Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.10.2012.

Гж 3947/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3947/12
Дана 17.10.2012. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "ББ", чији је пуномоћник БА, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалби туженог изјављенoj против пресуде Првог основног суда у Београду П 81987/10 од 23.03.2012. године, у седници одржаној 17.10.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 81987/10 од 23.03.2012. године у ставу првом и другом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 81987/10 од 23.03.2012. године у ставу трећем и четвртом изреке, тако што се одбија тужбени захтев у делу којим је тужиља тражила да јој тужени исплати износ од 25.000,00 динара на име дела неискоришћене а плаћене авиокарте за лет на релацији Београд – вв, са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе 10.05.2011. године па до исплате, као и у делу којим је тужиља тражила да јој тужени исплати на име накнаде нематеријалне штете за претрпљени страх износ од 50.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе 10.05.2011. године, па до исплате.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка из става шестог изреке пресуде Првог основног суда у Београду П 81987/10 од 23.03.2012. године, тако што се тужени обавезује да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 44.322,64 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења 23.03.2012. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 81987/10 од 23.03.2012. године, ставом првим изреке, тужени је обавезан да тужиљи исплати износ од 650 УСД у динарској противвредности на дан исплате, по курсу који обрачунава Народна банка Србије у моменту плаћања. Ставом другим изреке тужени је обавезан да тужиљи на име трошкова превоза са једног на други аеродром исплати износ од 3.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе 10.05.2011. године па до исплате. Ставом трећим изреке тужени је обавезан да тужиљи исплати на име дела неискоришћене, а плаћене авиокарте за лет на релацији Београд - вв износ од 25.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе 10.05.2011. године па до исплате. Ставом четвртим изреке тужени је обавезан да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете за претрпљени страх исплати износ од 50.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од подношења тужбе 10.05.2011. године па до исплате. Ставом петим изреке одбијен је тужбени захтев тужиље преко износа из претходног става изреке првостепене пресуде за износ од 250.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе па до исплате. Ставом шестим изреке тужени је обавезан да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 70.800,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења 23.03.2012. године па до исплате.

Против наведене пресуде у ставу првом, другом, трећем, четвртом и шестом тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога.

У одговору на жалбу тужиља је предложила да се жалба туженог одбије.

Апелациoни суд је испитао пресуду у побијаном делу у смислу члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11) и нашао да је жалба туженог делимично основана.

У поступку доношења побијаног дела пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачки 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, као ни повреде поступка из тачке 12. ове законске одредбе, на коју жалбом указује тужени, јер је ожалбена пресуда разумљива, садржи разлоге о битним чињеницама и њена законитост се може испитати.

У поступку пред првостепеним судом је утврђено да тужиља купила код туженог повратну авиокарту на релацији Београд - _ (вв) и за то платила износ од 54.441,00 динара. На основу наведеног тужиљи је од стране туженог резервисан лет са поласком 01.06.2010. године и повратком 26.06.2010. године. На захтев тужиље, тужени је извршио промену терминa повратног лета са 26.06.2010. године на 05.07.2010. године и извршио резервацију наведене промене у систему за резервације Амадеус у Београду, у туристичкој агенцији посредством које је користио наведени систем. Утврђено је да је тужени о томе обавестио тужиљу тако што јој је послао резервацију у електронској форми на е-mail, са којом резервацијом је тужиља требало да подигне карту на аеродрому. Када је тужиља дошла на аеродром 05.07.2010. године и предала пасош на шалтеру, службеници на аеродрому су јој рекли да њене резервације нема, тј. да је нема на списку путника тог дана, и на њено инсистирање више пута су то проверили. Тужиља је одмах са свог мобилног телефона назвала радника туженог ББ да јој помогне да полети на време или обезбеди други наредни лет, који јој је том приликом саопштио да је урадио све што је требало у име агенције, да то није грешка туженог него грешка на аеродрому, а након тога јој се није јављао иако га је неколико пута звала. Како је морала да изађе из _ 05.07.2010. године, због истека визе, отишла је у другу агенцију и купила нову карту. Нову карту је купила на релацији _ – Београд, преко _, и коштала је око 650 долара, али за лет са другог аеродрома, и то аеродром _, који је био удаљен око 150 км од аеродрома са кога је требало да полети, где ју је превезао аутомобилом њен пријатељ ПП за шта му је платила 45 долара. Оценом исказа тужиље утврђено је да је због наведеног догађаја трпела страх да неће моћи да изађе из _ на време, што је за њу посебно било битно због опасности да због тога има проблем око добијања визе за поновни улазак у ту земљу, где често путује и наступа. Након повратка у земљу туженог је пријавила туристичкој инспекцији, који је извршио надзор над пословањем туженог и у извештају од 06.08.2010. године утврдио да је тужени направио пропуст приликом промене у резервацији тужиље зато што датум њеног повратка није био промењен и на карти. Такође је утврђено и да је тужиља често користила услуге авио превоза на овај начин и да је и раније продужавала боравак и вршила промену резервације авио превоза.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостeпени суд је закључио да је тужени одговоран да тужиљи накнади штету коју је трпела куповином карте на релацији _– Београд у износу од 650 долара у динарској противвредности, колико је тужиља платила наведену авио карту. Такође је закључио да је тужени дужан да тужиљи накнади штету и за трошкове превоза које је имала од аеродрома одакле је требало да полети до агенције где је купила карту, те до другог аеродрома одакле је полетела са новом картом, у висини од 3.000,00 динара. Закључио је и да тужиља има право да јој тужени накнади штету коју је трпела у висини карте у једном правцу, обзиром да је купила повратну карту на релацији Београд - вв (вв) у висини половине цене коју је платила за наведену повратну карту, тј. износа који је тужиља по том основу тражила будући да је мањи износ од половине повратне карте, као и да тужиљи припада правична новчана накнада за претрпљени страх, као накнада нематеријалне штете, у износу од 50.000,00 динара.

Оцењујући наводе жалбе, Апелациoни суд је нашао да је првостeпени суд на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право закључујући да је тужени дужан да тужиљи накнади штету због немогућности да се укрца у авион за који је од туженог купила повратну авионску карту 05.07.2010. године, и то у висини цене коју је платила за нову авионску карту и на име трошкова превоза са једног на други аеродром.

По налажењу Апелациoног суда, правилно је закључио првостeпени суд да тужени, као организатор путовања, сноси одговорност према тужиљи за извршење услуге повратка авионом 05.07.2010. године по повратној авионској карти коју је купила код туженог. Куповином наведене карте, тужиља и тужени су закључили уговор о организовању путовања у смислу члана 859. Закона о облигационим односима, којим је предвиђено да се овим уговором организатор путовања обавезује да прибави путнику скуп услуга које се састоје од превоза, боравка и других услуга које су са њима везане, а путник се обавезује да организатору плати једну укупну (паушалну) цену. Тужени је као организатор путовања био дужан да тужиљи као путнику прибави услугу превоза по купљеној карти из Београда у _ са поласком 01.06.2010. године и из _ у Београд са повратком 05.07.2010. године, и то резервацијом преко компјутерског система за резервације авионских карата коме је тужени, као туристичка агенција, могао да приступи. Иако организатор путовања није сам требало да изврши наведене услуге, он ипак одговара путнику за штету која је настала због потпуног или делимичног неизвршења ових услуга, сходно члану 868. став 1. Закона о облигационим односима, изузев ако докаже да се понашао као пажљив организатор путовања при избору лица која су их извршила (став 2. наведене одредбе), који основ за ослобођење од одговорности, Апелациони суд налази да овде не постоји. Наиме, тужени је своју обавезу према тужиљи извршио само на тај начин што је обавио резервацију на промењени датум њеног повратка електронским путем, приступајући систему за резервације авионских карата преко туристичке агенције где користи наведени систем у Београду, а да није проверио и да ли је наведена резервација произвела промену у евиденцији авиокомпаније за лет према Београду у наведеном дану, а што је установио и туристички инспектор увидом у базу података система за резервације преко кога је извршена наведена резервација, констатујући да је тужени направио пропуст што датум повратка није промењен и на карти. Шта више, иако је тужиља одмах након неприхватања резервације коју је издао тужени позвала представника туженог да га о томе обавести, он није предузео никакве кораке како би ступио у контакт са представницима авио компаније, иако јој је претходно саопштио да сматра да је грешка у систему авио компаније, а даље се тужиљи није јављао на телефон док се налазила у Сједињеним Америчким Државама како би јој помогао да се та ситуација реши. Све то указује да тужени није доказао да се понашао као пажљив организатор путовања, на основу чега би могао да докаже да његова одговорност не постоји самим тим што је извршио резервацију у систему преко кога је обезбедио карту за тужиљу и доставио јој наведену резервацију електронским путем, а што су његови наводи из жалбе. Због тога је тужени у обавези да тужиљи надокнади штету коју је претрпела због делимичног неизвршења услуга по закљученом уговору о организовању путовања, а сходно ставу четири наведене законске одредбе, када обештети путника у мери у којој га је оштетио, стиче сва права која би имао путник према одговорном даваоцу услуга (право на регрес). Супротно наводима жалбе, правилно је првостепени суд оценио исказ тужиље, кога је она дала приликом саслушања у својству парничне странке, утврђујући да се она појавила на аеродрому, са кога је требало да полети авион за повратак, а по налажењу овог суда, то произилази и из утврђене чињенице да је представник туженог потврдио да га је позвала са наведеног аеродрома и обавестила да не може да се врати. Неосновани су и наводи жалбе који се односе на чињеницу да првостепени суд није утврдио шта се десило са оригиналном картом тужиље са којом је дошла у Сједињене Америчке Државе, без које јој, како се то жалбом указује, није могла бити издата карта за повратак, будући да их је тужени истакао тек у жалби, што није могао да учини јер по налажењу овог суда није учинио вероватним да их без своје кривице није могао раније изнети, у смислу члана 359. став 1. Закона о парничном поступку.

Правилан је и закључак првостепеног суда о висини штете коју је тужиља на овај начин претрпела. Тужиља је трпела штету јер је због пропуста туженог морала да купи другу карту на релацији _-Београд, за шта је платила 650 долара, те има право на накнаду наведеног износа, у смислу члана 185. и 186. Закона о облигационим односима. Такође, тужиља на основу наведених законских одредби има право и на накнаду трошкова превоза јер је због пропуста туженог била принуђена да организује превоз са аеродрома одакле је требало да полети до аеродрома са кога је полетела, а по ком основу је правилном оценом њеног исказа утврђено да је платила износ од 45 долара. Наведени износ према средњем курсу НБС на дан 05.07.2010. године (динарска противвредност једног долара 83,0871) износи 3.738,9195 динара, што је више него што је тужиља по овом основу тражила, те је правилна одлука првостепеног суда да је тужени дужан да јој по овом основу накнади штету у висини од 3.000,00 динара. Како је тужиља сносила наведене трошкове превоза, правилна је и одлука првостепеног суда да има право на законску затезну камату на наведени износ почев од подношења тужбе, 10.05.2011. године, будући да би имала право на законску затезну камату од дана када је стварно сносила те трошкове, 05.07.2010. године, што је пре датума од када је тужиља тражила.

Међутим основано се жалбом туженог указује да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право досуђујући тужиљи и накнаду штете за неискоришћену, а плаћену авио карту на релацији Београд - вв (вв). Наведени износ, по налажењу Апелационог суда, не може представљати штету коју је тужиља на тај начин претрпела јер јој је претходно правилно досуђен на име накнаде штете износ који је сносила на име куповине нове карте. Исплатом накнаде за неискоришћени део карте коју је купила код туженог уз износ који јој је накнађен на име купљене повратне карте, тужиљи би се кумулирала ова два износа накнаде по истом основу, што није дозвољено према општим правилима облигационог права, јер накнада не може бити већа од штете, те се свака исплата по истом основу урачунава у износ накнаде штете. Поред тога, тужиља не би имала право на наведени износ ни по правилима стицања без основа јер тужени није задржао наведени новац, већ га је уплатио авио компанији која је вршила услугу превоза.

Такође, неправилан је закључак првостепеног суда да тужиља има право на накнаду нематеријалне штете због страха који је претрпела у наведеним околностима. Према члану 200. Закона о облигациоцним односима суд може досудити правичну новчану накнаду нематеријалне штете за претрпљени страх, али приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете мора водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. По налажењу Апелациoног суда, страх који је тужиља претрпела у наведеним околностима не оправдава досуђивање новчане накнаде нематеријалне штете, сходно критеријумима из цитиране законске одредбе.

Због тога је првостепена пресуда потврђена у ставу првом и другом изреке, док је у трећем и четвртом ставу преиначена.

Преиначена је и одлука о трошковима поступка, према вредности тужбеног захтева са којим је тужиља успела у парници, те је тужени обавезан да јој на име накнаде трошкова поступка исплати износ од 44.322,64 динара, и то за састав тужбе од стране адвоката износ од 6.000,00 динара, за заступање на четири одржана рочишта у износу од по 7.500,00 динара, за таксу на тужбу и одлуку износ од по 4.161,32 динара, на који износ тужиља има право на законску затезну камату почев од дана пресуђења па до исплате, сагласно члану 277. став 1. Закона о облигационим односима, обзиром да је висина трошкова поступка утврђена на дан пресуђења.

Суд је одбио захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка за састав одговора на жалбу у смислу члана 150. Закона о парничном поступку, јер је нашао да наведени трошак није био неопходан за вођење парнице.

Због свега наведеног, а на основу члана 375. и 380. став 1. тачка 4. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)