Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.01.2014.

Гж 2050/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2050/13
16.01.2014.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужилаца АА1, АА2 и АА3, сви из _, које заступа АБ, адвокат, против тужене Компаније ОЗ, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 86649/10 од 27.03.2012. године и допунског решења истог суда П 86649/10 од 04.02.2013. године, у седници већа одржаној 16.01.2014.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 86649/10 од 27.03.2012. године у делу става првог изреке којим је тужена обавезана да тужиоцу АА1 на име накнаде материјалне штете за издатке учињене на име трошкова сахране исплати 817.620,00 динара, са законском затезном каматом почев од 27.03.2012. године до исплате и у ставу другом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ се пресуда Првог основног суда у Београду П 86649/10 од 27.03.2012. године у преосталом делу става првог изреке и одбија се као неоснован тужбени захтев тужиоца АА1 којим је тражено да се тужена Компанија ОЗ обавеже да на досуђени износ од 817.620,00 динара исплати законску затезну камату за период од 17.08.2010. године до 27.03.2012. године.

ПРЕИНАЧУЈУ СЕ решење о трошковима садржано у ставу петом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П 86649/10 од 27.03.2012. године и допунско решење истог суда П 86649/10 од 04.02.2013. године и обавезује се тужена Компанија ОЗ да тужиоцима АА1, АА2 и АА3, сви из _, накнади трошкове парничног поступка у износу од 689.388,00 динара, са законском затезном каматом почев од 27.03.2012. године до исплате, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 86649/10 од 27.03.2012. године, ставом првим изреке обавезана је тужена обавезана да тужиоцу АА1 на име накнаде материјалне штете за издатке учињене на име трошкова сахране исплати 817.620,00 динара, са законском затезном каматом почев од 17.08.2010. године до исплате. Ставом другим изреке обавезана је тужена да тужиоцима АА1 и АА2 на име претрпљених душевних болова због смрти сина исплати по 700.000,00 динара, а тужиоцу АА3 на име претрпљених душевних болова због смрти брата 500.000,00 динара, са законском затезном каматом на наведене износе почев од 27.03.2012. године као дана пресуђења, до исплате. Ставом трећим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужена обавеже да поред износа досуђених ставом другим изреке тужиоцима АА1 и АА2 на име претрпљених душевних болова због смрти сина исплати још по 200.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 27.03.2012. године до исплате. Ставом четвртим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужена обавеже да поред износа досуђеног ставом другим изреке тужиоцу АА3 на име претрпљених душевних болова због смрти брата исплати још 400.000,00 динара, са законском затезном каматом на наведени износ почев од 27.03.20102. године до исплате. Ставом петим изреке обавезана је тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 346.293,21 динара, са законском затезном каматом на наведени износ почев од 27.03.20102. године до исплате. Допунским решењем о трошковима П 86649/10 од 04.02.2013. године обавезана је тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 583.836,96 динара, са законском затезном каматом на наведени износ почев од 27.03.20102. године до исплате.

  Против наведене пресуде и решења жалбу је благовремено изјавила тужена, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП-а („Сл. гласник РС“ 125/04, 111/09 и 53/13) који се у овој парници примењује на основу чл.506 ст. 1 ЗПП-а („Сл. гласник РС“ 72/11, 49/13 и 74/13) и налази да је жалба делимично основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из чл. 361 ст. 2 тачка 12 истог закона, на коју се жалбом неосновано указује. Побијана пресуда је јасна, потпуна и непротивуречна, садржи разлоге о битним чињеницама а наведени разлози сагласни су доказима изведеним током поступка, па пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да су тужиоци АА1 и АА2 родитељи сада пок. ПП, а тужилац АА2 је његов брат који је са њим живео у породичном домаћинству. Син и брат тужилаца, пок. ПП настрадао је у саобраћајној незгоди 10.10.2008. године у месту Буковик, када је аутомобил „Застава Југо Флорида“ са регистарским ознакама _, којим је управљао сада пок. ПП1, слетео са пута и преврнуо се, услед чега су оба лица изгубила живот. Пок. ПП се у тренутку незгоде налазио на месту сувозача и био је везан сигурносним појасом. Возило _ је у тренутку незгоде било осигурано код туженог полисом број 807006421 од одговорности за штете причињене трећим лицима.

Вештачењем је утврђено да просечни трошкови сахране и подушја за 7 дана, 40 дана, 6 месеци и годину дана на дан вештачења износе 817.620, 00 динара. Ови трошкови обухватају припрему гробног места за сахрану у износу од 5.000,00 динара, погребну опрему у износу од 45.120,00 динара, трошкови хране и пића за присутне на сахрани и подушјима у износу од 450.000,00 динара, трошкови православног обреда 5.000,00 динара, трошкови одеће и обуће за покојног у износу од 15.000,00 динара, трошкови дарова за годишњицу у износу од 20.000,00 динара, трошкови црнине за чланове породице у износу од 35.000,00 динара, те трошкови надгробног споменика и спомен-обележја у износу од 242.500,00 динара.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно је побијаном одлуком примењено материјално право и то одредбе чл. 154, 178, 193 ст. 1, 200, 201 ст. 1, те чл. 940 и 941 ЗОО, обавезивањем тужене Компаније за осигурање на исплату досуђених износа накнаде материјалне и нематеријалне штете.

Супротно наводима жалбе, Апелациони суд налази да је приговор подељене одговорности истакнут од стране тужене правилно оцењен неоснованим. Наиме, тужена жалбом указује да је, код неспорне чињенице да је незгода у којој је син и брат тужилаца изгубио живот проузрокована искључивом кривицом возача, сада пок. ПП1, који је из непознатих разлога изгубио контролу над возилом и слетео са пута, првостепени суд био у обавези да утврди да ли је пок. ПП1 возио под дејством алкохола. Тужена сматра да постоји допринос пок. ПП уколико је он пристао на вожњу са лицем које је возило под утицајем алкохола и да је ради утврђивања ових околности првостепени суд у доказном поступку требао да прибави спис Општинског јавног тужилаштва у Аранђеловцу Кри 63/08 са обдукционим налазом и анализом крви пок. ПП1. Међутим, терет доказивања чињеница које би могле бити од утицаја на висину штете и с тим у вези постојања евентуалног доприноса пок. ПП је по чл. 177 ЗОО на туженој Компанији за осигурање. Према чл. 232 ст. 1 ЗПП-а, странка је дужна да сама поднесе исправу на коју се позива за доказ својих навода. У овом случају, докази изведени током првостепеног поступка не указују да је пок. ПП1 био од дејством алкохола у тренутку незгоде, а тужена током поступка, као ни у изјављеној жалби, не указује да је покушала да прибави обдукциони записник или друге доказе који се налазе у списима Кри 63/08 и да у томе није успела. Тек уколико странка која се у доказном поступку позива на одређену исправу која се налази код државног органа, предузећа или друге организације којима поверено вршење јавних овлашћења докаже да није могла да сама од надлежног органа издејствује да се исправа преда или покаже, суд ће на предлог странке или по службеној дужности прибавити ову исправу (чл. 232 ст. 3 ЗПП-а). Стога је правилном применом правила о терету доказивања првостепени суд закључио да тужена није доказала постојање доприноса сада пок. ПП и да стога нема услова за сразмерно снижење накнаде материјалне и нематеријалне штете у смислу чл. 192 ЗОО.

Висина новчане накнаде која је тужиоцима досуђена на име претрпљених душевних болова због смрти сина и брата одмерена је правилном применом чл. 200 и 201 ст. 1 ЗОО, према мерилима и критеријумима у време пресуђења и уз уважавање свих околности конкретног случаја, а досуђени износи по налажењу Апелационог суда нису противни друштвеној сврси накнаде из чл. 200 ст. 2 ЗОО, нити погодују тежњама неспојивим са природом и друштвеном сврхом накнаде.

Неосновано се жалбом тужене оспорава и налаз и мишљење вештака економско-финансијске струке и указује да је судски вештак обрачунао неуобичајено високе износе накнаде на име трошкова сахране, помена, надгробног споменика и обележја на месту незгоде („крајпуташ“). Уобичајене трошкове сахране у смислу чл. 193 ст. 1 ЗОО чине и уобичајени трошкови подушја за 7 дана, 40 дана, 6 месеци и годину дана, у складу са месним приликама и обичајима. Супротно наводима жалбе, Апелациони суд налази да је на основу изведених доказа, пре свега на основу правилно прихваћеног налаза и мишљења судског вештака првостепени суд правилно утврдио висину издатака које је тужилац АА1 сносио поводом сахране, подушја и подизања надгробног споменика и спомен-обележја. Трошкови подизања надгробног споменика и спомен-обележја („крајпуташа“) утврђени су сходно ценама Каменорезачке радње „_“ у којој је израђен надгробни споменик пок. ПП и они одговарају просечним трошковима израде и постављања споменика у месту сахране (Аранђеловац), па се жалбом неосновано указује да су према извештају ЈКП „Градска гробља“ из Крагујевца трошкови надгробног споменика у време када је утврђивана њихова висина износили мање од трошкова који су досуђени тужиоцу. Пок. ПП је у тренутку погибије имао свега 22. године, у истој незгоди са њим је страдао и његов брат од тетке ПП1 који је тада имао 25. година, па обзиром на месне прилике и средину у којој је покојни Дејан живео, присуство великог броја људи на сахрани и поменима није неуобичајено. Новчани износи досуђени тужиоцима на име трошкова сахране, подушја, црнине, даровања и подизања надгробног споменика и спомен-обележја одговарају просечним трошковима сахране у месту сахрањивања и представљају реалне и разумне трошкове којима се могу подмирити уобичајени издаци давања помена и подушја према месним обичајима и у складу са дужним пијететом према умрлом. Стога се жалбом тужене не доводи у питање правилност утврђеног чињеничног стања у погледу висине досуђене материјалне штете.

Међутим, Апелациони суд налази да је одлука о камати на досуђени износ материјалне штете донета погрешном применом материјалног права. Према члану 189 став 2 ЗОО, висина штете се утврђује према ценама у време доношења судске одлуке, што подразумева и разумно кратак рок од дана вештачења до пресуђења. Штетник дугује законску затезну камату од дана када је висина штете утврђена, стога је погрешно првостепени суд обавезао тужену да досуђени износ на име накнаде штете исплати са законском затезном каматом почев од дана вештачења 17.08.2010. године, уместо да висину штете утврди на дан пресуђења, јер се само на тај начин оштећеникова материјална ситуација може довести у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања. Стога је првостепена пресуда преиначена одбијањем захтева за исплату законске затезне камате за период од 17.08.2010. године до 27.03.2012. године као неосновано.

Жалбом се основано оспорава и одлука о трошковима поступка. Побијаном пресудом тужиоцима је на име трошкова поступка досуђен износ од 346.293,21 динара, а допунским решењем о трошковима П 86649/10 од 04.02.2013. године тужена Компанија за осигурање је обавезана да тужиоцима на име накнаде трошкова поступка исплати још 583.836,96 динара. Из образложења наведених решења произилази да је првостепени суд трошкове који су тужиоцима досуђени на име састава тужбе, образложених поднесака и заступања на рочишту од стране пуномоћника адвоката обрачунао два пута, с тим што је допунским решењем о трошковима ове издатке увећао за 100%, обзиром да је пуномоћник заступао укупно три тужиоца, а потом, налазећи да су тужиоци успели у овом спору са 77,25%, овако обрачунате трошкове умањио сразмерно наведеном проценту успеха. Супротно схватању првостепеног суда, у парницама ради накнаде нематеријалне штете висина трошкова на име награде за рад адвоката се одмерава према досуђеном износу накнаде. Како су тужиоци у потпуности успели и у захтеву за накнаду материјалне штете и како околност да је првостепена пресуда делимично преиначена у делу одлуке о камати није утицала на успех странака у поступку, правилна примена материјалног права налаже да се укупан износ трошкова у овој парници обрачуна према укупно досуђеним износима накнаде материјалне и нематеријалне штете. Применом Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Сл. Гласник РС“ 15/12), важеће у време првостепеног пресуђења, те поступајући у границама захтева за накнаду трошкова, Апелациони суд налази да тужиоцима припадају трошкови ангажовања пуномоћника адвоката за састав тужбе у износу од 16.500,00 динара, за састав 10 образложених поднесака 165.000,00 динара, за приступ пуномоћника на 7 одржаних рочишта у укупном износу од 126.000,00 динара, што укупно износи 307.500,00 динара. Како је пуномоћник из реда адвоката заступао три странке, сходно Тарифном броју 11 Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, тужиоци имају право на увећане трошкове заступања за 100%, што износи укупно 615.000,00 динара. Трошкови вештачења од 8.000,00 динара и трошкови плаћања таксе на тужбу и пресуду од по 66.388,00 динара су стварни издаци које тужиоци сносе током поступка, па је суд у обавези да наведене трошкове обрачуна сходно приложеним доказима о плаћању. Међутим, тужиоци доказ о плаћању таксе на тужбу нису доставили, а обзиром на протек времена, ови трошкови се по одредбама Закона о судским таксама не могу наплатити принудним путем. Стога су на износ од 615.000,00 динара тужиоцима досуђени и трошкови вештачења од 8.000,00 динара, као и трошкови таксе на одлуку у износу од 66.388,00 динара, што све укупно износи 689.388,00 динара. Супротно наводима жалбе, тужиоцима на досуђени износ трошкова припада и законска камата почев од 27.03.20102. године као дана пресуђења, обзиром да се ради о новчаном потраживању које доспева даном пресуђења. Стога су одлука о трошковима поступка садржана у ставу петом изреке побијане пресуде и допунско решење о трошковима од 04.02.2013. године преиначени обавезивањем тужене на исплату износа од укупно 689.388,00 динара, са законском затезном каматом почев од 27.03.2012. године до исплате.

Са изнетих разлога, применом члана 375 ЗПП, одлучено је као у ставу првом, применом члана 380 тачка 4 ЗПП-а као у ставу другом, а применом чл. 387 тачка 3 ЗПП-а као у ставу трећем изреке пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)