Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.07.2015.

Гж 3525/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3525/14
Дана 16.07.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Јасне Беловић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, против тужене Градске општине Звездара, коју заступа Правобранилаштво општине Звездара, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.49897/10 од 21.03.2014. године, у седници већа одржаној дана 16.07.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиље АА и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.49897/10 од 21.03.2014. године у ставу другом и трећем изреке.


О б р а з л о ж е њ е

  Побијаном пресудом ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев па је обавезана тужена да тужиљи на име накнаде штете исплати износ од 83.740,00 динара са законском затезном каматом од 25.02.2014. године до коначне исплате. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев у делу којим је тужиља тражила да се тужена обавеже да јој на име накнаде штете исплати и износ од 1.345.791,74 динара са законском затезном каматом од 03.06.2005. године до коначне исплате као и у делу којим је тражила законску затезну камату на досуђени износ почев од 03.06.2005. године до 24.02.2014. године. Ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 315.999,20 динара.

Против наведене пресуде, побијајући је у делу у коме је тужбени захтев одбијен и делу одлуке о трошковима поступка, тужиља је благовремено изјавила жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужена је доставила одговор на жалбу.

Испитујући правилност побијане пресуде у границама законских овлашћења из члана 372 ЗПП (Службени гласник РС бр. 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506 ЗПП (Службени гласник РС бр. 72/11 са свим изменама и допунама), Апелациони суд је оценио да жалба тужиље није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по служеној дужности, нити се жалбом тужиље указује на постојање неке друге битне повреде која је могла бити од утицаја на доношење законите и правилне одлуке.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је власник гараже у Београду, у улици Матице српске бр. 42а коју је стекла уговором о купопродаји од 29.01.1993. године. Без одобрења за градњу тужиља је предузела грађевинске радове на надоградњи наведене гараже, па јој је решењем Одељења за инспекцијске послове тужене од 26.09.2000. године наложено да обустави даљу градњу, а решењем грађевинског инспектора од 11.12.2000. године и да у року од 5 дана поруши објекат који се налази изнад постојеће гараже. Ово решење је, како је констатовано закључком Одељења за инспекцијске послове тужене од 02.02.2001. године постало извршно па је дозвољено његово извршење, а по доношењу овог закључка, дана 23.03.2000. године, предметни објекат је срушен. Закључак о дозволи извршења је у поступку по жалби поништен решењем од 22.03.2001. године, а новим закључком од 09.04.2003. године утврђено је да је решење од 11.12.2000. године постало извршно, те је дозвољено његово извршење. Рушење дограђеног дела изнад тужиљине гараже није обављено стручно па је на гаражи дошло до оштећења које је тужиља у међувремену отклонила. Отклањање тих оштећења је подразумевало предузимање грађевинских радова вредност којих је, према налазу и мишљењу судског вештака грађевинске струке а према ценама у време пресуђења, односно на дан вештачења 25.02.2014. године, 83.740,00 динара. У поступку по захтеву тужиље за легализацију решењем Одељења за комуналне и грађевинске послове-Одсека за легализацију грађевинских објеката од 22.10.2007. године одбијен је захтев за попис и геодетско снимање, а из образложења овог решења произлази да није било услова за издавање одобрења за градњу јер од дана подношења захтева 08.09.2000. године тужиља није доставила ниједан релевантан документ за то и јер у моменту одлучивања објекат који је предмет захтева више није постојао.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања првостeпени суд је закључио да је у смислу одредбе члана 172 ЗОО тужена одговорна за оштећења на гаражи која су настала нестручним рушењем дозиданог дела, али да код рушења бесправно дограђеног објекта (надзидани део гараже) није било незаконитог нити неправилног рада органа тужене. Због тога је побијаном пресудом усвојио захтев за накнаду штете у висини од 83.740,00 динара, у ком износу је утврђена вредност радова неопходних за отклањање оштећења на гаражи, а одбио у преосталом делу захтева за накнаду тако настале штете, као и у делу за накнаду штете у висини вредности срушеног објекта.

Правилност тако донете пресуде у побијаном, одбијајућем делу, није доведена у сумњу жалбеним наводима тужиље. Правилан је закључак првостепеног суда да тужена није одговорна за штету у висини вредности срушеног објекта, јер је рушење спроведено на основу решења надлежног органа о томе и јер није постојало решење којим би тај објекат, који је изграђен без дозволе, био накнадно легализован. У време грађења и рушења спорног објекта 2000. године на снази је био Закон о изградњи објеката (Службени гласник бр. 44/95), који је у члану 24 прописао забрану бесправне градње јер се, како је прописано, изградњи објекта није могло приступити без грађевинске дозволе. Приступајући бесправној градњи и пропуштањем да поступи по налогу грађевинског инспектора да обустави даљу градњу тужиља је преузела ризик штетних последица које из тога могу настати, а могућност да отклони штетне последице достављањем грађевинске дозволе у накнадно остављеном року се није реализовала. Код таквог стања ствари правилан је закључак о одсуству одговорности и обавезе тужене да тужиљи накнади тако насталу штету.

  Како је Законом о посебним условима за издавање грађевинске, односно употребне дозволе за одређене објекте (Службени гласник РС бр. 16/97) регулисана затечена ситуација са објектима изграђеним без грађевинске дозволе пре ступања на снагу Закона о изградњи објеката (Службени гласник бр. 44/95) и са тим у вези била прописана могућност легализације објеката изграђених до 04.11.1995. године то се неосновано у жалби тужиље указује да надлежни органи тужене у конкретном случају нису применили тај закон као претходно питање у односу на рушење.

Није од утицаја ни околност да је рушење објекта спроведено на основу закључка који је касније поништен. Наиме, решење о рушењу ни на који начин није стављено ван снаге, није предочено постојање било које чињенице која би из другог разлога спречила рушење, па стога околност да је првобитно донети закључак о извршности решења о рушењу поништен не може имати значаја код оцене одговорности туженог за штету утужену у висини вредности срушеног објекта.

Право на накнаду штете настале оштећењем гараже тужиљи припада због чињенице да је, како је утврђено, до оштећења дошло због нестручно обављеног рушења. Одлуку о овом делу захтева првостепени суд је донео на основу налаза и мишљења судског вештака којег је након оцене изведених доказа прихватио и према коме је за отклањање штетних последица нестручног рушења, према вредностима на дан 25.02.2014. године када се вештак изјаснио о вредности тих радова било потребно 83.740,00 динара. Због чињенице да је настала оштећења тужиља сама отклонила то издатак који је на тај начин имала представља штету коју трпи па јој у погледу те штете припада право на накнаду тих издатака. Терет доказивања њиховог постојања и висине је на тужиљи, а у поступку који је претходио доношењу побијане пресуде она није предочила доказ на околност да је штета коју на тај начин трпи већа од штете чија висина је на наведени начин утврђена и досуђена. Стога јој није могло бити признато право на досуђење већег износа накнаде, па је у поступку контроле побијане пресуде у којој је жалбу изјавила само тужиља, побијана пресуда потврђена и у овом делу а жалбени навод тужиље да је погрешио првостепени суд када је само делимично усвојио утужени износ (од укупно, по овом основу, утуженог износа од 295.488,00 динара) оцењен као неоснован.

Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, јер је њена изрека разумљива и непротивречна, не противречи датим разлозима, дати су разлози о битним чињеницама који су такође јасни и непротивречни, о битним чињеницама не постоји противречност између онога што се о њима у разлозима пресуде наводи и садржине доказа у списима, па се неосновано побијана пресуда оспорава с позивом на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом одредбе члана 149 и 150 ЗПП. Неоснован је жалбени навод којим се указује на пропуст да се на досуђени износ трошкова досуди камата, јер према одредби члана 159 став 1 и 2 ЗПП одлуку о трошковима суд доноси на захтев странке који мора бити опредељен и у смислу захтева за камату, а такав захтев, према стању у списима, тужиља није поставила.

На основу изнетог, применом одредбе члана 375, одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа-судија
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)