Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.04.2012.

Гж 3230/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3230/11
Дана 11.04.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, које заступа адв. АБ, против тужене Републике Србије коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, Одељење у Зајечару, ради накнаде штете, одлучујући по жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Зајечару – Судска јединица у Књажевцу П 44/10 од 24.08.2010. године, у седници већа одржаној 11.04.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Зајечару – Судска јединица у Књажевцу у усвајајућем делу става другог и у ставу трећем изреке и ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужена Република Србија обавеже да тужиоцима на име накнаде штете за страх плати АА 75.000,00 динара а АА1 60.000,00 динара са законском затезном каматом на ове износе од 24.08.2010. године као дана доношења побијане пресуде до исплате.

Свака странка сноси своје парничне трошкове.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом у ставу првом је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужена обавеже да на име накнаде штете за душевни бол због повреде угледа и части плати тужиоцу АА 200.000,00 динара, а тужиљи АА1 100.000,00 динара све са законском затезном каматом од пресуђења до исплате. У ставу другом је делимично усвојен тужбени захтев и тужена је обавезана да тужиоцима плати накнаду штете за страх и то тужиоцу АА 75.000,00 динара, а тужиљи АА1 60.000,00 динара са законском затезном каматом на ове износе од пресуђења до исплате, а већи део тужбеног захтева од досуђених, а до тражених износа од 400.000,00 динара за тужиоца АА и тражених 300.000,00 динара за тужиљу АА1 је одбијен као неоснован. У ставу трећем тужена је обавезана да тужиоцима плати парничне трошкове у износу од 26.313,350 динара.

Против ове пресуде у усвајајућем делу става другог и у ставу трећем тужена је благовремено изјавила жалбу из свих разлога предвиђених у чл.360 став 1 ЗПП са предлогом да другостепени суд у побијаном делу преиначи или укине побијану пресуду.

Другостепени суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП ("Службени гласник РС" 125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл. 506 став 1 ЗПП ("Службени гласник РС" 72/11) и нашао да је жалба основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац АА је син, а тужена АА1 унука сада пок. ПП. ПП је живео у селу аа, патио је од деменције и о њему су се бринули тужиоци. 08.03.2009. године ПП је одлучио да прошета по селу, тужилац га је испратио до капије, а када је касније приметио да ПП није у близини почео је да га тражи, ангажовао је и друга лица да му помогну у тражењу, а у току ноћи је пријавио полицији да је ПП нестао, да би 10.03.2009. године сазнали да се ПП налази у Окружном затвору у Зајечару и да је тамо одведен грешком службених лица Полицијске станице у Књажевцу. Према извештају Полицијске станице у Књажевцу од 22.06.2009. године службена лица су 08.03.2009. године извршавала наредбу Општинског органа за прекршаје у Књажевцу за привођење непарничара ВВ на издржавање затворске казне. Сусрели су ПП на сеоском путу кроз аа, питали га да ли је он ВВ, а када су добили потврдан одговор питали су га да ли је платио новчану казну, он им је одговорио да није и да је неће платити. Код себе није имао личну карту па су га полицајци привели у Полицијску станицу Књажевац и ту су га идентификовали као ВВ на основу фотографије на картону личне карте издате ВВ 1979. године, а затим су га одвели у Окружни затвор у Зајечару. На пријему у ту установу пок. ПП се потписао именом ВВ1, па када је преко надлежне службе утврђено да такво лице не постоји у аа, ПП је примљен на издржавање казне. По пријави тужиоца АА да је ПП нестао полиција је 09.03.2009. године расписала потрагу, а 10.03.2009. године је утврђено да је ПП због грешке службених лица при утврђивању идентитета у затвору. Истог дана је пуштен и предат сину а против службеника полиције је покренут и спроведен поступак за тежу повреду службене дужности и изречена му је дисциплинска мера. Тужиоци су услед забринутости за живот и судбину пок. ПП трпели страх вештачењем утврђеног трајања и интензитета. Према стању у списима обоје су се обратили лекару неуропсихијатријске службе у Књажевцу 11.03.2009.године, обома је постављена дијагноза психичка реакција на стрес, добили су терапију у виду лекова против напетости, страха и нерасположења коју су узимали у трајању од две недеље. Страх није оставио последице на душевно здравље тужилаца. ПП је умро у децембру 2009. године. На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд је погрешном применом материјалног права делимично усвојио тужбени захтев и тужену обавезао да тужиоцима плати накнаду штете за страх.

Тужена Република Србија по одредби из чл. 172 став 1 ЗОО одговара за штету коју трећем лицу у вршењу својих функција проузрокују њени органи. Неосновано довођење и задржавање пок. ПП у установи за извршење кривичних санкција у Зајечару је последица грешке полиције у спровођењу налога органа за прекршаје за довођење ВВ на издржавање казне затвора. Пропуст органа тужене да утврде идентитет лица према којем се извршава мера довођења и представља неправилан и незаконит рад. Међутим право на накнаду нематеријалне штете услед неправилног и незаконитог рада органа тужене припада непосредно оштећеном лицу. Чланови уже породице непосредно оштећеног би могли да остварују право на накнаду само за оне видове нематеријалне штете који су им признати Законом о облигационим односима. Страх за који се по чл. 200 ЗОО признаје право на накнаду је повреда здравственог и психичког интегритета човека условљена доживљајем угрожености сопственог живота и здравља, а страх за живот и судбину другог лица не представља правно признат облик нематеријалне штете. Због тога чланови уже породице немају право на накнаду штете услед страха за живот и судбину непосредно оштећеног сродника.

Тужиоци према исходу спора немају право на парничне трошкове а тужена у смислу чл. 159 став 1, 2 и 3 ЗПП до закључења главне расправе пред првостепеним судом није ставила опредељен захтев за парничне трошкове и због тога је другостепени суд одлучио да свака странка сноси своје трошкове.

Из наведених разлога на основу чл. 380 тачка 4 и 161 став 2 ЗПП је одлучено као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)