Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.02.2013.

Гж 2258/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2258/12
07.02.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адв. АБ, против тужене Републике Србије – Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинскоправне послове у Београду, ул. Светозара Марковића 21, ради накнаде штете, одлучујући по жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 53984/10 од 12.09.2011. године, у седници већа одржаној 07.02.2013. године донео је

П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 53984/10 од 12.09.2011. године у ставовима другом и трећем изреке и ДЕЛИМИЧНО УСВАЈА тужбени захтев, а тужена Република Србија-Министарство одбране СЕ ОБАВЕЗУЈЕ да тужиоцу АА на име накнаде штете за физички бол плати 70.000,00 динара и за страх 50.000,00 динара, са законском затезном каматом на ове износе од 12.09.2011. године као дана доношења првостепене пресуде до исплате, у року од 15 дана од пријема пресуде. У преосталом делу става другог жалба СЕ ОДБИЈА као неоснована, а првостепена пресуда ПОТВРЂУЈЕ.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена да тужиоцу плати парничне трошкове у износу од 73.750,00 динара у року од 15 дана од пријема пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом у ставу првом тужилац је ослобођен од обавезе плаћања судских такси. У ставу другом је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужена обавеже да тужиоцу на име накнаде штете за физички бол плати 240.000,00 динара и за страх 140.000,00 динара све са затезном каматом од пресуђења до исплате. У ставу трећем је одлучено да свака странка сноси своје парничне трошкове.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих разлога предвиђених у чл. 360 ст. 1 ЗПП са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду и усвоји тужбени захтев.

Другостепени суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП („Службени гласник РС“ 125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11) и нашао да је жалба делимично основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према правилно утврђеном чињеничном стању тужилац је извршавао војну обавезу служећи цивилни војни рок у предшколској установи "ББ" почев од _. године у трајању од 9 месеци. Повређен је 12.05.2008. године када је у оквиру редовних дужности косио траву у дворишту предшколске установе. Радио је косилицом без корпе за скупљање траве, а до повређивања је дошло тако што је камен одскочио испод косилице и ударио тужиоца по левом оку. Тужилац је од 12.05. до 14.05.2008. године лечен на Очној клиници ВМА, на пријему је установљено да се ради о нагњечењу јабучице левог ока са огуљотином рожњаче и трауматским запаљењем дужице и крвним подливом капка левог ока. Тужилац се у периоду од 23.05.2008. године до 25.08.2008. године редовно јављао на контролне прегледе. Вештачењем је утврђено да се ради о лакој телесној повреди због које је тужилац у трајању од 24 часа трпео физички бол јаког интензитета, у наредних 7 дана болове средњег интензитета и месец дана лаке физичке болове. Изглед и функција ока нису измењени и последице повреде су терапијом отклоњене. У трајању од 8 часова је трпео страх јаког интензитета услед неизвесности у погледу тежине повреде и евентуалног тешког инвалидитета. Три дана је трпео страх средњег интензитета у виду забринутости за исход лечења и последице повреде, а у наредних 2,5 месеци, до окончања лечења, је трпео страх слабог интензитета. Суд је правилно утврдио све чињенице које се односе на проузроковање, облике и обим штете, али је из тих чињеница извео погрешан закључак да тужена не одговара за штету. Суд сматра да тужена није одговорна за штету због тога што је ималац косилице којом је проузрокована штета предшколска установа и што служење цивилног војног рока не представља опасну делатност. По оцени Апелационог суда овакво становиште није правилно.

Одговорност Републике Србије за штету коју претрпи војник на одслужењу војног рока се цени по одредбама Закона о војсци Србије и по општим правилима ЗОО о одговорности за штету. У време тужиочевог повређивања су на основу чл. 197 ст. 2 Закона о војсци Србије („Службени гласник РС“ 116/07) биле на снази одредбе о војној обавези из поглавља 17 – чл. 279 до 336 Закона о војсци Југославије („Службени лист СРЈ“ 43/94 са изменама и допунама). По одредби из чл. 279 ст. 1 овог закона војну обавезу у миру и рату имају сви грађани Србије под законом предвиђеним условима, а за остваривање војне обавезе су одговорни војнотериторијални органи које одреди начелник генералштаба. По чл. 282 ст. 1 војна обавеза се састоји из регрутне обавезе, обавезе служења војног рока и обавезе служења у резервном саставу. По чл. 296 ст. 1 закона обавеза служења војног рока се могла извршавати у јединицама и установама Војске или Министарства одбране, или у цивилној служби у законом предвиђеном времену. По чл. 297 ст. 1 и 2 Закона војни рок у цивилној служби се служи у здравственим и општеспасилачким организацијама, организацијама за рехабилитацију инвалида и другим организацијама и установама које се баве делатношћу од општег интереса, које се финансирају из буџета, а које одреди министар одбране, по правилу у месту пребивалишта регрута. За време служења војног рока у цивилној служби, војник је изједначен у погледу права и обавеза са војником на служењу војног рока у Војсци. Из овог следи да Република Србија као организатор војне обавезе, под једнаким условима одговара за штету коју претрпе војници на служењу војног рока у јединицама и установама војске и у цивилним установама. Положај војника је једнак без обзира где служе војни рок и због тога Република Србија одговара за штету коју претрпи војник на служењу цивилног војног рока под истим условима, као и за штету коју претрпи војник на служењу војног рока у војној јединици или установи.

Тачно је запажање првостепеног суда да предшколска установа не обавља опасну делатност, али ни служење војног рока у јединицама и установама војске у миру, само по себи не мора представљати опасну делатност, већ обележје опасне делатности имају оне активности које по својој природи и начину обављања, или према околностима у којима се обављају стварају повећан ризик од наступања штете по живот и здравље људи. Рад са косилицом у покрету је активност са повећаним ризиком од повређивања и представља опасну делатност. Тужилац је ту делатност предузео у извршењу војне обавезе и са аспекта оштећеног је свеједно да ли такву делатност обавља у војној јединици, или у цивилној установи, у коју је одлуком војног органа упућен на служење војног рока. Да није имао војну обавезу тужилац се не би налазио на месту штетног догађаја, па би штета изостала. Због тога је штета последица опасне делатности и тужена као организатор војне службе одговара за штету по правилима о објективној одговорности из чл. 173 и 174 ст. 1 ЗОО у вези чл. 279 ст. 1 и 297 ст. 1 Закона о војсци Југославије, које су се у време повређивања примењивале на основу чл. 197 ст. 2 Закона о војсци Србије. Првостепени суд је пропустио да примени ове прописе и због тога је погрешно закључио да тужена није одговорна за насталу штету. Употреба косилице чији је ималац предшколска установа је непосредни узрок повређивања, али према околностима случаја почетни и адекватан узрок штете је служење војне обавезе па држава одговара као организатор војне службе.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је у време повређивања имао 27 година, претрпео је лаку телесну повреду без трајних последица на функцију и изглед ока и том повредом је проузрокована нематеријална штета у облику физичког бола и страха у вештачењем утврђеном трајању и интензитету. Обзиром на тежину и локализацију повреде, нелагодности током лечења, интензитет и трајање физичког бола, јачину и трајање страха, као и обзиром на друштвену сврху накнаде по оцени Апелационог суда по критеријумима у време доношења првостепене пресуде правична сатисфакција за физички бол износи 70.000,00 динара, а за страх 50.000,00 динара. Накнада нематеријалне штете се одређује слободном оценом, а како су у првостепеном поступку правилно утврђене све чињенице које се односе на постојање, облике и обим штете побијана пресуда је преиначена делимичним усвајањем тужбеног захтева, на основу чл. 200 ЗОО. Накнада у већем износу не би била примерена значају повређених добара и друштвеној сврси накнаде, па је у преосталом делу тужбени захтев неоснован.

Тужилац сразмерно постигнутом успеху на основу чл. 149 ст. 2 ЗПП има право на накнаду трошкова за састав тужбе 5.000,00 динара, трошкове вештачења 20.000,00 динара, заступање на 5 одржаних рочишта по 6.250,00 динара, 2 неодржана рочишта по 3.750,00 динара и за састав жалбе 10.000,00 динара, што укупно износи 73.750,00 динара. Неодржана рочишта од 25.11.2009. године, и 03.12.2010. године се не узимају у обрачун због тога што је отказивање рочишта последица пропуста тужиоца да уплати предујам предложених вештачења.

Из наведених разлога на основу чл. 375, 380 тач. 3 и 4 и 161 ст. 2 ЗПП је одлучено као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)