Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.12.2011.

Гж 3645/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3645/11
Дана 22.12.2011. г.
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Гордане Тодоровић и Љиљане Митић Поповић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог Удружења осигуравача Србије-Гарантни фонд, Београд, ул.Деспота Стефана бр.68б, ради накнаде штете, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.75461/10 од 07.12.2010. године, у седници већа одржаној дана 22.12.2011. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.75461/10 од 07.12.2010.г. и предмет ВРАЋА истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.75461/10 од 07.12.2010. године усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је обавезан тужени да му на име изгубљене зараде за период од 11.11.2008.г. до 06.12.2010.г. плати износ од 1.911.370,00 динара, а на име обавеза радње према јавним приходима износ од 880.000,00 динара, укупно 2.791.370,00 динара са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе до исплате, као и износ од 193.100,00 динара на име трошкова парничног поступка.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога.

У одговору на жалбу тужилац је наводе жалбе туженог оспорио као неосноване.
Испитујући правилност првостепене пресуде, у смислу чл.372 ЗПП, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба туженог основана..

Изведеним доказима у току првостепеног поступка је утврђено да се дана 11.11.2008.г. догодила саобраћајна незгода на ауто-путу Ниш Београд, код села _ у којој је тужилац задобио телесне повреде, због којих је био неспособан за рад. Тужилац је власник аутомеханичарске радње ''_'' у _. Из уверења Пореске управе филијала Трстеник од 04.05.2009.г. произлази да је тужилац остваривао месечну зараду у својој радионици у износу од 80.085,36 динара, и да је плаћао порез онако како је то позитивним прописима одређено. Ожалбеном пресудом првостепени суд је усвојио захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име изгубљене зараде за период од 11.11.2008.г. до 06.12.2010.г., плати износ од 1.911.370,00 динара, као и износ од 880.000,00 динара на име обавеза према јавним приходима, уз образложење да је тужени сходно одредбама чл.154,155 и 185 ЗОО дужан да тужиоцу накнади насталу штету, с обзиром да тужилац због повређивања није могао да ради, нити је због тога могао да плати дажбине.

Оваква одлука првостепеног суда се за сада не може прихватити, јер због погрешне примене материјалног права, чињенично стање битно за доношење одлуке није правилно и потпуно утврђено.

Одредбом чл.195 тач.1 ЗОО је прописано да ко другоме нанесе телесну повреду или му наруши здравље, дужан је накнадити му трошкове око лечења и друге потребне трошкове с тим у вези, као и зараду изгубљену због неспособности за рад за време лечења, а тач.2 истог члана да ако повређени због потпуне или делимичне неспособности за рад губи зараду, или су му потребе трајно повећане, или су могућности његовог даљег развијања и напредовања уништене или смањене, одговорно лице дужно је плаћати повређеном одређену новчану ренту, као накнаду за штету.

Према наведеној одредби основ за остваривање права на накнаду овог вида материјалне штете постоји само ако се утврди да повређени услед претрпљених повреда и нарушења здравља не може да остварује зараду коју је остваривао до повреде, односно зараду коју би остваривао да је здрав и да му није смањена радна способност.

Под изгубљеном зарадом због неспособности за рад за време лечења подразумева се зарада коју би повређено лице остварило да му нису нанете телесне повреде или да му није нарушено здравље. Време лечења се не мора испољавати као временски непрекидан интервал, јер се телесна повреда може залечити, а повређено лице почети да ради, па потом поново појавити. Због тога време лечења и време неспособности за рад треба обрачунати имајући у виду све околности случаја, с тим да се ова два времена обично и поклапају. Време лечења и, према томе, време неспособности за рад одређује и утврђује лекар, као медицински стручњак и за суд је меродавно његово мишљење. Али, ако повређено лице за време лечења ради(привређује) и поред тога што је оквалификовано као неспособно за рад, оно неће имати право на накнаду изгубљене зараде у мери у којој је зараду остварило(може тражити и добити само разлику изгубљене зараде). Висина зараде коју је повређено лице изгубило за време лечења због неспособности за рад утврђује се зависно од времена лечења и висине зараде у коме није било способно за рад у периоду лечења и висине зараде коју би остварило у наведеном периоду да је било способно за рад, при томе се узима у обзир реална зарада коју би лице остварило, и она не мора бити једнака у свим временским јединицама у периоду за који се обрачунава. Поред овога, под изгубљеном зарадом од момента окончања лечења па до момента доношења судске одлуке о накнади штете сматра се она зарада коју би оштећено лице остварило да није постало потпуно или делимично неспособно за рад.

Првостепени суд је из лекарског налаза лекара цензора од 03.11.2009.г. утврдио да је тужилац задобио повреде у саобраћајној незгоди дана 11.11.2008.г., због којих није могао да ради, односно да је био спречен да ради 40 дана, да је пре повређивања остваривао месечну зараду у висини од 80.085,36 динара, због чега му за тражени период од повређивања до дана 06.12.2010.г. припада износ који је ожалбеном пресудом досуђен, као и износ који је тужилац као власник аутомеханичарске радње у обавези да плати према јавним приходима, а да претходно није разјаснио да ли је тужилац због повреда задобијених у саобраћајној незгоди дана 11.08.2008.г. био на лечењу, односно колико је времена трајало лечење, и да ли је због тих повреда дошло до умањења радне способности тужиоца, због чега након завршеног лечења није могао да ради или евентуално остварује умањену зараду за тражени период, посебно имајући у виду извештај лекара цензора да је тужилац приликом повређивања задобио лакше повреде због којих није дошло до умањења радне способности, као и да према потврди о наступању привремене спречености за рад запосленог надлежног лекара од 15.11.2008.г. произилази да се очекује да ће привремена спреченост за рад запосленог трајати до 25.11.2008.г., и да из исказа тужиоца датог у својству парничне странке произилази да је био на боловању.

Поред овога, првостепени суд ће имати у виду да је сходно одредбама чл.220 и 223 ст.2 ЗПП терет доказивања чињеница које су битне за остваривање права тужиоца за накнаду материјалне штете, коју у овој парници потражује те висинe исте на тужиоцу.

Након отклањања свих пропуста на која је овим решењем указано, првостепени суд ће поново, а уз оцену и свих жалбених навода туженог, о основаности тужбеног захтева поново одлучити.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, јер зависи од коначног исхода спора, сходно одредби чл.161 ст.3 ЗПП.

Са изложеног, сходно овлашћењу из чл.377 ст.2 ЗПП, одлучено је као у изреци решења.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)