Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.08.2018.

Гж 3871/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3871/17
03.08.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Радмиле Ђурић председника већа, Маје Чогурић и Снежане Живковић чланова већа, у парници тужиље АА, против тужене “Банке поштанске штедионице” а.д. Београд, са седиштем у Београду, ул. Краљице Марије бр.3, коју заступа адвокат АБ, ради утврђења и накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П.бр.1093/15 од 13. фебруара 2017. године, у седници већа одржаној 03. августа 2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе парничних странака и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П.бр.1093/15 од 13. фебруара 2017. године.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Првостепеном пресудом у ставу првом је утврђено да је тужена дискриминаторски поступала према тужиљи по основу визуелног хендикепа тужиље и самим тим ставила је тужиљу у неповољнији положај у односу на остале кориснике банке, на тај начин што у експозитури тужене која се налази у улици Краљице Марије бр.3 у Београду : у јулу 2012. године и дана 15. октобра 2012. године од тужиље захтевала да приликом предузимања радњи у вези са пословањем по текућем рачуну поднесе потврду Савеза слепих Србије да може да користи факсимил; 2012. године без знања и претходно прибављене сагласности тужиље, тужена је прибавила потврду Савеза слепих Србије којом се потврђује да је тужиља слепо лице и да користи факсимил приликом потписивања; дана 14. марта 2014. године тужиљи ускратила активирање услуга електронског плаћања преко персоналног рачунара; дана 03. октобра 2014. године приликом подношења захтева за одобравање дугорочног готовинског кредита незаконитим поступањем службеника тужене ставила тужиљу у неповољнији положај у односу на друге кориснике; дана 21. јануара 2015. године приликом активирања услуге трајног налога и поновног покушаја активирања услуге електронског плаћања преко персоналног рачунара ставила у неповољнији положај тужиљу у односу на друге кориснике банке ускративши јој поменуто право.

У ставу другом је забрањено туженој да на начин ближе описан у ставу првом изреке пресуде даље дискриминаторски поступа према тужиљи и да убудуће понавља радње дискриминаторског поступања.

У ставу трећем изреке делимично је усвојен захтев тужиље,па је обавезана тужена да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због дискриминаторског поступања исплати износ од 300.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 13. фебруара 2017. године као дана пресуђења до коначне исплате, а све у року од 15 дана.

Ставом четвртим је одбијен као неоснован захтев тужиље којим је тражила да суд обавеже тужену да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због дискриминаторског поступања исплати износ преко досуђеног износа од 300.000,00 динара а до траженог износа од 2.000.000,00 динара све са каматом.

У ставу петом је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде жалбе су изјавиле обе парничне странке и то тужена због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примена материјалног права и тужиља против одлуке садржане у ставу четвртом изреке пресуде због погрешне примене материјалног права.

Тужиља је дала одговор на жалбу тужене.

Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу члана 386 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр.72/11, са каснијим изменама и допунама), Апелациoни суд је нашао да жалбе нису основане.

У првостепеном поступку није учињена ниједна од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 ЗПП-а на које овај суд пази по службеној дужности и неосновано се жалбом тужене указује да је побијана пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП-а, због тога што побијана пресуда садржи јасне, потпуне и непротивречне разлоге о свим битним чињеницама које су сагласне стању у спису и наведеним доказима, због чега побијана пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати.

Према утврђеном чињеничном стању, дана 21. маја 2012. године између парничних странака је закључен уговор о отварању, вођењу и гашењу текућег рачуна физичког лица и издавању и коришћењу PostCard картице број 200-22908391-28 и то тужиља је била корисник услуга а “Банка поштанске штедионице” је као банка с друге стране, чији предмет представља регулисање међусобних права и обавеза поводом отварања, вођења и гашења текућег рачуна физичког лица и издавања Post картице. Прилликом закључења напред наведеног уговора, радници тужене нису захтевали од тужиље да иста достави туженој потврду Савеза слепих за коришћење свог факсимила. Међутим, у јулу 2012. године и 15.10.2012. године захтевано је од тужиље да приликом предузимања радњи у вези пословања по текућем рачуну поднесе потврду Савеза слепих Србије да може да користи свој факсимилил, а што тужиља није учинила, па је тужена самостално без знања и сагласности тужиље прибавила наведену потврду. У јануару 2011. године тужена је донела Процедуру за шалтерско пословање са клијентима физичким лицима, којом прописано да се уколико је клијент слепа особа, потписивање врши помоћу факсимила, а слепа особа поред факсимила мора презентовати потврду Удружења слепих и слабовидих особа о издавању факсимила. Исто тако, тужена је са Општинском организацијом Савеза слепих Србије Палилула из Београда закључила споразум о партнерству дана 13. јула 2012. године, чији предмет је сарадња и реализација пројекта “Пакет специфичних услуга за слепе”, а којим је регулисано настојање банке да учествује у обуци за пружање специфичних услуга за слепе у складу са наведеним пројектом. Тужена је на тај начин сама приступила подацима који су према процедури били потребни за пословање са тужиљом, а који су туженој на основу споразума који има са Организацијом савеза слепих били доступни. Поред тога, утврђено је да је одлуком повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, а након дописа тужиље утрђено је да је тужена извршила недозвољену обраду тужиљиних нарочито осетљивих података о личности – података о здравственом стању и поступила супротно одредби члана 16 став 2 Закона о заштити података о личности, јер је без тужиљином знања и сагласноти дана 18. октобра 2012. године прибавила потврду од Општинске организације Савеза слепих Палилула којом је утврђено да је тужиља власник факсимила. Тужена је дана 14. марта 2014. године тужиљи ускратила процедуру активирања услуге електронског плаћања уз образложење да особе које се потписују факсимилом не могу користити поменуту услугу, па је таквим поступањем тужене на наведени начин тужиљи ускраћена могућност, која је другим корисницима доступна, те иста због свог визуелног хендикепа не може да врши плаћање путем електронског уређаја преко свог персоналног рачунара, већ мора да долази код тужене чиме себе непотребно излаже трошку. Дана 03. октобра 2014. године тужиља се обратила туженој са захтевом за закључење уговора о дугорочном готовинском кредиту, па је тужиља на шалтеру тужене била неоправдано задржана од стране службеника који су том приликом прво информисали тужиљу да слепим лицима тужена банка не одобрава кредит. Међутим, како је тужиља указала радницима тужене да је у сталном радном односу, потом да је корисник услуга тужене дуги низ година, и да редовно измирује своје обавезе према туженој, те како је тужиља исказала у свом понашању незадовољство због учињеног дискриминаторског поступања тужене, то су парничне странке након 7 дана ипак закључиле уговор о кредиту. Дана 21. јануара 2015. године тужиљи је поново онемогућено активирање електронског плаћања путем персоналног рачунара обзиром да тужена не поседује софтверски и хардверски систем који је прилагођен за пружање таквих услуга лицима са визуелним хендикепом.

Полазећи од овако потупно и правилно утврђеног чињеничног стања правилно је првостепени суд закључио да се тужена дискриминаторски понашала према тужиљи по основу визуелног хендикепа и самим тим тужиљу ставила у неповољнији положај у односу на остале кориснике на тај начин што је у експозитури тужене која се налази у улици Краљице Марије бр.3 у јулу месецу 2012. године и дана 15. октобра 2012. године од тужиље захтевала да приликом предузимања радњи у вези с пословањем на текућем рачуну поднесе потврду Савеза слепих да може да користи факсимил 2012. године без знања и претходно прибављене сагласноти тужиље, те је тужена банка прибавила потврду Савеза слепих Србије којом се потврђује да је тужиља слепо лице и да користи факсимил приликом потписивања; дана 14. марта 2014. године тужиљу ускратила активирање услуга електронског плаћања преко персоналног рачунара; дана 03. октобра 2014. године приликом подношења захтева за одобравање дугорочног готовинског кредита незаконитим поступањем службеника тужене банке ставила тужиљу у неповољнији положај у односу на друге кориснике банке и дана 21. јануара 2015. године приликом активирања услуга трајног налога и поновног покушаја активирања услуга електронског плаћања преко персоналног рачунара, ставила у неповољнији положај тужиљу у односу на друге кориснике банке ускративши јој поменуто право, а што је утврдио и Суд части Привредне коморе Србије у својој Одлуци број 8/12-14 од 12. септембра 2014. године којом се тужена оглашава одговорном за наведене радње.

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете правилно је суд донео одлуку у смислу члана 200 став 2 Закона о облигационим односима којом је обавезао тужену да тужиљи по том основу исплати износ од 300.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 13. фебруара 2017. године као дана пресуђења па до исплате, дајући притом разлоге које у целости прихвата и Апелациoни суд, тако да је и правилна одлука којом је у делу разлике од досуђених 300.000,00 динара а до тражених 2.000.000,00 динара, с обзиром на утврђене радње дискриминације захтев одбио као превисоко постављен, уз образложење да досуђено обештећење не сме бити грађанскоправна казна за тужена привредна друштва, нити излазити из оквира објективних друштвених прилика у којима се досуђује, због чега Апелациoни суд сматра да је правилна одлука првостепеног суда и у том делу

У складу са наведеним, неосновани су наводи жалбе тужиље којима оспорава одлуку суда због погрешне примене материјалног права уз образложење да је сврха накнаде штете да превентивно делује на починиоце дискриминаторских поступака, обзиром да и по оцени овог суда, досуђени износ је у складу са одредбом члана 200 Закона о облигационим односима, а разлоге које је првостепени суд дао за своју одлуку којом је одредио висину накнаде нематеријалне штете, у свему као основане прихвата и овај суд.

Неоснован је навод у жалби тужене да је ожалбеном пресудом тужена банка практично кажњена и да тужена дуги низ година на све начине покушава да олакша пословање свим корисницима, обзиром да је наведено поступање банке дискриминаторско, како је утврдио и Виши суд, а и Суд части у одлуци коју је цитирао првостепени суд. Поред тога, у списима постоји допис повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, Служба повереника, Сектор за надзор од 28. маја 2015. године којим је тужиља обавештена да је утврђено да је “Банка поштанске штедионице” а.д. извршила недозвољену обраду тужиљиних нарочито осетљивих података о личности – подацима о здравственом стању и поступила супротно одредби члана 16 став 2 Закона о заштити података о личности, јер је без тужиљиног знања, дана 18. октобра 2012. године, прибавила потврду од Општинске организације Савеза слепих Србије Палилула, а којом је потврђено да је тужиља корисник факсимила. Повереник је дао банци упозорење дана 13. маја 2015. године, а банка је обавестила да је приступила отклањању неправилности и из тог разлога донела нову процедуру за шалтерско пословање по основу динарских текућих рачуна са корисницима, физичким лицима. Поводом истог поступања “Банке поштанске штедионице” а.д. Београд, повереник је дана 19. маја 2015. године поднео захтев за покретање прекршајног поступка против банке у Прекршајном суду у Београду.

Оцењујући жалбене наводе тужене, Апелациoни суд налази да се истима не доводи у питање правилност донете првостепене одлуке, обзиром да тужени у жалби коментарише садржину доказа и поједине чланове закона, даје своју оцену доказа, напада утврђено чињенично стање, понавља наводе који су истицани током првостепеног поступка и који су били предмет правилне оцене од стране првостепеног суда, а што све није од утицаја на правилност датог закључка првостепеног суда и другачије решење ове правне ствари.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања и заузетог правног становишта, другостепени суд налази да се наводима који су у жалбама парничних странака, не доводи у сумњу законитост и правилност првостeпене одлуке, па стога те наводе сходно свом овлашћењу из члана 396 став 1 ЗПП, неће посебно образлагати.

Имајући у виду напред наведено, применом члана 390 ЗПП-а, донета је одлука као у изреци.

Одбијен је као неоснован захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка, с обзиром да није успела у поступку по жалби, са којих разлога је одлучено као у ставу другом изреке ове другостепене одлуке, а сходно члану 165. ЗПП.

Председник већа-судија
Радмила Ђурић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)