Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.02.2010.

Гж 228/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 228/10
Дана 24.02.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У И М Е Н А Р О Д А



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Марине Говедарица, председника већа, Снежане Настић и Зоране Делибашић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених "ББ" и Републике Србије-Министарства унутрашњих послова, коју заступа Републички јавни правобранилац из Београда, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене Републике Србије, изјављеној против пресуде Другог општинског суда у Београду П бр. 5683/03 од 14.12.2007. године, у седници већа одржаној 24.02.2010. године, донео је



П Р Е С У Д У


ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П.бр. 5683/03 од 14.12.2007. године у ставу другом изреке па се обавезује тужена Република Србија да тужиљи АА на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове исплати износ од 120.000,00 динара, за претрпљен страх исплати износ од 70.000,00 динара, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности исплати износ од 50.000,00 динара, са законском затезном каматом од 14.12.2007. године до исплате, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде под претњом извршења, а у преосталом делу за износ од још 130.000,00 динара на име претрпљених физичких болова, за износ од још 30.000,00 динара на име претрпљеног страха и за износ од још 25.000,00 динара на име душевних болова због умањења животне активности, са припадајућом каматом, тужбени захтев се одбија као неоснован.


ОДБИЈА СЕ жалба тужене као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у шестом ставу изреке пресуде Другог општинског суда у Београду П.бр. 5683/03 од 14.02.2007.године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог општинског суда у Београду, првим ставом изреке, тужба је одбачена у односу на туженог "ББ". Другим ставом изреке делимично је усвојен тужбени захтев па је наложено туженој Републици Србији да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове исплати износ од 250.000,00 динара, за претрпљени страх исплати износ од 100.000,00 динара и за претрпљене душевне болове због умањења животне активности исплати износ од 75.000,00 динара, са законском затезном каматом од доношења првостепене пресуде 14.12.2007. године, до исплате. Трећим ставом изреке одбијен је тужбени захтев за претрпљене физичке болове преко досуђеног износа до траженог износа од 300.000,00 динара, за претрпљени страх преко досуђеног износа до траженог износа од 400.000,00 динара, за умањење опште животне активности преко досуђеног износа до траженог износа од 100.000,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом. Четвртим ставом изреке одбијен је тужбени захтев у делу у коме је тужиља тражила да се обавеже тужена Република Србија-Министарство унутрашњих послова да јој на име накнаде штете за претрпљене физичке болове, претрпљени страх и умањење животне активности исплати законску затезну камату од 22.12.2001. године па до 14.12.2007. године. Петим ставом одбијен је тужбени захтев у делу у којем је тужиља тражила да се тужена Република Србија-Министарство унутрашњих послова обавеже да тужиљи на име увреде и повреде угледа и части исплати износ од 200.000,00 динара са законском затезном каматом од 22.12.2001. па до исплате. Шестим ставом изреке наложено је туженој Републици Србији-Министарству унутрашњих послова да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 156.100,00 динара.

Против ове пресуде тужена Република Србија је благовремено изјавила жалбу, побијајући пресуду у другом и шестом ставу изреке из свих законом прописаних разлога из члана 360 став 1 ЗПП-а. Жалбене разлоге је образложила и жалбени предлог изнела.

Тужиља је на жалбу писмено одговорила.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба делимично основана.

У спроведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене чланом 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би се побијана одлука морала укинути.

Првостепена пресуда садржи јасне, потпуне и непротивречне разлоге о чињеницама важним за пресуђење, који нису у супротности са садржином изведених доказа и списа. Изрека пресуде је јасна и непротивречи разлозима датим у образложењу, како у односу на чињеничне закључке тако и примењене прописе. Зато се неосновано у жалби указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП-а.

У спроведеном поступку утврђено је да је 22.12.2001. године, у хали спортова у Неготину, одржана првенствена женска рукометна утакмица између "ББ" и "ВВ", те да је у женској екипи гостујућег тима "ВВ" била тужиља као капитен. По завршетку утакмице на терен је ушла из публике група навијача која је између осталих претукла и тужиљу. Утакмица је пријављена од стране "ББ"-клуба домаћина надлежном МУП-у у Неготину. У време одржавања ове утакмице у сали није било полиције нити редара. Тужиља је у наведеном догађају задобила повреде од удараца који су јој нанети шутирањем, након чега је дошла полиција. Повреде које је тужиља задобила су лаке телесне повреде у виду нагњечења коже, поткоже и мишића десне подлактице праћене крвним подливима, због којих је трпела бол јаког интензитета у трајању од два дана, бол средњег интензитета у трајању од десет дана а бол лаког интензитета је трајао око три недеље. Тужиља је претрпела страх који је био средњег интензитета и трајао је до одласка у аутобус, а мањег интензитета још пар сати. Код тужиље је дошло и до умањења животне активности у висини од 5% које се огледа у присуству стања генералне обазривости тужиље, зазирања и снижене спонтаности при спортским и физичким контактима.

Наведено чињенично стање утврђено је потпуно и поуздано и оно недвосмислено произилази из доказа у списима које је првостепени суд правилно оценио у смислу члана 8 ЗПП-а. Наводима жалбе чињенично стање утврђено од стране првостепеног суда није доведено у сумњу. Овај жалбени разлог се само формално наводи док се у суштини жалбом оспорава примена материјалног права а у жалби нису истицане нове чињенице нити су нуђени ни предлагани нови докази у смислу члана 359 став 1 ЗПП-а.

На утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право када је закључио да је тужена Република Србија-Министарство унутрашњих послова у обавези да тужиљи накнади нематеријалну штету за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, претрпљене физичке болове и претрпљени страх. Међутим, основано се жалбом указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право – одредбе Закона о облигационим односима када је одмерио висину правичне новчане накнаде на име тражених видова нематеријалне штете одлучујући као у ставу два изреке пресуде.

Правилно је првостепени суд нашао да је тужена Република Србија одговорна за штету коју је претрпела тужиља тако што је телесно повређивање тужиље настало услед ванредних околности које су изазване упадом дела публике на терен. Одговорност тужене заснована је на одредби члана 172 став 1 Закона о облигационим односима где је предвиђено да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција и чл. 20 Закона о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“ бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 25/00 и 8/01).

Узрок неконтролисаног упада дела публике на спортски терен, односно евентуални пропуст организатора ове спортске манифестације, није од утицаја на ослобађање од одговорности тужене Републике Србије. Ово стога јер је одговорност Републике Србије, за штету коју њени органи проузрокују трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, независна од постојања кривице. Наиме, несумњиво је утврђено да је "ББ" уредно обавестио Министарство унутрашњих послова - одељење у Неготину о организовању ове утакмице. Наведено обавештење указује да је "ББ" очекивао нереде и у том циљу обавестио надлежно Министарство унутрашњих послова ради ангажовања полиције у циљу обезбеђивања ове спортске манифестације.

Према утврђеном чињеничном стању Министарство унутрашњих послова - одељење у Неготину није обезбеђивало ову спортску манифестацију на којој је тужиља претрпела предметну нематеријалну штету, мада је о одржавању ове манифестације обавештено. Одговорност Републике Србије у конкретној правној ситуацији произилази из одредбе којом се регулише обавеза Министарства унутрашњих послова да штити живот, имовину грађана и одржава јавни ред, између осталог и на спортским манифестацијама. С обзиром да у конкретној правној ситуацији нико од овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова - одељења у Неготину није присуствовао наведеној спортској манифестацији, такво поступање, са становишта одговорности за насталу штету према трећим лицима, представља пропуст овог органа и основ одговорности, у конкретном случају Републике Србије за рад својих органа.

Ожалбеним наводима се не може довести у сумњу постојање одговорности тужене јер током проведеног поступка није доказано да постоје елементи који утичу на ослобађање од одговорности за предметни инцидентни догађај који се могао очекивати с обзиром да се ради о окупљању већег броја људи на једном месту.

Висину нематеријалне штете првостепени суд је превисоко одмерио јер по схватању Апелационог суда, досуђени износи не представљају правичну накнаду као сатисфакцију тужиљи сходно члану 200 став 2 Закона о облигационим односима. Имајући у виду несумњиво трпљење тужиље на име душевних болова због умањења животне активности, интензитет и трајање физичких болова и страха, а што је у узрочно последичној вези са повређивањем тужиље на наведеној спортској манифестацији, Апелациони суд налази да је правична накнада за претрпљене физичке болове 120.000,00 динара, за душевне болове због умањења животне активности 50.000,00 динара и за претрпљени страх 70.000,00 динара. При одмеравању наведених видова нематеријалне штете Апелациони суд је имао виду вредносне критеријуме који могу представљати адекватну сатисфакцију тужиљи у време пресуђења.

Потврђена је одлука о трошковима парничног поступка јер је заснована на правилној примени одредаба члана 149 и 150 ЗПП-а, а у свему одговара исходу спора и постигнутом успеху странака.

Из наведених разлога, Апелациони суд је на основу члана 380 тачка 4 и 387 тачка 2 ЗПП-а одлучио као у изреци ове пресуде.


Председник већа-судија
Марина Говедарица, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)