Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.02.2012.

Гж 1713/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1713/11
Дана 09.02.2012. године
ул. Немањина бр. 9
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Милице Поповић Ђуричковић, чланова већа, у парници АА, коју заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије – Министарства унутрашњих послова, коју заступа законски заступник Републичко јавно правобранилаштво са седиштем у Београду, ул. Немањина бр. 26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П бр. 73048/2010 од 26.01.2011. године, у седници већа одржаној дана 09.02.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П бр. 73048/2010 од 26.01.2011. године, у ставу првом изреке и у том делу жалба тужиље се одбија као неоснована.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П бр. 73048/2010 од 26.01.2011. године, тако што се захтев тужене Републике Србије за накнаду трошкова поступка одбија као неоснован.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П бр. 73048/2010 од 26.01.2011. године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиље АА, да јој тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова из Београда на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти блиског лица исплати 800.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате, а у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке пресуде обавезана је тужиља да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 9.375,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом принудне наплате.

Против наведене пресуде, тужиља је благовремено изјавила жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Испитујући ожалбену пресуду у границама законских овлашћења прописаним одредбом члана 372 Закона о парничном поступку, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиље делимично неоснована.

У поступку доношења првостепене пресуде, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка, прописане одредбом члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, на основу одредбе члана 372 став 2 истог Закона, нити релативне, које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

У првостепеном поступку утврђено је да су припадници шиптарске терористичке организације, у ноћи, односно око 22,00 часа, дана 02.07.1999. године, упали у кућу у којој су живели тужиља АА и њен супруг АА1, којом приликом су отели супруга тужиље и одвели га у непознатом правцу, да је решењем Општинског суда у Сопоту 2Р бр. 16/2005 од 13.04.2006. године, АА1 оглашен за умрлог и као дан његове смрти утврђен је дан 31.07.2000. године, које решење је исправљено решењем истог суда од 01.06.2006. године, а постало је правноснажно са даном 02.06.2006. године. На основу наведених чињеница, превасходно оцењујући истакнути приговор застарелости потраживања, водећи рачуна о датуму подношења тужбе - 21.05.2010. године, првостепени суд је извео закључак о основаности истакнутог приговора у смислу одредбе члана 376 Закона о облигационим односима. Такође је истовремено полазећи од становишта да на страни органа тужене није постојала обавеза да спречи настанак штете у конкретном случају из разлога што је штетни догађај наступио после престанка надлежности оружаних снага Републике Србије, односно СРЈ на територији Косова и Метохије, с обзиром да је између владе Савезне Републике Југославије и Међународних безбедносних снага закључен дана 09.06.1999. године, Војнотехнички споразум (познат као Кумановски споразум), којим је предвиђено да ће по усвајању резолуције Савета безбедности УН (која је усвојена 10.06.1999. године), међународне безбедносне снаге „КФОР“ бити распоређене на територији Косова и Метохије у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане, као и да ће се снаге СРЈ (особље и организација СРЈ и Републике Србије са својом способношћу) повући са ове територије на територију Републике Србије ван овог подручја, првостепени суд је оценио основаним и приговор недостатка пасивне легитимације на страни тужене Републике Србије, јер је штетни догађај наступио дана 02.07.1999. године, након што је надлежност заштите безбедности људи и имовине на Косову и Метохији прешло на Међународне безбедносне снаге „КФОР“, због чега је применом и одредбе члана 180. Закона о облигационим односима, одбио тужбени захтев тужиље, као неоснован.

Апелациони суд у Београду оцењује да је првостепени суд чињенично стање релевантно за пресуђење правилно утврдио, у правилној примени одредбе члана 8 Закона о парничном поступку, те да је на тако утврђено чињенично стање у правилној примени наведеног материјалног права донео у суштини правилну одлуку, одбијајући тужбени захтев тужиље како због застарелости потраживања, тако и са аспекта недостатка пасивне легитимације на страни тужене. Околност што Апелациони суд у Београду не прихвата изражени став првостепеног суда у делу којим почетак рачунања рока застарелости везује за штетни догађај, односно за дан 02.07.1999. године, није од утицаја на доношење другачије одлуке суда.

Наиме, с обзиром на услове и околности под којима се нестало лице могло прогласити за умрло са утврђењем дана смрти, прописане одредбама Закона о ванпарничном поступку, рок застарелости спорног потраживања се има рачунати од дана правноснажности решења којим је утврђена смрт лица, а у конкретном случају овај рок се рачуна од дана правноснажности решења о исправци 2Р бр. 16/2005 од 01.06.2006. године, којим је исправљено решење од 13.04.2006. године, које се односи на утврђење дана смрти АА1. Ово с тога што се има сматрати да се са тим даном тужиља, која се до тада свакако надала да је њен супруг жив, сазнала за штету, односно за смрт блиског лица, те се од тог дана и рачуна рок у коме је тужиља могла покренути поступак са захтевом за накнаду штете коју трпи, а све имајући у виду да је тек утврђење чињенице смрти од стране за то надлежног суда, по закону прописаном поступку, услов за остварење права тужиље у конкретном случају. Како је решење о исправци 2Р бр. 16/2005 од 01.06.2006. године, постало правноснажно дана 02.06.2006. године, то се, као што је изложено, рок застарелости спорног потраживања има рачунати од дана правноснажности наведеног решења, у складу са роковима прописаним одредбом члана 376 став 1 Закона о облигационим односима, с обзиром да се има сматрати да је тужиља са тим датумом могла покренути поступак и захтевати накнаду претрпљене штете због душевних болова које трајно трпи, а који рок је меродаван у овом случају за накнаду штете.

Како је тужиља тужбу у овој правној ствари поднела тек 21.05.2010. године, а рок застарелости се у овом случају рачуна почев од дана 02.06.2006. године, то је у изложеном контексту њено потраживање са аспекта примене одредбе члана 376 став 1 Закона о облигационим односима, застарело са 02.06.2009. године, када је протекао субјективни рок од три године у коме је тужиља могла да захтева накнаду штете.

Цењени су наводи жалбе, у којима је тужиља истакла да је у конкретном случају тужена одговорна за настанак штете, јер се приликом потписивања мировног споразума у Куманову 1999. године, Савезна Република Југославија, чији је правни следбеник Република Србија, обавезала да поднесе захтев за враћање ограниченог контигента војске и полиције на територију коју окупирају војне снаге КФОР, ради заштите Срба и других мањинских групација и да напуштање те територије буде постепено са предајом снагама КФОР и УМНИК, да је уместо тога наступило хитно и неорганизовано повлачење, с тим да наведени захтев за враћање војске и полиције никада није предат и да су Срби и остали били предати на милост и немилост шиптарских терористичких организација и окупационих снага, на основу чега сматра да је за предметну штету одговорна тужена у смислу одредбе члана 180 Закона о облигационим односима, а да је до штете дошло услед терористичких аката које је у то време тужена била дужна да спречи, односно кривичног дела из члана 125 КЗЈ у вези члана 139 став 2 ОКЗ, за које је предвиђена казна затвора преко 10 година и да у конкретном случају треба применити одредбу члана 377 Закона о облигационим односима, али су ови наводи неосновани. Наиме, у време нестанка супруга тужиље АА1, као цивилног лица, дана 02.07.1999. године, тужена Република Србија у складу са одредбама Војно техничког споразума од 09.06.1999. године и Резолуције Савета безбедности ОУН бр. 12344 од 10.06.1999. године, није имала ингеренције на том подручју Косова и Метохије у циљу заштите живота, личне и имовинске сигурности грађана, као и њихове безбедности, јер је према том Споразуму имала обавезу само да повуче све своје безбедносне снаге са те територије, због чега у то време није више била надлежна да обавља послове заштите живота и личне сигурности грађана, па самим тим не постоји ни њена одговорност да тужиљи накнади нематеријалну штету коју је претрпела. Заправо, у периоду који је одређен за повлачење и то по зонама, а који се кретао од 6 до 11 дана, тужена је имала само обавезу повлачења својих безбедносних снага и у том периоду није могла да врши безбедоносну функцију, већ је имала обавезу да све своје активности сведе на повлачење својих јединица са тог подручја у роковима који су јој остављени наведеним актима. С обзиром да Република Србија није имала било какве ингеренције на том подручју Косова и Метохије из разлога који су изложени, па самим тим није имала ни могућност, ни начин да спречи штету која је за тужиљу настала нестанком њеног супружника, то се не може сматрати одговорном за штету коју је тужиља претрпела због смрти блиског лица. Како у изложеном контексту нема места примени одредбе члана 180 Закона о облигационим односима, с обзиром да органи тужене у периоду повлачења нису могли да врше безбедносну функцију, то тужена није пасивно легитимисана за накнаду штете тужиљи, па са тог аспекта нема ни места примени привилегованих рокова застарелости прописани одредбом члана 377 Закона о облигационим односима, као ни са аспекта одговорности за другог у смислу одредбе члана 172. истог Закона, јер се у тим случајевима примењује општи рок застарелости потраживања прописан одредбом члана 376. истог Закона.

Цењени су и остали наводи жалбе тужиље, али како се њима не доводи у сумњу правилност првостепене пресуде, то се ови наводи посебно не образлажу.

На основу наведеног, Апелациони суд у Београду је применом одредаба члана 373 став 1 тачка 2 и члана 375 Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци пресуде у ставу првом.

Апелациони суд у Београду је преиначио решење о трошковима поступка, имајући у виду да тужена није у смислу одредбе члана 159. став 2. и став 3. Закона о парничном поступку, своје трошкове определила на начин прописан том одредбом, због чега је у примени одредбе члана 387. став 1. тачка 3. Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци ове пресуде у ставу другом.

Све наведене одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 125/04, 111/09), примењују се на основу одредбе члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 72/11).

Председник већа – судија
Маргита Стефановић, с. р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)