Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.03.2018.

Гж 3640/16

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3640/16
07.03.2018.године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бранке Дражић, председника већа, Невенке Ромчевић и Весне Мастиловић, чланова већа, у парници тужилаца АА1 до АА5, чији је заједнички пуномоћник АБ адвокат, против тужене Републике Србије, коју заступа Државно правобраништво Београд, ул. Немањина бр. 22-26, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П 375/14 од 22.12.2015. године, у седници већа одржаној 07.03.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ДЕЛИМИЧНО СЕ ОДБИЈАЈУ као неосноване жалбе странака и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П 375/14 од 22.12.2015. године у делу става првог изреке којим је обавезана тужена Република Србија да на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед повреде части, угледа, права и слободе личности, насталих неоснованим лишењем слободе, исплати тужиоцу АА1 износ од 5.300.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате, тужиоцу АА2 износ од 4.400.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате, тужиоцима АА3 и АА4 износ од по 1.800.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате, тужиоцу АА5 износ од 3.200.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате, као и у ставу другом и трећем изреке.

ДЕЛИМИЧНО СЕ ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П 375/14 од 22.12.2015. године у преосталом делу става првог изреке па се ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев тужилаца АА1 до АА5 којим су тражили да им тужена Република Србија на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде части и угледа због неоснованог лишења слободе исплати и то: тужиоцу АА1 износ од још 4.500.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате, тужиоцу АА2 износ од још 4.500.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате, тужиоцима АА3 и АА4 износ од још по 1.900.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате, тужиоцу АА5 износ од још 1.925.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка садржано у ставу четвртом изреке пресуде Вишег суда у Београду П 375/14 од 22.12.2015. године тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија да тужиоцима АА1 до АА5 на име трошкова парничног поступка исплати износ од 541.500,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев и обавезана је тужена да на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе исплати тужиоцу АА1 износ од 9.800.000,00 динара са законском затезном каматом од 22.12.2015. године до исплате, тужиоцу АА2 износ од 8.900.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате, тужиоцу АА3 износ до 3.700.000,00 динара са законском затезном каматом од 22.12.2015. године до исплате, тужиоцу АА4 износ од 3.700.000,00 динара са законском затезном каматом од 22.12.2015. године до исплате, тужиоцу АА5 износ од 5.125.000,00 динара са законском затезном каматом од 22.12.2015. године до исплате. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев у делу у коме је тражено да се тужена обавеже да тужиоцу АА1 исплати на име накнаде нематеријалне штете износ од још 16.579.759,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате, тужиоцу АА2 износ од још 17.479.759,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.11.2015. године до исплате, тужиоцу АА3 износ од још 7.150.933,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате, тужиоцу АА4 износ од 7.150.933,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године до исплате и тужиоцу АА5 износ од још 13.838.227,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.12.2015. године па до исплате. Ставом трећим изреке одбијен је предлог тужилаца за ослобађање од обавеза плаћања трошкова поступка као неоснован. Ставом четири изреке обавезана је тужена да тужиоцима накнади трошкове поступка у укупном износу од 663.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана правноснажности пресуде па до коначне исплате.

Против наведене пресуде жалбе су благовремено изјавиле странке, тужиоци у ставу другом, трећем и четвртом изреке због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, тужена у ставу првом и четвртом изреке из свих законских разлога.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу члана 386 ЗПП (“Сл. Гласник РС”, 72/11, 49/13, 74/13, 55/14) и налази да су жалбе делимично основане.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3,5, 7 и 9 ЗПП, на које апелaциони суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 истог закона на коју се жалбама странака неосновано указује. Побијана одлука је потпуна, јасна и непротивуречна. Садржи разлоге о свим одлучним чињеницама.

Правилном оценом изведених доказа првостeпени суд је утврдио да је тужиоцима решењем МУП РС-Службе за откривање ратних злочина 03/4-3-1ЛС 130/08 Ку 79/08 од 26.12.2008. године одређено задржавање у трајању од 48 сати, а решењем Окружног суда у Београду, Већа за ратне злочине Кив. 15/08 од 29.12.2008. године тужиоцима је одређен притвор, који се рачуна од 26.12.2008. године као дана лишења слободе, због основане сумње да су извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗЈ као саизвршиоци. Притвор им је одређен из разлога из члана 142 став 2 тачка 2 ЗКП, односно из разлога постојања опасности да би осумњичени налазећи се на слободи утицали међусобно и на друге окривљене, а имајући у виду да је за кривично дело у питању прописана казна преко 10 година затвора. Тужиоцима је током поступка више пута продужаван притвор. Тужиоци АА1 и АА2 су у притвору били до 13.11.2013. године, укупно 1782 дана, када им је решењем Апелaционог суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кж1 По2 2/13 од 13.11.2013. године укинут притвор и одређено да се исти имају одмах пустити на слободу. Тужиоци АА3 и АА4 су у притвору били до 29.12.2010. године, укупно 733 дана, када им је решењем Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кпо2 33/10 од 29.12.2010. године укинут притвор и одређено да се исти имају одмах пустити на слободу. Тужилац АА5 је у притвору био до 26.06.2012. године, укупно 1281 дан, када му је решењем Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине К По2 18/11 од 29.06.2012. године укинут притвор. Пресудом Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине К По2 18/11 од 19.09.2012. године оптужени АА1, АА2, АА3, АА4 и АА5 оглашени су кривим да су извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у вези члана 22 КЗ СРЈ као извршиоци и осуђени и то АА1 на казну затвора у трајању од 10 година, АА2 на казну затвора у трајању од 15 година, АА3 на казну затвора у трајању од 8 година, АА4 на казну затвора у трајању од 8 година, а АА5 на јединствену казну затвора од 12 година. Пресудом Апелaционог суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кж1 По2 2/13 од 13.11.2013. године, пресуда Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине К По2 18/11 од 19.09.2012. године је преиначена тако што су оптужени ослобођени оптужбе да су извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у вези члана 22 КЗ СРЈ као саизвршиоци. Тужиоци су се дана 07.02.2014. године без успеха обраћали Министарству правде Републике Србије захтевом за накнаду штете због неоснованог одређивања и задржавања у притвору.

Тужилац АА5 је у време лишења слободе имао 46 година, породичан је човек, отац троје деце. Током трајања притвора 14 месеци био је у самици. Првих месец дана притвора био је физички и психички малтретиран, а након тога вређан, тако што су му се обраћали речима “шиптар, ратни злочинац и терориста”. По ослобођењу од оптужбе трпео је осуду околине, која га је сматрала ратним злочинцем. Последице притварања тужилац и даље осећа, а исте је трпела и његова породица.

Тужилац АА1 је у време притварања имао 33 године, породичан је човек, отац двоје деце. У ноћи када је притворен био је физички и психички малтретиран. По изласку из притвора трпео је осуду околине, медији су извештавало да је пуштен “српски кољач” због чега је напустио Прешево и отишао да живи код таста и таште у Гњилане. Због претрпљених траума поводом притварања користи медицинску терапију. Пре хапшења био је у радном односу, док по ослобођењу од оптужбе није запослен.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостeпени суд је правилно закључио да тужиоцима припада право на правичну новчану накнаду нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због неоснованог лишења слободе у смислу одредбе члана 584 став 1 тачка 1 ЗКП, јер повреда слободе проузрокује душевне болове таквог интензитета и трајања који оправдавају досуђивање новчане накнаде.

Одредбом члана 584 став 1 тачка 1 ЗПП прописано је да право на накнаду штете припада лицу које је било у притвору, а није дошло до покретања кривичног поступка, или је поступак обустављен правноснажним решењем или је правноснажном пресудом ослобођен од оптужбе или је оптужба одбијена, док је ставом 2 истог члана прописано да накнада штете не припада лицу које је својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе.

Право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе зависи од коначног исхода кривичног поступка. Према решењу о одређивању притвора, здруженог списима, тужиоцима је притвор одређен због постојања опасности да би осумњичени налазећи се на слободи утицали међусобно и на друге окривљене, а имајући у виду да је за кривично дело у питању прописана казна преко 10 година затвора. Тужиоци су правноснажно ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у вези члана 22 КЗ СРЈ као саизвршиоци које им је стављено на терет и притвор у трајању од 1782 дана за тужиоце АА1 и АА2, 733 дана за тужиоце АА3 и АА4, као и у трајању од 1281 дана за тужиоца АА5 није оправдан осуђујућом пресудом.

Међутим, одлучујући о висини новчане накнаде нематеријалне штете првостeпени суд је погрешно применио материјално право и то одредбу члана 200 став 2 ЗОО, на шта се основано указује жалбом тужене.

Душевни болови због неоправдане осуде, односно неоснованог лишења слободе представљају јединствени вид штете који обухвата све штетне последице везано за личност оштећеног проистекле из неоправдане осуде, односно неоснованог лишења слободе. За ову штету, досуђује се један износ накнаде при чијем одмеравању се узимају у обзир све околности конкретног случаја. Критеријуми који су од значаја за одмеравање накнаде су објективни (дужина боравка у притвору, услови боравка у притвору, врста кривичног дела која је оштећеном стављена на терет, натписи у штампи и вести објављене у другим медијима, опште интересовање јавности за ток кривичног поступка и друго), као и субјективне (животна доб оштећеног, његово породично стање, занимање оштећеног, однос средине у којој оштећени живи према њему пре и после лишења слободе и слично).

Полазећи од ових критеријума, по оцени другостепеног суда, правична накнада у конкретном случају тужиоцу АА1 износи 5.300.000,00 динара, тужиоцу АА2 износи 4.400.000,00 динара, тужиоцима АА3 и АА4 по 1.800.000,00 динара и тужиоцу АА5 износи 3.200.000,00 динара. . Одлучујући о висини новчане накнаде другостепени суд је имао у виду дужину трајања притвора (1172 дана за тужиоце АА1 и АА2, 733 дана за тужиоце АА3 и АА4 и 1781 дан за тужиоца АА5), услове боравка у притвору, врсту кривичног дела које је тужиоцима стављено на терет, животну доб тужилаца (47 и 18 година), медијска пропраћеност хапшења и процеса суђења.

Наиме, накнада нематеријалне штете представља сатисфакцију (задовољење којим се ублажавају поремећаји у психичкој сфери оштећеног). То није цена бола која се трпи и не представља супституцију имовинских вредности уместо личних добара. По оцени овог суда, накнадом у досуђеном износу, душевни бол тужилаца неће бити отклоњен али ће бити ублажен јер ће им омогућити да прибаве неко материјално или интелектуално добро, односно неко задовољство у најширем смислу речи, у циљу психичког смирења и ублажавања патње. Приликом одмеравања новчане накнаде другостепени суд је узео у обзир и то да накнада нема казнени карактер и да се мора водити рачуна о економском стању друштва (државе), односно да накнада не сме излазити из оквира објективних и друштвених прилика у држави у којој се досуђује и да се мора водити рачуна о новчаним накнадама које се досуђују и исплаћују оштећенима за друге видове нематеријалне штете. Због тога је првостепена пресуда потврђена у делу за износ од 5.300.000,00 динара тужиоцу АА1, износ од 4.400.000,00 динара тужиоцу АА2, износе од по 1.800.000,00 динара тужиоцима АА3 и АА4 и износ од 3.200.000,00 динара тужиоцу АА5, све са припадајућом каматом и делимично преиначена одбијањем износа од још 4.500.000,00 динара тужиоцу АА1, износа од још 4.500.000,00 динара тужиоцу АА2, износа од још по 1.900.000,00 динара тужиоцима АА3 и АА4 и износ од још 1.925.000,00 динара тужиоцу АА5, све са припадајућом каматом, те је одлучено као у ставу првом и другом изреке ове пресуде.

Новчаном накнадом у нижим износима од досуђених, не би се остварио циљ накнаде због чега су само делимично основани жалбени наводи тужене о погрешној примени материјалног права, одредбе члана 200 став 2 ЗОО.

Како би досуђивање накнаде нематеријалне штете преко наведеног износа било противно циљу коме служи таква накнада, чиме би се погодовало тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, апелациони суд је жалбене наводе тужилаца у овом делу оценио неоснованим.

Основано се жалбом тужене указује да је пуномоћник тужилаца повукао предлог за извођење доказа саслушањем тужилаца АА2, АА3 и АА4 у својству парничне странке, због чега, према тврдњи жалбе, исти нису пружили доказ о постојању и обиму претрпљених душевних болова. Међутим, овакве наводе жалбе тужене другостепени суд делимично прихвата, обзиром да душевни болови због неосноване осуде, односно неоснованог лишења слободе, представљају јединствен вид штете која обухвата све штетне последице нематеријалне штете везане за личност оштећеног, које су проистекле из неоправдане осуде, односно неоснованог лишења слободе. За ову штету се досуђује један износ накнаде при чијем одмеравању суд узима у обзир све околности случаја (углед који је тужилац раније уживао у својој средини, однос средине према њему после осуде, односно после лишења слободе, тежину и природу кривичног дела, време трајања лишења слободе и све друге околности које су утицале на природу и тежину трајања психичких болова). Како је првостeпени суд на несумњив начин утврдио све чињенице везане за штетну радњу и последице неоснованог лишења слободе, изузев чињенице које се односе на штетне последице лишења слободе везано за углед тужилаца АА2, АА3 и АА4 и однос средине према њима после лишења слободе, које је суд могао да утврди из исказа тужиоца приликом његовог саслушања, а који доказ суд није извео због одустанка пуномоћника тужилаца од његовог извођења, обзиром да је пребивалиште истих у иностранству, по оцени апелациoног суда ово је било од утицаја на висину досуђене накнаде.

Тужилац је тужбеним захтевом тражио накнаду нематеријалне штете за душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности настале неоснованим лишењем слободе, а за ову штету се досуђује један износ накнаде, при чијем одмеравању је првостепени суд правилно ценио све околности случаја, а ако оштећено лице због неоснованог лишења слободе претрпи и штету у виду умањења животне активности, оно има право и на накнаду штете за душевне болове настале умањењем животне активности, као посебни вид штете, што овде није био предмет спора, па су супротни наводи жалбе тужилаца неосновани.

Одлука о камати донета је правилном применом члана 277 ЗОО.

Правилно је, по оцени овог суда, првостепени суд применио материјано право и то одредбу чл.168 став 4 ЗПП и правилно закључио да у конкретном случају нису испуњени услови за ослобaђање тужилаца плаћања трошкова поступка, па су неосновани наводи жалбе тужилаца којима се паушално оспорава одлука у том делу.

Решење о трошковима поступка садржано у ставу четвртом изреке побијане пресуде, преиначено је у смислу чл. 165 став 2 ЗПП. У конкретнoм случају ради се о спору за накнаду нематеријалне штете код којег долази до одступања у примени опште одредбе члана 153 став 2 ЗПП. Кад странка успе у спору, макар и делимично, њој припада у целини износ накнаде трошкова, али према висини досуђене накнаде. Стога је овај суд као другостепени оценио да тужиоцу припадају трошкови према висини досуђене накнаде (5.300.000,00 динара као највиша вредност досуђене накнаде), на име заступања од стране адвоката и то за састав тужбе 22.500,00 динара, што са припадајућим увећањем за заступање пет лица износи 67.500,00 динара, за састав једног образложеног поднеска 22.500,00 динара, што са припадајућим увећањем за заступање пет лица износи 67.500,00 динара, трошкови заступања на два одржана рочишта у износу од по 24.000,00 динара, што са припадајућим увећањем за заступање пет лица износи по 72.000,00 динара, укупно 144.000,00 динара, трошкови за приступ на два неодржана рочишта у износу од по 11.250,00 динара, што са припадајућим увећањем за заступање пет лица износи по 33.750,00 динара, укупно 67.500,00 динара, трошкови таксе на тужбу и одлуку у износу од по 97.500,00 динара, све укупно 541.500,00 динара, све применом Адвокатске и Таксене тарифе важеће у време пресуђења. На досуђени износ трошкова поступка суд је тужиоцима досудио законску затезну камату сагласно члану 277 Закона о облигационим односима, почев од 22.12.2015. године, као дана пресуђења па до исплате, будући да је такав захтев за исплату камате и постављен од стране тужилаца.

Из наведених разлога, применом члана 390 и 401 тачка 2 ЗПП одлучено је као у ставу првом, применом члана 394 став 4 ЗПП као у ставу другом изреке, док је применом члана 401 тачка 3 ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранка Дражић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)