Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.01.2013.

Гж 4244/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4244/11
25.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступају АБ и АБ1, адвокати, против тужене Републике Србије - Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинско-правне послове из Београда, ул. Светозара Марковића 21, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 13389/10 од 20.01.2011. године, у седници већа одржаној 25.01.2013. године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 13389/10 од 20.01.2011. године у ставу другом и трећем изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 13389/10 од 20.01.2011. године, ставом првим изреке дозвољено је преиначење тужбе као у поднеску од 30.03.2010. године. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужена обавеже да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због умањене животне активности исплати 400.000,00 динара, са законском затезном каматом од пресуђења до исплате, као и да му плати трошкове поступка. Ставом трећим изреке обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 12.000,00 динара.

  Против наведене пресуде у ставу другом и трећем изреке жалбу је благовремено изјавио тужилац, побијајући првостепену пресуду из свих законом предвиђених разлога.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП-а („Службени гласник РС“ 125/04 и 111/09), који се у овој парници примењује на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП-а („Службени гласник РС“ 72/11) и налази да жалба није основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је као припадник оружаних снага тадашње СФРЈ, чији је правни следбеник тужена, у вршењу војне службе 13.11.1991. године тешко рањен у сукобу са хрватским паравојним формацијама. Одговорност тужене државе за штету коју је тужилац претрпео рањавањем утврђена је пресудом Другог општинског суда у Београду П 5952/05 од 26.10.2007. године, па је тужена обавезана да тужиоцу накнади нематеријалну штету због умањења животне активности, претрпљених душевних болова због наружености и претрпљеног страха и бола у укупном износу од 700.000,00 динара. У овом поступку је на основу налаза и мишљења вештака хирурга-ортопеда утврђено да је тужиочева животна активност трајно умањена за 30%. Ово умањење огледа се у парцијалној лезији умереног степена два важна нерва десне потколенице чији су мишићи хипотрофични у односу на здраву ногу за око 1 цм, те у чињеници да је груба моторна снага код тужиоца умањена. Тужиоцу је одстрањен доњи део десног бубрега, а отежана му је и покретљивост слабинског сегмента кичменог стуба од лаког до средњег степена, па свакодневне животне потребе везане за дуже стајање и ходање, теже физичке послове, бављење спортом и рекреацијом, као и припремање хране и одржавање хигијене тужилац обавља са појачаним напором. Неуропсихијатријским вештачењем од 29.03.2007. године утврђено је да страх претрпљен услед рањавања није оставио трајне последице на тужиочево психичко здравље.

Након доношења пресуде П 5952/05, тужилац се током 2008. године обратио лекару специјалисти-неуропсихијатру ЗЦ "АА" и том приликом је код тужиоца констатовано постојање психичких сметњи у виду депресије, успорености, безвољности, продуженог реакционог времена, спорих асоцијација, без иницијативе, утиска повишене параноидности и скоро без прага толеранције на фрустрације, уз постављање дијагнозе Ф. 32.2/ Ф. 43.1/ Ф.62.

Вештачењем је утврђено да се на секундарни страх, који је тужилац трпео као последицу рањавања 1991. године, након 6 месеци надовезала слика посттрауматског стресног поремећаја, психичког обољења због којег је и даље под терапијом, а која за последицу има умањење његове животне активности од 15% са неуропсихијатријске стране. Тужилац не осећа задовољство у храњењу, не одмара га спавање, прогоне га присилна сећања на рањавање, ослабљене је пажње па му је за сваку активност, била она физичка или интелектуална, потребан додатни напор. Његова социјална активност је снижена, раздражују га сусрети са другим људима, боље се осећа кад је сам и неактиван. Вештак неуропсихијатар је у свом исказу 21.05.2011. године навео и да је претходни налаз и мишљење 2007. године у предмету П 5952/05 дат без непосредног прегледа пацијента, искључиво на основу приложене медицинске документације која тада није указивала на постојање ПТСП-а код тужиоца. Да је тужилац тада прегледан, вештак би утврдио постојање овог обољења обзиром да је болест, иако дијагностификована 2008. године, код тужиоца морала постојати и раније. Стога утврђено умањење тужиочеве животне активности од 15% са становишта неуропсихијатријске струке не представља погоршање здравственог стања тужиоца, већ само накнадно констатован психички поремећај који је код тужиоца постојао и приликом претходног вештачења.

Према налазу и мишљењу вештака хирурга-трауматолога-ортопеда од 09.04.2009. године, тужиочево здравствено стање је у односу на стање утврђено претходним вештачењем од 29.03.2007. године погоршано, а ово погоршање се огледа у напредовању хипотрофије мишића за 0,5 цм у обиму, као и у слабљењу грубе моторне снаге у лаком степену, услед чега је његова животна активност са ортопедско-трауматолошке стране, додатно умањена за још 5%. Вештаци су се сагласили да укупно умањење животне активности код тужиоца са ортопедско-трауматолошке и неуропсихијатријске стране, посматрано у односу на време доношења пресуде П 5952/05 од 26.10.2007. године, износи додатних 18%.

Тужба за накнаду штете поднета је 10.09.2008. године.

Налазећи да је приговор застарелости потраживања истакнут од стране тужене основан, првостепени суд је применом чл. 377 ЗОО одлучио одбијањем тужбеног захтева.

Жалбом тужиоца се указује да је првостепени суд погрешно оценио почетак рока застарелости почев од дана рањавања тужиоца 13.11.1991. године, обзиром да је у овом случају тужиочево здравствено стање добило коначан облик 10.06.2009. године, када је према усаглашеном налазу и мишљењу судских вештака, утврђено укупно умањење животне активности тужиоца по основу погоршања здравственог стања. Штета коју су припадници бивше ЈНА, чији је правни следбеник тужена, претрпели у оружаним сукобима са паравојним формацијама бивших југословенских република до дана њиховог међународног признања од стране Генералне скупштине ОУН 22.05.1992. године, проузрокована је извршењем кривичног дела оружане побуне из чл. 124 КЗ СРЈ (“Службени лист СРЈ” 35/92), па њено потраживање застарева у року од 15 година, прописаном за застарелост кривичног гоњења за то дело (чл. 377 став 1 ЗОО). Овај рок је објективан и његов почетак се везује за дан извршења кривичног дела или за наступање штетне последице у кривичноправном смислу, може се продужити у случају прекида или застоја кривичног гоњења по правилима кривичног поступка, али не и по општим правилима облигационог права о прекиду и застоју застаревања. Тужилац је рањен 13.11.1991. године и дан његовог рањавања истовремено представља и дан извршења кривичног дела за који се везује почетак објективног рока застарелости из чл. 377 ЗОО. Када је до погоршања здравственог стања из повреде која је настала извршењем кривичног дела дошло у оквиру рока од 15 година из члана 377 став 1 ЗОО, при оцени приговора застарелости захтева за накнаду штете по том основу примењује се тај рок до његовог истека, без могућности да се продужава. Међутим, уколико је погоршање здравственог стања из такве повреде наступило по истеку привилегованог рока из чл. 377 ЗОО, почетак и ток рока застарелости потраживања за ову штету цени се сходно одредбама чл. 376 ЗОО.

Супротно наводима жалбе, правилно је првостепени суд закључио да је тужиочево потраживање накнаде нематеријалне штете због погоршања здравственог стања по основу психичког обољења-посттраумтског стресног поремећаја, насталог као последица рањавања 13.11.1991. године, застарело. На основу правилно прихваћеног налаза и мишљења вештака неуропсихијатра утврђено је да су се симптоми посттрауматског стресног поремећаја код тужиоца јавили шест месеци након рањавања, односно већ током 1992. године, те да је ово обољење код тужиоца морало постојати и пре вештачења у претходној парници, иако је дијагноза постављена тек 2008. године. Вештак неуропсихијатар се на рочишту 21.05.2010. године децидирано изјаснио да умањење тужиочеве животне активности по основу утврђеног ПТСП-а са становишта неуропсихијатријске струке не представља погоршање здравственог стања тужиоца, већ само накнадно констатован психички поремећај који је код тужиоца постојао и раније, а на овај налаз и мишљење пуномоћник тужиоца није имао примедбе. Околност да је тужилац за постојање овог обољења сазнао тек 2008. године, као и да лечење тужиоца није окончано је без утицаја на почетак и ток рока застарелости, обзиром да је вештачењем утврђено да са становишта неуропсихијатријске струке нема погоршања здравственог стања тужиоца јер се овај психички поремећај појавио још 1992. године (око шест месеци након рањавања), престанком страха и настанком обољења које захтева континуирано лечење, а у истом обиму ће код тужиоца бити присутно и убудуће. Стога се жалбом неосновано указује да је психичко обољење код тужиоца добило коначан облик тек 2008. године, када је болест констатована, те да је првостепени суд погрешно ценио почетак рока застарелости за овај вид нематеријалне штете. Како је тужба у овој парници поднета 2008. године, дакле 16 година након настанка овог обољења, а у сваком случају по истеку објективног рока из чл. 377 ЗОО, правилно је првостепени суд закључио да је тужиочево потраживање накнаде нематеријалне штете по овом основу застарело, па је тиме престало и право тужиоца да пред судом захтева новчану накнаду штете од тужене, у смислу чл. 360 ЗОО.

Неосновани су и наводи жалбе којима се указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право и то чл. 392 ЗОО, обзиром да је нови рок застарелости почео да тече након доношења пресуде П 5952/05, као и да би се приликом оцене приговора застарелости морао узети у обзир апсолутни рок застарелости који за конкретно кривично дело износи 30 година. Привилеговани рок за истицање захтева за накнаду штете настале извршењем кривичног дела одговара законском року застарелости кривичног гоњења за то дело и може се продужити у случају прекида или застоја кривичног гоњења по кривичноправним прописима, али не и по општим правилима облигационог права о прекиду и застоју застаревања. Застарелост кривичног гоњења прекида се сваком процесном радњом која се предузима ради откривања кривичног дела, или ради откривања и гоњења учиниоца због учињеног кривичног дела, али не и подношењем тужбе у парничном поступку против тужене која за штету одговара по основу објективне одговорности, па су супротни наводи жалбе без утицаја на другачије пресуђење.

Међутим, основано се жалбом указује на погрешну примену материјалног права у делу којим је тражена накнада штете по основу погоршања здравственог стања тужиоца и умањења његове животне активности са ортопедско-траумотолошке стране. У овом случају, поред умањења животне активности тужиоца са неуропсихијатријске стране које је узроковано посттрауматским стресним поремећајем, према налазу и мишљењу судског вештака хирурга ортопеда, постоји додатно умањење животне активности тужиоца и са ортопедско-трауматолошке стране од 5%. Из налаза и мишљења вештака произилази да је тужиочево здравствено стање, посматрано у односу на претходно вештачење у предмету П 5952/05, погоршано а ово погоршање се огледа у напредовању хипотрофије мишића за 0,5 цм у обиму, као и у слабљењу грубе моторне снаге у лаком степену. Вештак није могао да определи време када је погоршање наступило обзиром да је обољење по својој природи у сталној прогресији и зависи од начина лечења, а тужилац је за обим погоршања сазнао на дан вештачења 09.04.2009. године. Иако се не може са сигурношћу утврдити када је погоршање наступило, неспорно је да је до њега дошло у периоду између два вештачења – првог вештачења у предмету П 5952/05 од 29.03.2007. године и вештачења у овом предмету од 09.04.2009. године, а у сваком случају по истеку привилегованог рока из чл. 377 ЗОО. Стога се, супротно правном схватању првостепеног суда, почетак и ток рока застарелости потраживања за ову штету цени применом чл. 376 ЗОО. Код чињенице да је од доношења претходне пресуде за накнаду нематеријалне штете П 5952/05 од 26.10.2007. године до подношења нове тужбе у овој парници 10.09.2008. године прошло непуних годину дана, тужиочево потраживање накнаде нематеријалне штете због погоршања здравственог стања утврђеног ортопедско-трауматолошким вештачењем није застарело.

Погрешна примена материјалног права не води укидању пресуде нити њеном преиначењу када и на основу правилне примене материјалног права следи иста одлука. Наиме, умањење животне активности је посебан вид нематеријалне штете предвиђен чл.200 ЗОО, који обухвата душевне патње због телесних или психичких оштећења, као и ограничења у животним активностима оштећеног, а које је он до тада упражњавао или би их по редовном току ствари у будућности остваривао. У овом случају, тужиоцу је пресудом П 5952/05 од 26.10.2007. године на име накнаде нематеријалне штете за умањење животне активности које се тада огледало у парцијалној лезији умереног степена два важна нерва десне потколенице чији су мишићи хипотрофични у односу на здраву ногу за око 1 цм и чињеници да је груба моторна снага ослабљена, досуђен износ од 400.000,00 динара. Погоршање утврђено вештачењем огледа се у напредовању хипотрофије мишића за 5 милиметара и слабљењу грубе моторне снаге у лаком степену, болест је прогресивна и зависи од предузете физикалне терапије. Према чл. 200 ЗОО, приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини накнаде, суд мора водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. У ситуацији када је погоршање здравственог стања незнатно а последице које оштећени трпи нису битно теже или другачије од оних које је суд већ имао у виду приликом одмеравања правичне накнаде за основни облик умањења животне активности, досуђивање новчане накнаде по том основу противно је њеној природи и циљу коме накнада служи. Имајући у виду да је тужилац за душевне болове које трпи због умањене животне активности за основни вид овог обољења већ обештећен, досуђивањем правичне новчане накнаде по критеријумима важећим у време пресуђења 2007. године, као и да је утврђено погоршање здравственог стања минимално и не оправдава досуђивање новчане накнаде, тужиочев захтев за накнаду штете у наведеном делу није основан, па у сваком случају нема места усвајању тужбеног захтева. Стога је, без обзира на погрешну оцену приговора застарелости, првостепена пресуда и у наведеном делу потврђена.

Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом чл. 149 и 150 ЗПП-а у вези чл. 158 ЗПП-а. Према чл. 158 ЗПП-а, одредбе о трошковима поступка примењују се и на странке које заступа јавно правобранилаштво, а околност да је Републички јавни правобранилац, као законски заступник тужене, своја овлашћења за заступање у овом поступку пренео на Дирекцију за имовинско-правне послове МО није од утицаја на право тужене на накнаду трошкова поступка.

Са наведених разлога, применом чл. 375 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)