Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.01.2011.

Гж 3410/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3410/10
Дана 26.01.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Радмиле Ђурић и Вере Петровић, чланова већа, у парници тужилаца АА и ББ, које заступа АБ, адвокат, против тужених Компанија "ВВ" и ГГ, чији је пуномоћник ГД, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужилаца и туженог ГГ изјављеним против пресуде Петог општинског суда у Београду П.1320/05 од 23.11.2007.године, у седници већа одржаној дана 26.01.2011.године, донео је



П Р Е С У Д У


ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Петог општинског суда у Београду П.1320/05 од 23.11.2007.године у делу ставу првог изреке којим је обавезан тужени ГГ да тужиоцу АА на име накнаде материјалне штете исплати износ од 31.393,00 динара са законском затезном каматом почев од 23.11.2007.године до исплате, као и у ставу другом, трећем и делу става петог изреке којим је одбијен тужбени захтев тужилаца АА и ББ којим су тражили да се обавеже тужена Компанија "ВВ" да тужиоцу АА на име накнаде материјалне штете исплати износ од 13.454,00 динара са законском затезном каматом почев од 14.03.2007.године до исплате, као и у делу који се односи на камату на износ од 31.393,00 динара за период од 14.03.2001.године до 23.11.2007.године, и да тужиљи ББ на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова исплати износ од 27.000,00 динара и због умањења опште животне способности износ од 135.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 23.11.2007.године до исплате, а жалбе тужилаца АА и ББ и туженог ГГ у том делу ОДБИЈАЈУ као неосноване.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Петог општинског суда у Београду П.1320/05 од 23.11.2007.године у ставу првом изреке у делу досуђене камате тако што се ОДБИЈА тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да се обавеже тужени ГГ да му на досуђени износ од 31.393,00 динара на име накнаде материјалне штете исплати законску затезну камату за период од 14.03.2001.године до 23.11.2007.године.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Петог општинског суда у Београду П.1320/05 од 23.11.2007.године и у ставу петом и шестом изреке па се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Компанија "ВВ" да солидарно са туженим ГГ исплати тужиоцу АА на име накнаде материјалне штете износ од 31.393,00 динара са законском затезном каматом почев од 23.11.2007.године па до исплате, и тужиљи ББ на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова износ од 63.000,00 динара и због умањења опште животне способности износ од 315.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 23.11.2007.године до исплате, у року од 15 дана.

ОБАВЕЗУЈУ СЕ тужени ГГ и Компанија "ВВ" да тужиоцима АА и ББ на име трошкова парничног поступка солидарно исплате износ од 299.550,00 динара, у року од 15 дана.



О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Петог општинског суда у Београду П.1320/05 од 23.11.2007.године, у ставу првом изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца АА па је обавезан тужени ГГ да му на име накнаде материјалне штете исплати износ од 31.393,00 динара са законском затезном каматом почев од 14.03.2001.године као дана вештачења па до исплате, у року од 15 дана.

Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да му тужени ГГ исплати преко досуђеног а до траженог износа од 44.847,00 динара износ од још 13.454,00 динара, са законском затезном каматом почев од 14.03.2001. године.

Ставом трећим изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиље ББ па је обавезан тужени ГГ да јој исплати на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова износ од 63.000,00 динара и због умањења опште животне способности износ од 315.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења 23.11.2007.године до исплате, у року од 15 дана.

Ставом четвртим изреке одбијен је тужбени захтев тужиље ББ којим је тражила да се обавеже тужени ГГ да јој исплати на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова преко досуђеног а до траженог износа од 90.000,00 динара износ од још 27.000,00 динара и због умањења опште животне способности преко досуђеног а до траженог износа од 450.000,00 динара износ од још 135.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 23.11.2007.године до исплате.

Ставом петим изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужена Компанија "ВВ" да тужиоцу АА исплати на име накнаде материјалне штете износ од 44.847,00 динара са законском затезном каматом почев од 14.03.2001.године као дана вештачења па до исплате, као и да тужиљи ББ на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова исплати износ од 90.000,00 динара и због умањења опште животне способности износ од 450.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења 23.11.2007.године до исплате.

Ставом шестим изреке обавезан је тужени ГГ да тужиоцима на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 270.165,00 динара, у року од 15 дана.

Против наведене пресуде благовремено су изјавили жалбу тужиоци а из навода жалбе произилази да је изјављена против одлуке садржане у ставовима другом, петом и шестом изреке и тужени ГГ против одлуке садржане у ставовима првом, трећем, петом и шестом изреке, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП-а, Aпелациони суд је нашао да су жалбе делимично основане.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се у жалбама странака указује на постојање таквих битних повреда поступка због којих би се побијана пресуда морала укинути.

Из утврђеног чињеничног стања произилази да је возило тужиоца АА марке „Ауди“ оштећено у саобраћајној незгоди која се догодила дана 01.09.1995.године око 20.15 часова тако што се тужени управљајући трактором са приколицом без регистарских таблица и без упаљених светала на трактору и приколици кретао Кружним путем из смера Бубањ Потока ка Лештанима, те је у близини кућног броја 13п на делу потпуно неосветљеног пута возило „Ауди“ којим је том приликом управљао АА1, отац тужиоца АА, крећући се истим смером, налетело, тј. ударило десном бочном страном у задњи леви угао тракторске приколице, којом приликом је путница у возилу „Ауди“ тужиља ББ задобила тешке телесне повреде. Правноснажном пресудом Петог општинског суда у Београду К.1042/95 од 02.09.1998. године тужени ГГ оглашен је кривим и кажњен због извршеног кривичног дела против безбедности јавног саобраћаја из чл.201 ст.3 у вези чл.195 ст.3 у вези ст. 1 Кривичног законика РС.

Даље је утврђено да је трактор којим је приликом описане саобраћајне незгоде управљао тужени, регистрован 29.12.1992.године у Бенковцу као пољопривредни трактор власништво ДД, а да је садашњи власник ЂЂ (иако није извршена поновна регистрација на новог власника) који је за време ратних дејстава у Хрватској истим трактором избегао у Србију. Тужени је критичном приликом у тракторској приколици превозио 120 металних столица.

На основу налаза и мишљења судског вештака ВВ од 14.03.2001.године утврђено је да висина тоталне штете према ценама на дан вештачења износи 44.847,00 динара. Такође је на основу налаза и мишљења истог судског вештака утврђено да је тужени ГГ, возећи трактор са приколицом која није имала светлосну сигнализацију у ноћним условима, направио пропуст узрочно везан за стварање опасне ситуације и настанак несреће, а да је возач „Ауди“-а крећући се брзином већом од дозвољене, тј. брзином од 70 км/х на месту где је брзина ограничена на 40 км/х, направио пропуст везан за могућност избегавања несреће. Како је због описаног понашања на страни оба учесника у предметној саобраћајној несрећи било пропуста, првостепени суд је утврдио да је допринос возача „Ауди“-а за настанак штете 30%, тако да тужени одговара за насталу штету сразмерно проценту од 70%.

На основу налаза и мишљења судског вештака одговарајуће медицинске струке утврђено је да је тужиља ББ у предметној саобраћајној несрећи задобила тешке телесне повреде због којих је трпела физичке болове интензитета и трајања ближе описаних у налазу вештака, а као последица задобијених повреда дошло је до умањења опште животне активности за 30%.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, а нарочито имајући у виду налаз судског вештака на основу кога је утврђена висина настале штете на возилу марке „Ауди“ у власништву тужиоца АА, те да је допринос возача наведеног возила за настанак штете 30%, првостепени суд је обавезао туженог ГГ да тужиоцу АА на име накнаде материјалне штете исплати износ од 31.393,00 динара сразмерно доприносу туженог од 70%, те налазећи да је штета на возилу отклоњена и да представља новчану штету, на наведени износ досудио законску затезну камату почев од 14.03.2001.године као дана вештачења, док је у преосталом делу одбио тужбени захтев тужиоца АА, па је применом одредаба чл. 154, 155, 178 ст.1, 192, и 277 Закона о облигационим односима одлучио као у ставу првом и другом изреке побијане пресуде.

Такође, на основу утврђеног чињеничног стања, а наиме да је у предметној саобраћајној несрећи тужиља ББ задобила тешке телесне повреде због којих је трпела физичке болове и које су довеле до умањења опште животне активности тужиље од 30% , првостепени суд је обавезао туженог ГГ да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова исплати износ од 63.000,00 динара и због умањења опште животне активности износ од 315.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења 23.11.2007.године до исплате, такође сразмерно доприносу туженог од 70%, док је у преосталом делу одбио тужбени захтев тужиље, па је на основу одредаба чл. 200 и 277 ЗОО и чл. 224 ЗПП-а одлучио као у ставу трећем и четвртом изреке пресуде.

Полазећи од чињенице да у смислу одредбе члана 132, 135 и 136 Закона о безбедности саобраћаја на путевима, у саобраћају на путевима могу учествовати трактори само ако су регистровани, а трактор који се користи искључиво у пољопривредне сврхе подлеже трајној регистрацији, односно поновној регистрацији само у законом предвиђеним условима, те како из утврђеног чињеничног стања произилази да је предметни трактор регистрован за коришћење у пољопривреди и не спада у моторна возила која морају имати саобраћајну дозволу која се продужава у роковима не дужим од 12 месеци, првостепени суд је закључио да предметни трактор није био нерегистрован, односно да се не може сматрати неосигураним возилом, због чега за насталу штету од употребе овог возила не постоји обавеза организације за осигурање да штету надокнади сходно одредби чл. 99 став 1 Закона о основама система осигурања имовине и лица („Сл. лист СФРЈ“ бр.17/90 и „Сл. лист СРЈ“ бр.31/93 и 24/94) који је важио у време штетног догађаја, па је нашао да је тужбени захтев којим су тужиоци тражили да се тужена Компанија "ВВ" солидарно обавеже на накнаду штете, неоснован, па је одлучено као у ставу петом изреке побијане пресуде.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право када је обавезао туженог ГГ да тужиоцима накнади насталу штету са законском затезном каматом од 23.11.2007.године до исплате, а у преосталом делу одбио тужбени захтев, доносећи одлуку као у делу става првог изреке, у другом, трећем и делу става петог изреке којим је одбио тужбени захтев тужилаца за накнаду штете за износе преко досуђених у ставу првом и трећем изреке, дајући за донету одлуку у том делу јасне, довољне и уверљиве разлоге које прихвата и другостепени суд.

Међутим, основано тужени у жалби указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право када је делом става првог изреке обавезао туженог ГГ да тужиоцу АА на износ главног дуга од 31.393,00 динара на име накнаде материјалне штете плати законску затезну камату почев од 14.03.2001.године као дана вештачења па до исплате применом одредбе чл. 394 ЗОО.

Наиме, у конкретном случају тужилац на коме је терет доказивања није доказао да је штету на возилу отклонио пре доношења судске одлуке, нити је на ту околност предложио доказе – рачуне о купљеним деловима и извршеној поправци на основу којих би суд утврдио да је штета отклоњена, нити то произилази из исказа законског заступника тужиоца оца АА1, те штета није изражена у новчаном облику – издатку који је оштећени имао за поправљену или новокупљену ствар, у ком случају би се могла применити одредба члана 394 ЗОО, према којој када обавеза има за предмет одређену своту новца, дужник је дужан исплатити онај број новчаних јединица на које обавеза гласи. Како тужилац као оштећени није доказао да је штета на возилу отклоњена а што је био дужан у складу са правилима о терету доказивања предвиђеним одредбом члана 223 ЗПП-а, то се у конкретном случају накнада штете има досудити према ценама у време доношења судске одлуке чиме се успоставља пређашње стање сходно одредби члана 189 став 2 ЗОО, због чега је тужиоцу овом пресудом досуђена законска затезна каматом почев од 23.11.2007.године као дана доношења првостепене пресуде до исплате применом одредбе члана 277 Закона о облигационим односима.

Такође се основано у жалбама странака указује да је одлука у ставу петом изреке побијане пресуде резултат погрешне примене материјалног права.

Како је предметну саобраћајну несрећу проузроковао трактор регистрован као пољопривредни, те како је возач трактора у приколици превозио 120 металних столица као учесник у саобраћају на јавним путевима, из чега произилази да је коришћен за друге радове ван пољопривреде, онда се с обзиром на начин његове употребе и намену такав трактор мора изједначити са моторним возилом у складу са одредбама о регистрацији прописаним Законом о безбедности саобраћаја на путевима („Сл. гласник СРС“ број 58/82 и „Сл. гласник РС“ број 28/91), које у смислу члана 91 став1 закона о основама система осигурања имовине и лица („Сл. лист СФРЈ број 17/90 и 42/90) важећег у време настанка предметне саобраћајне несреће, мора бити регистровано односно осигурано од одговорности за штете причињене трећем лицу, да би било коришћено у саобраћају на путевима. Имајући у виду да је нерегистровани трактор проузроковао штету у саобраћају на јавном путу на којем се у саобраћају могу наћи само регистровани трактори и друга моторна возила, то је тужена осигуравајућа организација дужна да накнади насталу штету у складу са одредбом члана 99 у вези са чланом 91 став 1 наведеног Закона о основама система осигурања имовине и лица, због чега је побијана пресуда у ставу петом изреке преиначена и тужена Компанија "ВВ" обавезана да солидарно са туженим ГГ тужиоцима накнади насталу штету применом одредаба чл.155 и чл.200 Закона о облигационим односима.

Неосновани су жалбени наводи тужилаца да је првостепени суд погрешно утврдио да постоји допринос возача „Ауди“-а, као и наводи којима се оспорава налаз и мишљење вештака ВВ од 15.12.2005.године на основу којег је ова чињеница утврђена. Ово стога што је на основу поменутог налаза правилно утврђено да је у конкретном случају допринос возача „Ауди“-а, који се огледа у вожњи брзином већом од дозвољене, везан за избегавање незгоде, што значи да је његов допринос утицао на висину настале штете, док је на основу налаза истог вештака датог у кривичном поступку утврђивана одговорност возача трактора везана за сам настанак незгоде, односно његова кривична одговорност која је ужа од грађанско-правне одговорности. Такође, тужиоци неосновано истичу да суд није утврдио колико је износило ограничење брзине кретања возила, јер се подаци предузећа „Србија путеви“ односе само за период од последње три године, обзиром да из кривичних списа који су здружени овом предмету произилази да је ограничење у време настанка незгоде на овом делу пута износило 40 км/х. Ваља напоменути да суд приликом одлучивања у овој правној ствари није везан доказом изведеним у неком другом поступку, макар то био и доказ вештачењем изведен у кривичном поступку од стране истог вештака.

Суд је ценио и наводе у жалби туженог ГГ да је висина накнаде нематеријалне штете због умањења опште животне активности тужиљи ББ превисоко одмерена, па је нашао да су исти неосновани. Имајући у виду утврђени проценат умањења опште животне активности тужиље од 30%, као и заостале последице, правилно је првостепени суд одмерио висину накнаде штете за тражени вид штете у износу од 450.000,00 динара и досудио износ од 315.000,00 динара сразмерно доприносу туженог од 70%, то и овај суд сматра да наведени износ представља адекватну и правичну новчану накнаду нематеријалне штете и сатисфакцију тужиљи за овај вид штете.

Осталим жалбеним наводима не доводи се у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања и донете одлуке, па ти жалбени наводи нису посебно образлагани.

На основу напред изложеног, применом одредбе члана 375 и 380 став 1 тачка 4 ЗПП-а, одлучено је као у ставу првом, другом и трећем изреке.

Што се тиче одлуке о трошковима парничног поступка садржане у ставу шестом изреке побијане пресуде правилно је првостепени суд применом одредбе чланова 149, 150 и 159 ЗПП-а, када је обавезао туженог ГГ да тужиоцима надокнади трошкове парничног поступка, имајући у виду исход спора. Међутим, приликом доношења решења о трошковима парничног поступка, првостепени суд је погрешно применио материјално право, те имајући у виду да је овом пресудом преиначена првостепена пресуда тако што је тужена Компанија "ВВ" обавезана да солидарно са туженим ГГ исплати тужиоцима накнаду штете, то је и решење о трошковима поступка преиначено на основу одредбе члана 387 тачка 3 ЗПП-а.

Наиме, тужиоцима припадају трошкови за ангажовање адвоката и то за састав тужбе са паушалом у износу од 5.400,00 динара, састав 2 образложена поднеска у износу од по 5.400,00 динара, састав 7 необразложених поднесака у износу од по 2.700,00 динара, састав 1 жалбе у износу од 10.800,00 динара, приступ на 15 одржаних рочишта у износу од по 6.300,00 динара, приступ на 10 неодржаних рочишта у износу од по 3.150,00 динара, што укупно износи 171.900,00 динара , а што је одмерено према важећој адвокатској тарифи, према висини износа са којим је један од тужилаца успео у спору (378.000,0 динара), што је увећано за 50% због заступања 2 тужиоца, те износи 257.850,00динара. Тужиоцима поред тога припадају трошкови вештачења у износу од 10.700,00 динара, као и трошкови судских такси у износу од 31.000,00 динара, што укупно износи 299.550,00 динара, а што је одмерено према важећој Адвокатској и Таксеној тарифи важећој у време доношења првостепене одлуке. Стога је одлучено као у ставу четвртом изреке ове пресуде.

Побијана пресуда у ставу четвртом изреке остаје неизмењена, јер у том делу жалбом није побијана.

Председник већа – судија
Весна Обрадовић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)