Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
29.06.2011.

Гж 1701/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1701/11
29.06.2011.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Весне Матковић и Ивана Негића, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против туженог ББ, чији је привремени заступник адвокат БА, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Зајечару П.бр.722/10 од 06.04.2010.године, у седници већа одржаној на дан 29.06.2011.године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Зајечару П.бр.722/10 од 06.04.2010.године, у делу става првог изреке којим је обавезан тужени да, на име накнаде нематеријалне штете, плати тужиоцу за претрпљене физичке болове износ од 200.000,00 динара, и за претрпљени страх износ од 120.000,00 динара, са законском затезном каматом на ове износе која тече почев од 06.04.2010.године па до исплате, као и у ставу другом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Зајечару П.бр.722/10 од 06.04.2010.године у делу става става првог изреке, којим је обавезан тужени да тужиоцу накнади нематеријалну штету за претрпљене физичке болове и страх, преко досуђених износа, тако што се одбија као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужени да плати на име претрпљених физичких болове износ од 200.000,00 динара и на име претрпљеног страха износ од 80.000,00 динара, са законском затезном каматом на ове износе од 06.04.2010.године па до исплате.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Зајечару П.бр.722/10 од 06.04.2010.године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца АА па је тужени ББ обавезан да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због наношења тешке телесне повреде дана 16.02.2006.године исплати и то: на име претрпљених физичких болова износ од 400.000,00 динара и на име претрпљеног страха 200.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од 06.04.2010.године па убудуће а у року од 15 дана под претњом извршења, док се вишак тужбеног захтева тужиоца за исплату на име претрпљених физичких болова од досуђених 400.000,00 до тражених 600.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 06.04.2010.године па до исплате, одбија као неоснован. Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу исплати на име трошкова поступка износ од 100.800,00 динара, у року од 15 дана под претњом извршења.

Против наведене пресуде, усвајајућег дела става првог изреке, и одлуке о трошковима поступка, тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законом предвиђених жалбених разлога.

Испитујући правилност побијане пресуде у ожалбеном делу, у смислу члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба делимично основана.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужени је правноснажном пресудом Општинског суда у Зајечару К.243/06 од 08.12.2006.године оглашен кривим и осуђен због кривичног дела, тешке телесне повреде из члана 121 став 1 КЗС. Кривично дело је извршио тако што је дана 16.02.2006.године око 12 часова у Зајечару на пешачком прелазу тешко телесно повредио овде тужиоца на тај начин што га је најпре песницом ударио у пределу лица, од ког ударца је тужилац пао, након чега га је више пута шутнуо у пределу лица наневши му обострани прелом горње вилице и нагњечно раздерну рану горње и доње усне са леве стране и слузокоже зубног наставка у пределу горњих секутића са десне стране. Тужилац није допринео настанку штетног догађаја. Због задобијене повреде, тужилац је трпео бол јаког интензитета који је као стални бол трајао 1 час. Све време болничког лечења, у трајању од 7 дана, тужилац је трпео сталне болове средњег интензитета а повремено болове јаког интензитета посебно након операције 22.02.2006.године, па до отпуста 23.02.2006.године. До скидања суспензије 31.03.2006.године, тужилац је у почетку чешће, у дужем трајању трпео повремени бол средњег интензитета, који се протеком времена смањивао и замењен је болом слабог интензитета. Повремени бол слабог интензитета тужилац је трпео све до завршетка лечења средином јула 2006.године, а трпеће и убудуће посебно код промене времена. Тужилац је пао и изгубио свест приликом повређивања. Када се освестио сазнао је о врсти и озбиљности повреде, и тада је доживео стресну реакцију која се карактеристише доживљавањем страха средњег интензитета који је био присутан током боравка у болници, током припреме као и након завршеног оперативног лечења. Стање страха средњег интензитета код тужиоца је трајало све до прве контроле, након чега се одржавао страх слабог интензитета.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужени извршио кривично дело којим је проузроковао штету тужиоцу у виду претрпљених физичких болова и страха, због чега је дужан да му ту штету и накнади. Приликом одлучивања о висини штете првостепени суд је ценио дужину и интензитет трајања болова и страха, па је закључио да је правична новчана накнада за претрпљене физичке болове 400.000,00динара, а за претрпљени страх 200.000,00 динара, које износе је обавезао туженог да плати тужиоцу. На досуђене износе првостепени суд је тужоцу признао законску затезну камату од дана пресуђења, с обзиром да је новчана обавеза настала даном пресуђења.

Изјављеном жалбом, по налажењу другостепеног суда неосновано се оспорава правилност првостепене пресуде, јер и по налажењу овог суда, тужиоцу припада накнада нематеријалне штете.

Одредбом члана 13 Закона о парничном поступку, прописано је да је у парничном поступку, суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим.

Наведени видови нематеријалне штете, последица су радњи туженог које имају обележја кривичног дела, због чега постоји одговорност туженог у смислу члана 154 став 1 Закона о облигационим односима.

  Међутим, приликом одлучивања о висини правичне новчане накнаде, првостепени суд није правилно применио одредбу члана 200 Закона о облигационим односима, а на правилну примену материјалног права другостепени суд води рачуна по службеној дужности у смислу члана 372 став 2 ЗПП-а.

  Одредбом члана 200 Закона о облигационим односима прописано је, између осталог, да ће суд досудити правичну новчану накнаду за претрпљене физичке болове и страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, водећи при том рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада као и о томе да се њоме не погудује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. По налажењу овог суда, уз вођење рачуна о свим околностима случаја-врсти и тежини телесних повреда, интензитету и дужини трајања физичких болова и страха, правична новчана накнада за претрпљене физичке болове износи 200.000,00 динара а за претрпљени страх 120.000,00 динара. Из тих разлога, првостепена пресуда је преиначена у делу става првог изреке којим је одлучено о накнади за ове видове нематеријалне штете, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио накнаду за физичке болове у износу од још 200.000,00 динара и за страх у износу од још 80.000,00 динара, као и за камату на ове износе, као споредно потраживање.

Другостепени суд је ценио наводе жалбе туженог, да постоји допринос тужиоца настанку штетног догађаја, међутим овакви наводи су неосновани, јер како је то правилно и првостепени суд закључио из изведених доказа, тужилац ничим није допринео настанку штетног догађаја.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка јер је заснована на правилној примени чланова 149 и 150 ЗПП-а, а извршено преиначење првостепене пресуде, није утицало на обрачун трошкова по вредности са којом је тужлац успео у спору.

Са свега наведеног, на основу члана 375 ЗПП-а одлучено је као у ставу првом, а на основу члана 380 тачка 4 ЗПП-а одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија,
Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)