Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.02.2012.

Гж 2806/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2806/11
Дана 22.02.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Олге Сокић, председника већа, Драгане Миросављевић и Јованке Кажић, чланова већа, у парници тужилаца АА, АА1 и АА2, чији је пуномоћник АБ, против тужене Републике Србије, чији је законски заступник Републички јавни правобранилац, Београд, Немањина бр. 22-26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.48857/2010 од 20.01.2011.године, у седници већа одржаној дана 22.02.2012.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.48857/2010 од 20.01.2011.године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.48857/2010 од 20.01.2011.године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена Република Србија да тужиоцима АА, АА1 и АА2 на име накнаде нематеријалне ратне штете плати: износ од 84.189,65 УСД тужиоцу АА, износ од 26.581,89 УСД тужиљи АА2, износ од 26.581,89 УСД тужиљи АА1, са законском затезном каматом на ове износе почев од 08.09.1945. године па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде. Ставом другим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против напред наведене пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу побијајући пресуду због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане одлуке у смислу члана 372 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.125/04), који се овде примењује на основу члана 506 став 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11), Апелациони суд је нашао:

жалба није основана.

При доношењу побијане одлуке нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни повреда из тачке 12 напред наведеног члана, на коју се указује жалбом тужилаца, с обзиром да одлука садржи јасне разлоге о битним чињеницама. Указивање у жалби да је изрека пресуда неразумљива и противречна датим разлозима с обзиром да првостепени суд одбија тужбени захтев за накнаду нематеријалне ратне штете, док је тражена накнада материјалне ратне штете, није основано јер је реч о очигледној погрешци у писању која се сходно члану 349 ЗПП може отклонити у свако доба.

Према утврђењу првостепеног суда, закључком Среске комисије за ратну штету Ж.Уп.бр.334 од 28.09.1945.године утврђена је висина трошкова лечења и сахране пок. ПП, а закључком исте комисије Уп.бр.2547 од 27.02.1946.године утврђено да је домаћици ББ причињена штета на име лишења слободе, пљачке радне снаге, штета на имовини и изгубљеној добити у износу од 217.610,00 динара. Тужилац АА је син сада пок. ПП и ББ, а АА1 и АА2 су деца ВВ. Са захтевом за накнаду штете на основу закључка од 28.09.1945.године и 27.02.1946.године, тужилац АА се обратио 1990.године Савезном секретаријату за иностране послове, а у 2006.години и Генералном секретаријату савета министара СЦГ, Министарству финансија РС, као и Министарству рада, запошљавања и социјалне политике које је у одговору навело да је покренута иницијатива за формирање Комисије за процену и наплату ратне штете, у коме ће бити решавано и питање обештећења свих жртава Другог светског рата и да ће након окончања рада комисије, Влада РС донети одговарајуће одлуке.

Првостепени суд је правилно одбио тужбени захтев за исплату ратне штете у износима ближе наведеним у ставу првом изреке ожалбене пресуде.

Предмет ове правне ствари је захтев за накнаду ратне штете, која према наводима тужбе, има свој правни основ у Закону о уређењу имовинских односа насталих услед ликвидације права и обавезе југословенских држављана на основу међународних уговора.

Међутим, по налажењу овог суда, правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев с обзиром да наведени Закон регулише уређење имовинских односа на основу закључених међународних уговора и по тачно одређеној процедури. У конкретном случају није дошло до закључења мировног или неког другог уговора између тужене и СР Немачке.

Неосновано се жалбом тужилаца указује да је питање накнаде ратне штете регулисано Законом о ратификацији споразума између Владе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Владе Савезне Републике Немачке о одобравању помоћи у капиталу („Службени лист СФРЈ“ бр.66/74 и анекс уз записник са 184. седнице СИВ-а од 21.11.1973.године) с обзиром да предметни споразум није представљао мировни уговор између две државе, него уговор о зајму са роком враћања ближе наведено у члану 2 овог споразума. Наведеним споразумом се стога не регулише питање накнаде ратне штете на бази мировног уговора између две државе него се ради о зајму. Чланом 1 став 2 тачка А и Б предвиђена је и намена коришћења зајма, па се неосновано указује да споразум регулише обештећење југословенских жртава нацистичког прогона. Пошто у конкретном случају није дошло до закључења мировног или неког другог уговора између држава, то не постоји ни основа за расправљање питања о основаности тужбеног захтева са становишта прописа који би даље регулисали материју исплате накнаде штете, а при томе без утицаја је на другачију одлуку погрешан закључак првостепеног суда да је реч о потраживању које је застарело.

Како се ни осталим наводима жалбе не доводи у питање правилност побијане одлуке, а правилно је одлучено и о трошковима поступка у смислу члана 149 и 150 ЗПП, то је жалба одбијена као неоснована и сходно члану 375 ЗПП одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Олга Сокић с.р.

За тачност отправка
Управитељ судске писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)