Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.05.2013.

Гж 3216/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3216/13
Дана 10.05.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Ивана Негића, председника већа, Александре Ђорђевић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца АА и АА1, које заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужене РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – Министарства одбране, коју заступа Дирекција за имовинско правне послове, Одељење у Београду, Светозара Марковића бр.21, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр. 17597/12 од 14.01.2013. године, у седници већа одржаној 10.05.2013. године, донео је следећу


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе парничних странака и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П-17597/12 од 14.01.2013. године, у ставу првом, другом и трећем изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П-17597/12 од 14.01.2013. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца АА и АА1, па је обавезана тужена Република Србија – Министарство одбране, да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде права личности, исплати сваком од тужилаца износ по 80.000,00 динара, са законском затезном каматом на овај износ, почев од 14.01.2013. године, па до коначне исплате, у року од 15 дана, од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом извршења. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца у делу у којем су тражили да суд обавеже тужену да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде права личности исплати износе преко износа досуђених у ставу првом изреке пресуде, и то преко досуђеног износа, сваком од тужилаца још износ од 120.000,00 динара, до траженог износа од 200.000,00 динара, са законском затезном каматом, почев од дана пресуђења, па до коначне исплате. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 82.400,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом извршења. Ставом четвртим изреке, тужилац АА ослобођен је плаћања трошкова парничног поступка на име плаћања судских такси на тужбу и одлуку.

Против наведене пресуде парничне странке су благовремено изјавиле жалбе и то тужилац на став други изреке, а тужена на став први и трећи изреке, због битних повреда одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу одредбе члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11), жалбено веће Апелационог суда налази да су жалбе парничних странака неосноване.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац АА је био припадник Војне поште _, а од 24.03.1999. године до 26.06.1999. године је учествовао у рату, а тужилац АА1 је као припадник Војне поште _ у периоду од 04.04.1999. године до 24.06.1999. године такође учествовао у рату. Закључком Владе Републике Србије бр.401-161/2008-01 од 17.01.2008. године, прихваћена је информација о потреби обезбеђења средстава остварених у поступку приватизације за исплату помоћи неразвијеним општинама и иста чини саставни део закључка. Део средстава остварених у поступку приватизације 2007. године у износу од 2 милијарде динара преноси се у 6 месечних рата, почев од јануара 2008. године, на посебне рачуне неразвијених општина Куршумлије, Блаца, Бојника, Лебана, Житорађе, Дољевца и Прокупља. Тачком 5 овог закључка, предвиђено је да право на добијање новчане помоћи стиче сваки ратни војни резервиста из општине наведене у тачки 2 закључка, који достави правноснажну пресуду донету на основу одрицања од тужбеног захтева пред надлежним судовима против Републике Србије, а ради исплате накнаде, као и писмену изјаву да нема даљих потраживања по овом основу према Републици Србији. Споразумом од 11.01.2008. године, закљученим између Владе Републике Србије, са једне стране и штрајкачких одбора ратних војних резервиста из неразвијених општина Куршумлије, Блаца, Бојника, Лебана, Житорађе, Дољевца и Прокупља, са друге стране, регулисана је исплата помоћи неразвијеним општинама, према тачно наведеном распореду у погледу износа који се додељује свакој од општина, критеријуми расподеле новчане помоћи, док је јединствени критеријум за стицање права на добијање помоћи достављање правноснажне пресуде на основу одрицања од тужбеног затхева поднетог од стране ратних војних резервиста из наведених општина пред надлежним судовима против Републике Србије, а по основу исплате накнаде. Тужиоци у овој парници тврде да су у односу на њих, органи тужене поступали дискриминаторски, јер су доведени у неравноправан положај, у односу на војне резервисте којима је тужена измирила дуговања по основу наведеног Закључка Владе Републике Србије.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостeпени суд је одлучио као у изреци ожалбене пресуде, позивајући се на одредбу члана 172 став 1, члана 200 и члана 277 Закона о облигационим односима, те члана 232 ЗПП.

Оваква одлука првостeпеног суда је у целини правилна.

Одредбом члана 2 Закона о забрани дискриминације (“Службени гласник РС” бр. 22/09), прописано је ,у ставу првом, да изрази дискриминација и дискриминаторско поступање, означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима ( у даљем тексту: лична својства).

Одредбом члана 14 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, прописано је да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији, обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност са неком националном мањином, имовина, рођење, или други статус.

Сходно цитираним одредбама меродавног материјалног права, али и релевантној судској пракси Европског суда за људска права (Д.Х. и други против Републике Чешке; Бурден против Уједињеног Краљевства), разлике у поступању на основу карактеристике, која се може идентификовати, или “положаја”, могу да се сведу на дискриминацију у смислу члана 14 Конвенције. Шта више, како је то Европски суд и навео у једној од својих пресуда, да би неко питање проистекло из члана 14, мора да постоји разлика у поступању са лицима у аналогним или релевантно сличним ситуацијама. Таква разлика у поступању је дискриминаторна ако за њу не постоји објективно и разумно оправдање, другим речима ако она не тежи легитимном циљу или ако не постоји разуман однос пропорционалности између употребљених средстава и циља који се настоји остварити. Државе потписнице Европске конвенције уживају простор за процену да ли и у ком обиму разлике по иначе сличним ситуацијама, оправдавају другачије поступање.

У конкретном случају, како је то правилно закључио првостeпени суд (али и Еворпски суд за људска права у пресуди Вучковић и др, против Србије бр.17153/11 од 28. августа 2012.године), исплате на које се односи Споразум од 11.01.2008. године и који је Влада потврдила 17.01.2008. године, представљају дневнице, а не социјалну помоћ угроженим лицима. У наведеном правцу иде и мишљење Поверенице за заштиту равноправности од 26.07.2011. године, где је закључила да у конкретном случају постоји дискриминација на основу пријављеног пребивалишта, тј. због тога што одређена лица нису имала пребивалиште у седам привилегованих општина, и препоручила Влади да предузме све неопходне мере како би се обезбедило да сви резервисти добију исплате, утврђене одлуком од 17.01.2008. године. У образложењу одлуке Поверенице, констатовано је, између осталог, да су предметне исплате - дневнице, без обзира што их је Влада сматрала социјалном помоћи, која се додељује угроженима, а да то најбоље показује чињеница да су резервисти морали да се одрекну тужби у вези са дневницама, као и да чињеница да резервисти са пребивалиштем у седам дотичних општина појединачно никада нису имали обавезу да доказују имовинско стање и социјалну угроженост. Због тога, јасно је да није било објективног и разумног оправдања за различито третирање резервиста само на основу пребивалишта.

Сходно претходно изнетим разлозима, у конкретном случају се ради о очигледној дискриминацији на основу одлуке Владе РС, тзв. дискриминацији од стране органа јавне власти, због чега је правилан закључак првостeпеног суда да је захтев тужилаца за накнаду штете основан.

Из претходно наведених разлога, произлази неоснованост жалбених навода тужене у којима истиче да у конкретном случају нема повреде права личности, јер је Република Србија исплатила по 200.000,00 динара социјалне помоћи резервистима из неколико неразвијених општина са југа Србије, а да је Београд најразвијенији, и инфраструктурно и по зарадама, део Србије, због чега нема неравноправности.

Неосновани су и жалбени наводи тужене којима указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, а које се огледа у томе да суд није на поуздан и сигуран начин утврдио да тужиоци трпе нематеријалну штету због наводне дискриминације, и да су тужиоци имали право на накнаду нематеријалне штете под условом и општим правилом да докажу да су исту претрпели. Неоснованост ових жалбених навода произилази из одредбе члана 45 став 2 Закона о забрани дискриминације, којом је прописано да уколико тужилац учини вероватним да је тужени извршио акт дискриминације, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза сноси тужени. С обзиром да је тужилац учинио више него вероватним постојање дискриминаторног поступања од стране тужене, на тај начин је терет доказивања преваљен на Републику Србију, која је била дужна да докаже да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости. Република Србија у току првостeпеног поступка није успела да се ослободи ове обавезе.

Неосновано се жалбом тужене напада и правилност примењеног материјалног права – Закона о забрани дискриминације и члана 21 Устава Републике Србије, указујући да су мере Владе Републике Србије, представљале мере афирмативне акције у циљу постизања пуне равноправности лица или групе лица које су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима. Тужена жалбом поново указује да у конкретном случају није реч о исплаћивању ратних дневница, већ новчане помоћи одређеној групи лица која живе на наведеним подручјима. Како је претходно наведено, ови наводи би били основани да Закључком Владе од 17.01.2008. године није у тачки 5 прописано да право на добијање новчане помоћи стиче сваки ратни војни резервиста из општине наведене у тачки 2 који достави правноснажну пресуду донету на основу одрицања тужбеног захтева пред надлежним судовима против Републике Србије, а ради исплате накнаде, као и писмену изјаву да нема даљих потраживања по овом основу према Републици Србији. Везивањем права за тачно одређени круг лица (ратне војне резервисте), а не за сва лица којима је та помоћ потребна, аргумент жалбе да су мере афирмативне акције предузете ради постизања веће равноправности грађана неразвијених општина са развијеним општинама и градовима, изгубио је упориште у члану 21 Устава РС.

Неосновано се жалбом парничних странака оспорава висина износа који је првостeпени суд досудио тужиоцима у конкретном случају, с обзиром да је износ одмерен у складу са одредбом члана 200 ЗОО и члана 232 ЗПП. Основ накнаде у овој парници јесте накнада нематеријалне штете услед дискриминаторног поступања органа јавне власти, и исти се не може довести у везу са накнадом која тужиоцима припада по основу дневница због боравка на Косову и учешћа у рату, нити може бити компензација за те износе. Новчану накнаду по том основу, тужиоци могу остваривати у неком другом поступку, а не и у поступку због дискриминаторног поступања тужене.

Ни осталим наводима из жалби парничних странака, правилност утврђеног чињеничног стања, нити правилност примене материјалног права није доведена у сумњу, због чега је сходно одредби члана 390 ЗПП, одлучено као у изреци.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, с озбиром да је заснована на правилној примени одредаба чланова 153 и 154 ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
ИВАН НЕГИЋ, с.р.

За тачност отправка
Управитељ судске писарнице
Светлана Антић
СЉЂ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)