Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.08.2012.

Гж 3212/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3212/12
Дана 23.08.2012.године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Марине Говедарица, председника већа, Миланке Вукчевић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиоца Удружење осигуравача Србије-Гарантни фонд, из Београда, Булевар деспота Стефана бр.68б, чији је пуномоћник АБ, против туженог ББ, чији је привремени заступник БА, адвокат, ради регреса, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.16764/11 од 02.12.2011.године, исправљене решењем П.бр.16764/11 од 05.03.2012.године, у седници већа одржаној дана 23.08.2012.године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.16764/11 од 02.12.2011.године, исправљена решењем П.бр.16764/11 од 05.03.2012.године, па се ОБАВЕЗУЈЕ тужени ББ, да тужиоцу Удружењу осигуравача Србије-Гарантни фонд, из Београда, исплати износ од 456.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 18.06.2007.године до исплате, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења, док се у преосталом делу захтев за исплату камате за период од 22.09.2005.године до 17.06.2007.године, ОДБИЈА као неоснован.

ВРАЋАЈУ СЕ Првом основном суду у Београду, списи П.бр.16764/11, ради доношења допунског решења о трошковима парничног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, исправљеном решењем П.бр.16764/11 од 05.03.2012.године, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име регреса исплати износ од 456.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.09.2005.године до исплате.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу побијајући је из свих разлога прописаних одредбом члана 360 став 1 Закона о парничном поступку.

Тужени је одговорио на жалбу тужиоца.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП(“Сл.гласник РС”, бр.125/04 и 111/09 који је ступио на снагу 23.02.2005.године), а који се примењује на основу чл.506 ст.1 ЗПП (“Сл.гласник РС” бр.72/11 који је ступио на снагу 01.02.2012.године), Апелациони суд је оценио да је жалба тужиоца основана.

У првостепеном поступку нису почињене битне повреде одредаба поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности сагласно члану 372 став 2 истог Закона.

Приликом доношења побијане пресуде није почињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП, на коју тужилац неосновано указује жалбом. Насупрот жалбеним наводима, изрека првостепене пресуде не противречи њеним разлозима, а у пресуди су наведени јасни и међусобно сагласни разлози о свим одлучним чињеницама, те иста нема недостатака због којих се не може испитати.

Према утврђеном чињеничном стању дана 08.07.2003.године, на раскрсници улица аа и бб, у Београду, догодила се саобраћајна незгода коју је проузроковао тужени управљајући путничким возилом марке “_“ рег.број _ за које је саобраћајна дозвола истекла. У саобраћајној незгоди, на обележеном пешачком прелазу, повређен је пешак СС који је задобио тешке телесне повреде. Због задобијених повреда, оштећени СС претрпео је нематеријалну штету која се огледа у душевним боловима због умањења животне активности, физичким боловима, страху и душевним боловима због наружености. У проведеном поступку утврђено је да је пред Првим општинским судом у Београду вођена парница по тужби СС против туженог Удружења осигуравача Србије-Гарантног фонда, из Београда, ради накнаде штете, која је окончана правноснажном пресудом П.бр.1720/05 од 08.07.2005.године, а којом је тужилац (у тој парници тужени) обавезан да СС исплати на име накнаде нематеријалне штете износ од 565.000,00 динара са припадајућом каматом. Даље је утврђено да је тужилац, поступајући по наведеној пресуди, дана 22.09.2005.године исплатио СС на име накнаде нематеријалне штете укупан износ од 677.911,10 динара. На дан штетног догађаја путничко возило којим је управљао тужени водило се на СС1 из Београда, из чијег исказа, саслушаног у својству сведока, произилази да је предметно возило продао туженом, и да је у тренутку продаје возило било регистровано.

Првостепени суд је расправљајући по тужби у смислу члана 104 Закона о осигурању имовине и лица ("Службени лист СРЈ", бр.30/96, 57/98, 53/99 и 55/99), закључио да не постоји обавеза туженог према тужиоцу за исплату регреса.

Првостепени суд налази да тужени није власник возила којим је проузрокована саобраћајна незгода, будући да је као власник возила уписан Зоран Митровић, како произилази из дописа МУПа од 16.07.2009.године, који као власник није извршио пререгистрацију возила, што је била његова обавеза у смислу члана 142 раније важећег Закона о безбедности саобраћаја на путевима (“Службени лист СРЈ” бр.25/97), па како је могућност остварења регресног захтева у смислу члана 104 Закона о осигурању имовине и лица, предвиђена само према власнику возила који није закључио уговор о обавезном осигурању, тужени, с обзиром да није власник возила којим је проузрокована саобраћајна незгода, није у обавези да тужиоцу исплати регресно потраживање.

Подводећи утврђено чињенично стање под норме материјалног права, Апелациони суд налази да је првостепени суд извео погрешан закључак да тужени није власник предметног возила, због чега основано тужилац у жалби указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право и стога донео погрешну одлуку када је побијаном пресудом одбио тужбени захтев на име регреса због исплаћене накнаде штете.

Путничко возило је покретна ствар и право својине се стиче на начин предвиђен чланом 34 Закона о основама својинскоправних односа, којим је прописано да се право својине на покретној ствари стиче се на основу правног посла и предајом те ствари у државину стицаоца. У конкретном случају тужени је купио предметно возило од СС1 који је извршио предају возила туженом као стицаоцу. Дакле, без обзира на услове који се захтевају за регистрацију возила, тужени је сагласно члану 34 наведеног Закона, стекао право својине на спорном возилу. Околност што није извршен формални пренос на име туженог, не може значити да тужени није стекао својину на овом возилу. Према томе, тужилац има право да од туженог потражује утужени износ на име регреса због исплаћене накнаде штете, јер је тужени у време предметног удеса било власник путничког возила рег.ознаке _.

  У конкретном случају ради се о спору поводом регресног захтева. Из настале саобраћајне незгоде коју је тужени проузроковао искључиво својом кривицом, за оштећено лице је наступила штета коју је тужилац исплатио у спору по тужби за накнаду штете. То значи да тужилац има регресни захтев према туженом до висине исплаћене накнаде, јер су на њега прешла права оштећеног лица према туженом који је одговоран за штету. По оцени овог суда, тужени, односно његов привремени заступник, није доказао да је оштећени допринео настанку штете, нити је предложио доказ на ту околност, сходно правилу о терету доказивања из члана 223 став 3 ЗПП. Имајући у виду одлуку Управног одбора тужиоца од 10.11.2005.године, према којој се право на регрес према физичком лицу остварује до износа од 12 просечних месечних бруто зарада запослених на територији Републике Србије према подацима Републичког завода за статистику, то тужилац основано, сходно наведеној одлуци, захтева исплату утуженог износа.

Према одредби члана 324 став 1 Закона о облигационим односима, дужник долази у доцњу када не испуни обавезу у року одређеном за испуњење. Ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу када га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе. Према томе, опомена је услов доцње дужника само ако време испуњење обавезе није одређено. Ако је време у коме је обавезу требало испунити утврђено, онда дужник запада у доцњу чим то време протекне. Међутим, када време испуњења није одређено, односно уговорено, онда је поверилац дужан да достави опомену, односно да позове дужника на испуњење обавезе и тек када достави опомену у том случају доводи дужника у доцњу. Како је у питању регрес исплаћене штете у смислу члана 104 Закона о осигурању имовине и лица, у том случају тужилац има право на камату на исплаћено утужено регресно потраживање почев од дана када је туженог као регресног обвезника позвао да испуни обавезу на начин одређен чланом 324 став 2 Закона о облигационим односима. Тужилац суду није доставио доказ да је упутио туженом регресни захтев, па стога има право на камату на износ главнице почев од дана подношења тужбе, сагласно цитираним законским одредбама.

Како је на правилно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право и то одредбу члана 34 Закона о основима својинскоправних односа и одредбу члана 324 Закона о облигационим односима, Апелациони суд је преиначио првостепену пресуду, тако што је тужени обавезан да тужиоцу на име регреса исплати износ од 456.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 18.06.2007.године, односно од дана подношења тужбе до исплате, док је део тужбеног захтева у погледу камате на досуђени износ за период од 22.09.2005.године до дана подношења тужбе одбијен као неоснован и одлучено је као у изреци ове пресуде на основу члана 380 став 4 ЗПП.

Како је тужилац тражио трошкове поступка, а првостепени суд о томе није одлучивао, то је потребно да првостепени суд, применом члана 343 ЗПП, донесе допунско решење о трошковима парничног поступка.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Марина Говедарица, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)