Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.03.2013.

Гж 1933/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1933/2013
Дана 27. марта 2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Славице Срећковић, председника већа, Ловорке Стојнов и Бранислава Босиљковића, чланова већа, у парници тужиље АА, против тужене Републике Србије, коју заступа Републички јавни правобранилац из Београда, ул. Немањина бр.22-26, ради утврђења и накнаде штете, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П-3286/11 од 11. јуна 2012. године, у седници већа одржаној дана 27. марта 2013. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П-3286/11 од 11. јуна 2012. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П-3286/11 од 11. јуна 2012. године, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље АА, којим је тражила да суд утврди да тужена Република Србија није предузела уставне могућности да спречи дискриминацију и кршење уставних права, од стране органа и организација чији је оснивач, тако што није вршила контролу над остваривањем гарантованих права и није спречила дискриминаторско понашање одговорних, као и да се утврди да је у марту 2005. године тужиља дискриминисана само зато што је лице са Косова и Метохије и није добила осмомартовски поклон у Обреновцу, ни у Крушевцу, иако је то захтевала, а сви остали запослени су поклон добили, што и поред уредно оверене документације није добила кредит код „Форма идеале“ у Београду и код банке „Интезе“ у септембру 2006. године због тога што је лична карта са Косова и Метохије, што није могла да купи мобилни телефон код Теленора у Београду у јулу 2007, јер је имала личну карту са Косова и Метохије, као да се утврди да је тужиља била дискриминисана у односу на друге запослене, јер није могла да овери документацију за кредит у Окружном суду у Крушевцу, где је вршен обрачун зараде за април 2008. године, да се утврди да је тужиља дискриминисана у остваривању здравствене заштите у лето 2008. године у Дому здравља на Звездари, као и 2010. године у марту у Дому здравља на Новом Београду, само зато што је имала здравствену легитимацију издату на Косову и Метохији, као и да се утврди да је тужена поступила дискриминаторски приликом избора заменика јавних тужилаца од 16.12.2009. године, јер није примењивала предвиђене критеријуме Правилника о оцени стручности, оспособљености и достојности кандидата за носиоце јавних тужилачких функција, те је изабрала кандидате који имају лошије резултате од тужиље, извршила дискриминацију у погледу македонске националности којој припада тужиља, на јавну тужилачку функцију није изабрала некога од припадника те националности, поготово не тамо где доста има македонаца, да се задужи тужена да отклони последице дискриминаторског поступања, као и да тужиљи накнади нематеријалну штету од 4.000.000,00 динара проистеклу из дискриминаторског поступања, на име претрпљених душевних болова који и даље трају и повреде достојанства личности, као и да тужиљи накнади трошкове парничног поступка.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу из свих законских разлога прописаних одредбом члана 373. ЗПП-а („Сл. гласник Републике Србије“ бр.72/11, који је ступио на снагу 01.02.2012. године).

Апелациони суд у Београду је испитивао првостепену пресуду у границама законских овлашћења прописаних одредбом члана 386. ЗПП-а и нашао да жалба тужиље није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане одредбом члана 374. став 2. тачка 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни битна повреда одредаба парничног поступка из тачке 12 наведеног члана закона, на коју тужиља указује у жалби, јер је изрека пресуде јасна, у складу је са датим разлозима, који су међусобно у складу, као и са изведеним доказима и стањем у списима предмета, а иста се може испитати.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је рођена 1955. године у Македонији, са породицом је живела у _ све до јуна 1999. године, када је дошла у Свилајнац, а затим у Београд. Била је упућена на рад у Општинско јавно тужилаштво у Обреновцу од 13.09.2004. све до 31.12.2009. године, када јој је престала функција заменика јавног тужиоца. Решењем Основног јавног тужилаштва Косовска Митровица од 30.07.2010. године, продужено је право на накнаду плате тужиљи одређено решењем руководиоца Основног јавног тужилаштва у Косовској Митровици почев од 01.07.2010. године, а престаје даном доношења одлуке Уставног суда по уставној жалби коју је поднела, с тим што ће право на накнаду остваривати у Основном јавном тужилаштву у Косовској Митровици од 01.07.2010. године. Према образложењу решења Закључком Владе Републике Србије од 06.07.2010. године, одређено је право на накнаду плате у трајању од 6 месеци, у висини плате коју су јавни тужиоци и заменици имали у тренутку престанка дужности, а да престаје даном доношења одлуке Уставног суда о жалби, коју је тај јавни тужилац или заменик поднео против одлуке државног већа тужилаца, на основу које му је престала дужност. Тужиљи је дужност престала 31.12.2009. године, поднела је уставну жалбу Уставном суду Републике Србије и стога јој припада накнада одређена решењем од 10.02.2010. године и након 30.06.2010. године, с тим што јој право престаје даном доношења одлуке Уставног суда по њеној уставној жалби. Одлуком Државног већа тужилаца од 15.07.2010. године, утврђено је да јој је престала дужност заменика јавног тужиоца са 31.12.2009. године и достављено јој је образложење са разлозима због којој јој је престала дужност заменика јавног тужиоца. Према решењу Основног јавног тужилаштва Косовска Митровица од 10.10.2011. године тужиљи, као неизабраном носиоцу функције заменика ОЈТ у Пећи, је престао радни однос и право на накнаду плате дана 07.09.2011. године, као дана достављања одлуке Државног већа тужилаца по њеном приговору. Тужиља је подносила захтев за оверу докумената за кредит 04.04.2008. године, као и захтев Дому здравља у Новом Београду у коме је тражила објашњење зашто је одбијена да отвори здравствени картон и изабере лекара у дому здравља, те је обавештена дописом правне службе те установе да су поступали према члану 3. став 1. и 3. Правилника о начину и поступку остваривања права из обавезног здравственог осигурања, којом је прописан поступак утврђивања својства осигураног лица. Због тога, на основу података које је тужиља навела у захтеву као осигураник из члана 17. тачка 3. Закона о здравственом осигурању, матична филијала у којој треба да остварује право је филијала на чијем подручју је седиште обвезника уплате доприноса, а из њене здравствене књижици је утврђено да је књижицу издала испостава Исток на Косову и Метохији, због чега није могуће да оствари право у Дому здравља Нови Београд. Министарство здравља је тужиљу 20.05.2010. године обавестило да је Правилником о обиму и садржају права на здравствену заштиту из области здравственог осигурања и партиципацији за 2007. годину прописано да се привремено расељеним лицима са Косова и Метохије, којима је то својство утврдио надлежни републички орган обезбеди остваривање заштите и средстава обавезног осигурања у пуном износу без партиципације, као и да уколико има услова да привремено расељено лице стекне својство осигураника у складу са Законом о здравственом осигурању губи статус привремено расељеног лица, па матична филијала постаје филијала према месту боравишта у Републици Србији ван територије Косова, а здравствена заштита се остварује на основу исправе о здравственом осигурању, односно здравственој књижици. Такође је обавештена да, с обзиром да је упућена на рад и има боравиште ван територије Косова, здравствену заштиту остварује у месту свог боравишта, у конкретном случају на територији филијале Београд. Тужиља тврди да због личне карте са Косова није добила осмомартовски поклон у Обреновцу и Крушевцу, кредит код банака „Форма идеале“ и „Интеза“, није могла да купи мобилни телефон код Теленора и оствари постпејд претплату, јер јој нису оверена документа у Окружном суду у Крушевцу, да због своје националне припадности (македонске) није изабрана на тужилачку функцију децембра 2009. године, чиме је била изложена дискриминаторском понашању од стране тужене.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом одредби члана 41, 43, 16. став 3, 45. став 2. Закона о забрани дискриминације закључио да је тужбени захтев неоснован, да тужиља није дискриминисана због своје националне припадности и чињенице да је лице са Косова и Метохије, приликом поступка избора заменика јавних тужилаца, остваривања здравствене заштите на територији Републике Србије, узимања кредита код банке Интесе и Форме идеале у септембру 2006. године, куповине мобилног телефона у Теленору у јулу 2007. године, добијања осмомартовског поклона на радном месту 2005. године. Према ставу првостепеног суда, у свим овим ситуацијама применом законских прописа у поступку издавања личних докумената и остале документације, као што је здравствена књижица, тужиља ни на који начин није била изузета као појединац у поступању према њој, због неких својих личних својстава, да би се могло говорити о дискриминацији. Наиме, како налази првостепени суд, тужиља није доказала сходно правилима о терету доказивања из члана 231. ЗПП-а и члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације, да јој је због неког њеног личног својства повређено неко људско или мањинско право зајамчено Уставом, да би могла да оствари право на накнаду нематеријалне штете, због чега је у целости тужбени захтев одбијен, као неоснован.

Оцењујући наводе жалбе тужиље овај суд налази да се њима не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде. Тужиља тужбом захтева заштиту (утврђење) да је Република Србија – тужена спроводила тешку дискриминацију из члана 13 тачка 2,5 и 6 Закона о дискриминацији и то марта 2005. када јој на радном месту није дат осмомартовски поклон, 2006. године, јер није могла да добије кредит код банака, 2007. године, јер није могла да оствари припејд мобилну претплату код Теленора, 2008. године није могла да овери документацију за кредит, да извади здравствену књижицу и лечи се на територији Града Београда, 2010. године није могла да оствари здравствену заштиту у Дому здравља Нови Београд и децембра 2009. године није прошла избор тужилаца, чиме указује на повреду права из радног односа, а све по основу тога што је лице са Косова и Метохије и по основу националне припадности (македонске).

Закон о забрани дискриминације објављен је у „Службеном гласнику Републике Србије“ бр. 22/09 од 30.03.2009. године, па се исти не може применити на догађаје које наводи тужиља, а који су се догодили пре ступања на снагу овог закона (начело забране ретроактивног дејства закона). По оцени овог суда, тужиљи нису повређена људска права у наведеним ситуацијама ни кршењем одредаба других закона (Закон о раду, Закон о здравственој заштити), Устава или одредбе члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Ово имајући у виду да је у погледу остварења здравствене заштите тужиља у време када је одбијена добила објашњење да се ради о примени тада важећих прописа који су се односили на здравствену заштиту расељених лица на територији Републике Србије, те да је тужиљи каснијим законским решењима омогућено као лицу са Косова и Метохије да здравствену заштиту оствари према месту пребивалишта на територији Републике Србије. Тужиља током поступка није доказала да је на било који начин услед неког њеног личног својства дискриминисана у неком праву заштићеном Уставом и Конвенцијом. Наводе о наводно игнорантском и дистанцираном односу запослених у ОЈТ у Обреновцу према њој тужиља није доказала. У погледу тврдње да због националне припадности тужиља није изабрана на функцију заменика тужиоца децембра 2009. године, по оцени овог суда, тужиља није доказала да је у наведеним ситуацијама било изазивања неравноправности, мржње, нетрпељивости по основу националне или друге припадности или личног својства, који би указивали на дискриминацију, сходно одредбама Закона о забрани дискриминације који би се на ту ситуацију имале применити, а на основу којих би тужиља евентуално могла остварити и право на накнаду штете (члан 43 закона).

Како се ни другим наводима жалбе тужиље не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде, Апелациони суд у Београду је, на основу одредбе члана 390 Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Славица Срећковић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)