Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.07.2014.

Гж 2573/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2573/2014
Дана 10.07.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Маринe Говедарица, председника већа, Снежане Живковић и Драгане Бољевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против тужене Републике Србије – Министарство правде и државне управе, коју заступа Републички јавни правобранилац, из Београда, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.13625/13 од 14.03.2014. године, у седници већа одржаној дана 10.07.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.13625/13 од 14.03.2014. године, у ставу првом изреке, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија – Министарство правде и државне управе, да тужиоцу АА, на име накнаде штете исплати износ од 1.694.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 14.03.2014. године па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења, док се захтев тужиоца за исплату износа од још 1.089.000,00 динара са припадајућом каматом, ОДБИЈА КАО НЕОСНОВАН.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу трећем изреке пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.13625/13 од 14.03.2014. године, па се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија – Министарство правде и државне управе, да тужиоцу АА, исплати на име трошкова целог парничног поступка износ од 168.540,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом I изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца па је тужена обавезана да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете плати износ од 2.783.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 14.03.2014. године до исплате. Ставом II одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да му тужена на име накнаде нематеријалне штете исплати и износ од 847.000,00 динара са припадајућом каматом а ставом III изреке тужена је обавезана да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 205.900,00 динара.

Тужена је благовременом жалбом побијала наведену пресуду у ставовима првом и трећем изреке због свих разлога предвиђених чланом 373 став 1 ЗПП. Жалбене разлоге је образложила и жалбени предлог изнела.

Испитујући правилност побијане пресуде у ожалбеном делу, у смислу члана 386 ЗПП, Апелациони суд је нашао да је жалба основана.

У проведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1- 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би побијана одлука морала бити укинута.

Према утврђеном чињеничном стању тужиоцу је решењем дежурног истражног судије Првог општинског суда у Београду Кри.Д.бр.1019/04 од 25.04.2004. године, одређен притвор (који се рачуна од 23.04.2004. године) и тужилац је у притвору био све до 20.12.2004. године, односно 242 дана, а због извршења кривичног дела прикривање из члана 184 став 1 КЗ РС, као и извршење још једног кривичног дела прикривања из члана 184 став 1 КЗ РС у вези члана 22 ОКЗ, у саизвршилаштву. Пресудом Другог општинског суда у Београду К.бр.973/04 од 12.11.2004. године тужилац је због наведених дела био осуђен на јединствену казну затвора у трајању од једне године и шест месеци, али је пресуда укинута решењем Окружног суда у Београду Кж.бр.1133/06 од 19.09.2006. године а у поновљеном поступку решењем Првог основног суда у Београду К.бр.16446/2010 од 22.11.2011. године, кривични поступак против тужиоца је обустављен и то поступак због кривичног дела прикривања из члана 221 став 1 КЗ услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења (став први изреке решења) кривични поступак због кривичног дела прикривања из члана 184 став 1 КЗ РС, које се односи на возило марке “_" рег.бр._, услед одустанка јавног тужиоца од кривичног гоњења (став други). Утврђено је, на основу исказа тужиоца саслушаног у својству парничне странке, да је тужилац у време притварања имао 31 годину живота, да је због притвора изгубио посао којим се бавио, као и да по изласку из притвора наредних две године није могао да се запосли а уколико би добио посао увек се радило о послу на одређено време јер због немогућности да прибави потврду да није осуђиван није могао да заснује стални радни однос. Тужилац је детаљно описао како су његови родитељи и он доживели чињеницу да се нашао у притвору као и какви су услови били у притвору.

Наведено чињенично стање утврђено је потпуно и поуздано на основу свих изведених доказа које је првостепени суд правилно оценио у смислу члана 8 ЗПП. Наводима жалбе тужене чињенично стање утврђено од стране првостепеног суда није доведено у сумњу. Тужени у жалби као разлог побијања пресуде наводи погрешно и непотпуно чињенично стање али жалбом пресуду заправо побија само због погрешне примене материјалног права јер су сви жалбени наводи тужене уперени на доказивање да је првостепени суд превисоко одмерио висину износа који тужиоцу припада на име правичне новчане накнаде за претрпљене душевне болове због неоснованог притварања , одн. лишења слободе у периоду од 242 дана.

Наводи жалбе тужене су основани. Првостепени суд није правилно применио одредбу члана 200 Закона о облигационим односима. Правилан је закључак првостепеног суда да је тужена у обавези да тужиоцу накнади штету коју је претрпео због неоснованог лишења слободе, односно боравка у притвору у периоду од 23.04.2004. - 20.12.2004. године, прецизније у периоду од 242 дана, међутим, приликом одмеравања и досуђивања износа накнаде нематеријалне штете која тужиоцу припада на основу члана 200 Закона о облигационим односима, првостепени суд није правилно применио материјално право садржано у одредби става 2 члана 200 Закона о облигационим односима која обавезује суд да приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, води рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.

Из наведених разлога, основано жалба тужене указује да је због погрешне примене материјалног права првостепени суд превисоко одмерио накнаду коју је досудио тужиоцу.

Накнада неимовинске штете не представља успотављање пређашњег стања јер је немогуће изменити чињеницу да је тужилац претрпео душевне болове због повреде слободе и права личности до којих је дошло због лишења слободе тужиоца дана 23.04.2004. године и боравка у притвору све до 20.12.2004. године а слобода и права личности су добра која законодавац штити на основу устава и члана 200 став 1 Закона о облигационим односима. Накнада нематеријалне штете, по својој правној природи, представља материјалну сатисфакцију за тужиоца и омогућиће му да прибави извесну пријатност, односно неко задовољство у најширем смислу речи, и тиме, што је могуће потпуније, успостави психичку равнотежу, а накнада која се досуђује треба да представља правичну накнаду према тежини трпљења која се цени узимајући у обзир све објективне и субјективне околности, као што су, пре свега, дужина трајања лишења слободе (у конкретном случају 242 дана), тежина и природа кривичног дела које је стављено на терет тужиоцу, углед који је тужилац уживао у својој животној средини, године живота тужиоца, као и друге околности које утичу на природу, тежину и трајање психичких болова изазваних лишењем слободе. Поред ових околности морају се имати у виду и чињенице да тужилац раније није био осуђиван али и да је тужиоцу на терет стављено извршење више дела прикривања, да је пресудом Другог општинског суда у Београду, тужилац оглашен кривим за извршење истих и осуђен на казну затвора а да је касније, до обустављања кривичног поступка дошло услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења за једно дело (дело по оптужници бившег Другог општинског јавног тужилаштва у Београду Кт.бр.320/04 од 12.07.2004.), као и услед одустанка јавног тужиоца од кривичног гоњења друго дело - за дело које се односило на возило рег.бр. _.

Ценећи све ове околности Апелациони суд налази да правична новчана накнада за душевне болове које је тужилац претрпео због лишења слободе, одн. због повреде слободе и права личности, износи 1.694.000,00 динара, па како је тужена одлуком првостепеног суда обавезана на исплату износа од 2.783.000,00 динара, то је та одлука, у ставу I изреке, преиначена и тужена обавезана на исплату износа од 1.694.000,00 динара, док је захтев тужиоца за исплату износа од још 1.089.000,00 динара са припадајућом каматом, одбијен јер је у том делу превисоко постављен. Досуђена накнада одговара околностима случаја и сврси ради које се досуђује а истовремено је у складу са друштвено – економским могућностима друштва. Усвајањем тужбеног захтева у већем износу погодовало би се тежњама које нису спојиве са природом и друштвеном сврхом правичне новчане накнаде, о чему је суд у смислу члана 200 став 2 Закона о облигационим односима дужан да води рачуна. Истовремено, исплаћивањем ниже накнаде не би се могла постићи друштвена сврха коју је законодавац имао у виду утврђујући у корист оштећеног лица право на правичну новчану накнаду за претрпљену нематеријалну штету.

Из ових разлога, Апелациони суд је усвојио жалбу тужене па је на основу члана 394 тачка 4 ЗПП ожалбену пресуду преиначио у ставу првом изреке и одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде а јер је нашао да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право када је обавезао тужену да тужиоцу исплати износ од 2.783.000,00 динара са припадајућом каматом.

Одлучујући у смислу члана 165 став 2 ЗПП о трошковима парничног поступка, Апелациони суд је имајући у виду исход спора и постигнути успех странака, на основу члана 153 и 154 ЗПП обавезао тужену да тужиоцу на име трошкова поступка исплати износ од 168.540,00 динара. Досуђени трошкови су одмерени с обзиром на вредност предмета спора с којом је тужилац у овој парници успео (износ од 1.694.000,00 динара) и односе се на састав тужбе од стране пуномоћника адвоката у износу од 16.500,00 динара, заступање тужиоца од стране пуномоћника адвоката на једном рочишту за главну расправу у износу од 18.000,00 динара, као и приступ пуномоћника тужиоца на две неодржане расправе у износу од по 9.750,00 динара, што је одмерено према Тарифи о наградама и накнади трошкова за рад адвоката (“Службени гласник РС'' бр.121/2012). Тужиоцу су признати и трошкови судских такса за тужбу и пресуду у износу од по 57.270,00 динара, што је обзиром на вредност предмета спора одмерено према Таксеној тарифи из Закона о судским таксама.

Из наведених разлога, Апелациони суд је на основу члана 401 тачка 3 ЗПП, преиначио решење о трошковима парничног поступка и одлучио као у ставу другом изреке ове пресуде.

Председник већа-судија,
Марина Говедарица, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)