Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.04.2010.

Гж 2967/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2967/10
01.04.2010. године
Б Е О Г Р А Д



У И М Е Н А Р О Д А

Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија: Споменке Зарић, председника већа, Милице Аксентијевић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужиоца АА, против тужене Републике Србије-Министарство правде, коју заступа Републички јавни правобранилац, са седиштем у Београду, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужица изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П.4737/08 од 20.03.2009.године, у седници већа одржаној 01.04.2010. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.4737/08 од 20.03.2009.године у ставу првом изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр.4737/08 од 20.03.2009.године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде права на слободу и права личности исплати укупан износ од 1.230.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 09.06.2008.године до исплате. Ставом другим изреке, ослобођен је тужилац обавезе плаћања трошкова судских такси.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, без ближег навођења законских разлога побијања.

Апелациони суд је испитао правилност побијане пресуде у границама законских овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 125/2004 и 111/2009) – ЗПП и нашао да жалба није основана.

У поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности.


Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је пресудом Општинског суда у Смедереву К.бр.1118/69 осуђен за кривично дело одузимања моторног возила из члана 254. КЗ, пресудом Општинског суда у Смедереву К.бр.1247/69 за кривично дело крађе из члана 249. став 1. КЗ, пресудом Општинског суда у Смедереву К.бр.948/69 за кривично дело одузимања моторног возила из члана 254. КЗ и пресудом Општинског суда у Смедереву К.бр.46/69 за кривично дело крађе у покушају из члана 249. а у вези члана 16. КЗ, па му је пресудом Општинског суда у Смедереву К.бр.1118/69 од 15.03.1973.године изречена јединствена казна затвора у трајању од три године. У изречену казну урачунато му је све време проведено у притвору почев од 11.10.1969.године. На основу ове пресуде, тужилац је издржао казну затвора у КПД Пожаревац од 11.10.1969.године до 16.03.1973.године, када је пуштен на слободу, што значи да је тужилац у затвору провео 5 месеци и 5 дана дуже него што је требало према коначно изреченој казни. Тужени је истакао приговор застарелости тужиочевог потраживања.

Полазећи од чињенице да је тужилац из затвора пуштен на слободу 16.03.1973.године, а да је тужбу за накнаду штете поднео 11.06.2008.године, правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев.

Наводима жалбе се правилност побијане пресуде не доводи у сумњу. Грађанскоправна одговорност за накнаду штете због неоправдане осуде или неоснованог лишења слободе је прописана одредбама кривичног процесног закона, иако су те одредбе по својој природи материјалноправне. Стога је у парници потребно утврдити да ли тужилац има статус лица неосновано лишеног слободе или неоправдано осуђеног, као и да ли су испуњени и други услови за постојање права на накнаду штете, а то су да се тужилац претходно обраћао надлежном органу управе ради постизање споразума о постојању штете и висини накнаде, да овај орган није донео одлуку у року од 3 месеца од дана подношења захтева, као и да тужиочево потраживање није застарело. Након испуњења свих наведених услова, право на накнаду штете се може остваривати или по одредбама члана 556. или 560. важећег Законика о кривичном поступку (које одредбе су, уосталом, идентичне одредбама кривичног процесног закона важећег у време пуштања тужиоца на слободу). Основ по коме би тужилац, у конкретном случају, могао имати право на накнаду штете прописан је одредбом члана 560. тачка 3. Законика о кривичном поступку, према којој право на накнаду штете припада и лицу које је услед грешке или незаконитог рада органа неосновано лишено слободе, односно задржано је дуже у притвору или установи за издржавање казне или мере. Међутим, и ово право се може остварити само под условом прописаним одредбом члана 557. наведеног закона, а наиме да није протекло три године од дана пуштања тужиоца на слободу. Како је, дакле, право тужиоца на накнаду штете застарело и према одредби члана 557. Законика о кривичном поступку и према одредби члана 376. Закона о облигационим односима, на коју се позвао првостепени суд, то је тужбени захтев правилно одбијен као неоснован. При томе, наведене разлоге првостепеног суда у вези са евентуалним прекидом застаревања као правилне у свему прихвата и овај суд, а тужилац, уосталом, није ни доказао током поступка своје тврдње о обраћању надлежним органима. Према одредби члана 359. ЗПП у жалби се могу износити нове чињенице и предлагати нови докази само ако жалилац учини вероватним да их без своје кривице није могао изнети, односно предложити до закључења главне расправе, што овде није случај. Уосталом, из доказа приложених уз жалбу произилази да се тужилац обраћао са захтевом за накнаду штете пошто је већ одавно протекло време прописано за застарелост његовог потраживања.

На основу одредбе члана 375. Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци.


Председник већа-судија
Споменка Зарић, ср.

МШ
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)