Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.12.2011.

Гж 15784/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 15784/10
08.12.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У   И М Е   Н А Р О Д А


  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Милице Аксентијевић, председника већа, Меланије Сантовац и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије-Војске Србије- Министарства одбране-ВП 4791 Београд, коју заступа Дирекција за имовинско-правне послове Београд, Светозара Марковића бр. 21, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1.бр. 9091/10 од 02.09.2010.године, у седници одржаној 08.12.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У


  ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1.бр. 9091/10 од 02.09.2010. године.

О б р а з л о ж е њ е

   Првостепеном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде материјалне штете по основу изгубљене зараде за период од 01.12.2000.године до 30.06.2007.године исплати појединачне месечне износе наведене у том ставу, са законском затезном каматом почев од дана доспелости сваког појединачног месечног износа, до исплате, као неоснован. Ставом другим изреке одбијен је, као неоснован, захтев тужиоца за накнаду парничних трошкова у износу од 302.000,00 динара.

  Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

  Апелациони суд је испитао првостепену пресуду у смислу члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 125/04 и 111/09) и оценио да жалба тужиоца није основана.

  У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, у смислу одредбе члана 372. став 2. истог Закона, као ни битна повреда одредаба парничног поступка прописана одредбом члана 361. став 2. тачка 12. истог Закона, на коју тужилац указује у жалби, јер пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати, с обзиром да је изрека пресуде разумљива и не противречи разлозима датим о свим битним чињеницама, који су сагласни изведеним доказима.

  Према утврђеном чињеничном стању, тужиоцу је решењем Фонда за социјално осигурање војних осигураника од 19.12.2000.године признато право на превремену старосну пензију, у месечном износу од 10.651,10 динара од 01.12.2000.године, од када тече исплата, што изражено у бодовима износи 3.095,350 бодова, односно 80,52% од пензијског основа. Одређено је да се умањена превремена старосна пензија исплаћује до 27.08.2004.године, од када ће се исплаћивати према оствареном пензијском стажу, што износи 82,5% од пензијског основа. Тужилац се 09.12.2003. године обраћао туженој захтевом за исплату у складу са чланом 75. Закона о Војсци Југославије. Тужилац је тужбени захтев засновао на тврдњи да му припада разлика између износа пензија које су му исплаћиване сагласно решењу од 01.12.2000.године и износа пензија за које сматра да му припадају да је непосредно примењен члан 75. Закона о Војсци Југославије у погледу вредности бода, те да из тог разлога тужилац трпи штету, односно тужиоцу су исплаћени мањи износи пензије за утужени период од износа на које би имао право непосредном применом наведене одредбе Закона о Војсци Југославије. Тужиоцу је пензија исплаћивана према вредности бода коју је министар одбране одредио, а тако одређена вредност бода није била усаглашена са чланом 75. Закона о Војсци Југославије.

  Првостепени суд је правилном применом материјалног права на утврђено чињенично стање одбио, као неоснован, тужбени захтев тужиоца за накнаду штете, а из разлога што је правилно закључио да тужена није пасивно легитимисана у овој парници, с обзиром да је Фонд за социјално осигурање војних осигураника, као самостално правно лице, надлежан за обрачун и исплату пензија и њихово усклађивање у у складу са позитивним законским прописима, те тужилац евентуалну разлику пензија не може потраживати од тужене, јер са туженом није у материјално правном односу у вези признатог права на пензију. Разлоге и правни закључак првостепеног суда у свему прихвата и другостепени суд.

  По оцени Апелационог суда, неосновано тужилац у жалби наводи да сматра да је тужена пасивно легитимисана у овој парници. Наиме, према утврђеном чињеничном стању, тужиоцу је право на пензију признато и висина пензије утврђена решењем Фонда за социјално осигурање војних осигураника и тужилац као војни осигураник остварује пензију преко Фонда за социјално осигурање војних осигураника, који има својство правног лица, односно између тужиоца и тужене у односу на потраживање разлике пензије не постоји правни однос, како то правилно закључује првостепени суд, а тужбени захтев који је тужилац поставио у тужби и према туженом Фонду за социјално осигурање војних осигураника, у овој парници је правноснажно одбијен као неоснован, а не из разлога недостатка пасивне легитимације Фонда за социјално осигурање војних осигураника.

  Како тужена Република Србије није пасивно легитимисана у овој парници, то су без утицаја и наводи жалбе тужиоца да му је штета проузрокована неправилним и незаконитим радом органа тужене у смислу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима.

  Иначе, пензије, одређене по Закону о Војсци на основу члана 261. тог Закона, усклађују се са пензијама означеним у претходној години (став 1. овог члана) на тај начин што се као пензијски основ за раније остварене пензије узима плата која припада за одговарајући чин од којег се одређују пензије остварене у претходној години (став 2. истог члана). Тужиоцу је пензија исплаћивана у складу са решењем којим му је признато право на превремену старосну пензију у висини утврђеној тим решењем. Наведена решења имају карактер управног акта, јер се њима утврђује право на пензију, као и обим тих права (висина пензије). Законитост управног акта, што између осталог подразумева и правилност обрачуна висине пензије и плате, односно контрола правилне примене позитивних прописа оцењује се у управном поступку и у управном спору. Одредбом члана 75. став 1. Закона о Војсци Југославије је прописано да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште савезног Министарства за одбрану објављеног у „Службеном гласнику“ те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три нити већа од пет нето зарада. Наведена одредба члана 75. Закона о Војсци Југославије не представља непосредни извор права за исплату плата и пензија, како то погрешно сматра тужилац, већ се њоме одређује висина потребне суме средстава у буџету по одређеним параметрима (решење Савезног уставног суда IV У.бр.32/96 од 15.05.1996.године).

   Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, с обзиром на чињеницу да тужилац није успео у спору (члан 149. Закона о парничном поступку).

  Како се наводима жалбе тужиоца не доводи у сумњу правилност првостепене пресуде, то је ју применом одредаба чланова 373. став 1. тачка 2. и 375. Закона о парничном поступку Апелациони суд потврдио и одлучио као у изреци ове пресуде.

Председник већа - судија
Милица Аксентијевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)