парничног поступка из чл.361 ст.1 у вези са чл.8 ЗПП, која би била од утицаја на доношење правилне и законите одлуке у поступку.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку тужилац ПП поднео је тужбу за накнаду материјалне и нематеријалне штете због повреде на раду Општинском суду у Ваљеву дана 05.07.1991. године против предузећа "аа". Рочишта су редовна заказивана са размацима од месец дана до два месеца. У поступку је изведен и доказ вештачењем преко вештака саобраћајно – машинске струке по решењу суда од 27.07.1992. године. Предмет је први пут пресуђен 18.07.1996. године, али је првостепена пресуда укинута решењем вишег суда од 18.11.1996. године. Током поступка над предузећем „аа“ отворен је стечај дана 18.02.1997. године, а по решењу Врховног суда Србије од 26.05.1998. године поступак је настављен пред Привредним судом у Ваљеву. Рочишта су заказивана редовно на месец дана. У наставку поступка донето је пет пресуда, дана 20.07.1999. године, 29.09.1999. године, 30.01.2001. године и 17.09.2002. године које су решењима Вишег привредног суда укинуте, и 31.03.2003. године која је преиначена пресудом Вишег трговинског суда од 24.12.2003. године којом је утврђено да постоји потраживање тужиоца ПП према туженом предузећу „аа“ у стечају на име накнаде материјалне штете у износу од 9.486,28 динара, са законском затезном каматом почев од 01.04.1996. године, нематеријална штета у укупном износу од 1.097.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 24.12.2003. године и трошкова парничног поступка у износу од 303.944,58 динара. Поступак за накнаду материјалне и нематеријалне штете трајао је укупно 13 година и 5 месеци. Стечајни поступак над предузећем „аа“ покренут предлогом од 27.06.1996. године окончан је решењем од 27.05.2005. године, а тужилац ПП у овом поступку није намирио потраживање по правноснажној и извршној пресуди суда од 24.12.2003. године. Вештачењем преко вештака економске струке у поступку је утврђено да би потраживање тужиоца ПП из стечајне масе било намирено 100% да по решењу о утврђивању једнократног пореза на екстра добит и екстра имовину стечену искоришћавањем посебних погодности у периоду од 1990. до 2000. године није извршен пренос средстава у корист рачуна тужене. Током трајања овог поступка за накнаду штете због повреде права на суђењу у разумном року тужилац ПП је преминуо, а за његовог јединог наследника по законском реду наслеђивања оглашена је његова супруга АА, која је преузела парницу.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање која наводима жалбе није доведена у сумњу, првостепени суд је правилно применио материјално право када је усвојио захтев тужиље за накнаду штете због повреде права на суђење у разумном року. За своју одлуку првостепени суд је дао потпуне, јасне и на закону засноване разлоге које прихвата и другостепени суд.

Наводима жалбе правилност утврђеног чињеничног стања и примене материјалног права не доводи се у сумњу.

Одредбом чл.1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода утврђена је обавеза држава чланица да предузму све неопходне мере ради обезбеђења делотворне примене права из Конвенције за националном нивоу.

Према чл.6 ст.1 Конвенције, свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.

Правни стандард разумног рока није непроменљива константа са јасном одређеном дефиницијом која је применљива на сваки предмет. То даље подразумева да се разуман, неразуман рок суђења утврђује у сваком конкретном предмету на основу општеприхваћена четири критеријума, а они су: сложеност предмета, понашање и поступање странке у судском поступку у коме јој је повређено право, понашање и поступање суда и значај одлуке за лице коме је повређено право. Разуман рок суђења рачуна се од подношења тужбе у парничном поступку, а у извршном поступку од подношења предлога за извршење до окончања извршног поступка.

У случају повреде права на правично суђење оштећени појединац се може обратити представком Европском суду за људска права у Стразбуру, али такав захтев може поднети и домаћем суду позивом на непосредну примену одредби Конвенције и на одредбе чл.25 Устава Републике Србије који је био на снази у време покретања ове парнице. Према наведеној одредби Устава свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган. Према одредбама чл.10 Закона о парничном поступку који је био на снази у време вођења парничног поступка пред Општинским судом у Ваљеву и Привредним судом у Ваљеву суд је био дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова. Одредба чл.25 раније важећег Устава конкретизована је у чл.172 Закона о облигационим односима којом је прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.

У ситуацији када је парнични поступак за накнаду материјалне и нематеријалне штете због повреде на раду трајао 13 година и 5 месеци, а у поступку је вештачењем преко вештака економске струке утврђено да би потраживање тужиоца према стечајном дужнику у стечајном поступку било 100% намирено, правилан је закључак првостепеног суда да је штета коју тужилац потражује у овој парници проузрокована повредом права на правично суђење у разумном року.

У конкретном случају прописане позитивне норме под које се морао подвести захтев тужиоца за признање и досуђење утуженог права за накнаду материјалне и нематеријалне штете због повреде на раду су јасне (прописане су Законом о облигационим односима), а судска пракса је уједначена. У поступку је постављено више кумулативних захтева, али се они заснивају на истом чињеничном стању и правном основу. Учествовале су две странке, а чињенично стање није било тешко утврдити јер од настанка штете до подношења тужбе и доношења прве пресуде није протекао дужни рок. Вештачење које је било нужно извести у поступку, није ни сложено, а ни нетипично. Обе странке су се савесно користиле својим процесним правима у поступку. Рочишта су редовно заказивана али није извршена концентрација доказног поступка. Првостепена пресуда је више пута укидана, иако је првостепени суд расправио спорна питања и предузео све парничне радње по налогу другостепеног суда. Захтев за накнаду штете због повреде на раду је применом субјективних критеријума у оквиру објективног критеријума од значаја за лице коме је повређено право, јер се кроз ово право штите право на телесни и психички интегритет. Ова права су лична, непреносива права, а на наследнике прелазе само ако су према одредбама чл.197 ст.2 и 204 ст.2 ЗОО призната писменим споразумом или досуђена правноснажном пресудом.

Применом општеприхваћена четири критеријума за одлучивање о захтеву за накнаду штете због повреде права на суђење у разумном року не може се оправдати дужина трајања парничног поступка од 13 година и 5 месеци.

Супротно наводима жалбе тужена је одговорна по објективној одговорности јер врши власт, па због тога сноси и ризик проузроковања штете.

Неосновани су наводи жалбе да се поступање Општинског суда у Ваљеву и Трговинског суда у Ваљеву не може сматрати неажурним, с обзиром на број одржаних рочишта и размак у заказивању рочишта.

Ово стога што је одредбом чл.10 тада важећег ЗПП било прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова. То значи да се поступак морао завршити у што краћем времену, са што мање уложеног рада и што мање материјалних трошкова како би се остварио циљ парнице. За спровођење овог начела било је предвиђено више одредаба у закону којима се суду налагало да поступа на одређени начин, или да од више начина изабере најцелисходнији начин. Тако је према одредбама чл.311 ст.2 ЗПП суд био дужан да се стара да се предмет спора свестрано претресе, али да се услед тога поступак не одуговлачи, тако да се расправа по могућности доврши на једном рочишту. Ако се рочиште није могло одржати или се на већ започетом рочишту нису могле спровести све парничне радње ради којих је било заказано према одредбама чл.314 Закона рочиште се могло одложити, али је суд био дужан да се стара да се за следеће рочиште прибаве сви докази чије је извођење одређено за то рочиште и да се изврше друге припреме како би се расправа могла завршити на том рочишту. Првостепена пресуда укидана је пет пута иако је другостепени суд имао овлашћења да преиначи првостепену пресуду из разлога прописаних одредбама чл.373 тада важећег ЗПП. Иако су судови поступали у континуитету, без паузе у поступању, супротно наводима жалбе, у конкретном случају судови су повредили начело процесне економије, па су тужиоцу проузроковали штету повредом права на суђење у разумном року.

Без утицаја су и наводи жалбе да у поступку није утврђено пред којим судом је извршена неправилна радња, да ли пред Општинским судом у Ваљеву, Трговинским судом у Ваљеву или Вишем трговинским судом, јер оштећеном припада право на накнаду штете независно од појединачне одговорности судија које су поступале у предмету, броја предмета које имају у раду и организацији рада суда.

На основу изложеног, а како се ни осталим наводима жалбе правилност и законитост побијане пресуде не доводи у сумњу, Апелациони суд је одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио првостепену пресуду, применом чл.375 ЗПП.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка јер је донета правилном применом чл.149, 150, 158 и 159 ЗПП. Висина трошкова правилно је обрачуната применом Тарифе о наградама и накнади трошкова за рад адвоката и Таксене тарифе из Закона о судским таксама које су се примењивале у време обрачуна трошкова.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)