Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.10.2011.

Гж 4357/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4357/11
Дана: 06.10.2011.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Милице Поповић-Ђуричковић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, које заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужене РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – МИНИСТАРСТВА ОДБРАНЕ, коју заступа Дирекција за имовинско-правне послове са седиштем у Београду, ул. Светозара Марковића број 21, по пуномоћјима Републичког јавног правобраниоца са седиштем у Београду број ЈП.439/06 од 16.06.2006.године и број ЈП.398/08 од 26.06.2008. године, новелираног 18.05.2010.године, ради накнаде штете, вредност предмета спора 4.200.000,00 динара, одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.65654/10 од 16.03.2011.године, у нејавној седници већа одржаној дана 06.10.2011.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ, као неосноване, жалбе парничних странака и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.65654/10 од 16.03.2011.године у ставу другом, делу става трећег у односу на накнаду нематеријалне штете, ставу четвртом и ставу петом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.65654/10 од 16.03.2011. године, ставом првим изреке, одбија се приговор месне ненадлежности истакнут у поднеску туженог од 22.09.2003.године, као неоснован. Ставом другим изреке делимично се усваја тужбени захтев тужилаца па се обавезује тужени Република Србија – Министарство одбране, да тужиоцима исплати следеће износе: тужиоцу АА на име накнаде материјалне штете за трошкове сахране износ од 208.267,21 динара са законском затезном каматом од дана 24.07.2003.године, као дана подношења тужбе, па до исплате и на име накнаде нематеријалне штете за душевни бол због смрти блиског лица износ од 800.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана 16.03.2011.године, па до исплате, а тужиљи АА1 на име накнаде нематеријалне штете за душевни бол због смрти блиског лица износ од 600.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана 16.03.2011.године, па до исплате, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом трећим изреке одбија се, као неоснован, тужбени захтев тужилаца преко досуђених, а до тражених износа и то: тужиоцу аа на име накнаде материјалне штете за трошкове сахране преко досуђеног износа од 208.267,21 динара а до траженог износа од 300.000,00 динара, односно за износ од 91.732,79 динара са законском затезном каматом од дана подношења тужбе па до исплате и на име накнаде нематеријалне штете преко досуђеног износа од 800.000,00 динара а до траженог износа од 1.500.000,00 динара, односно за износ од 700.000,00 динара са законском затезном каматом од дана подношења тужбе па до исплате и за законску затезну камату на досуђени износ од 800.000,00 динара од дана подношења тужбе па до дана пресуђења – 16.03.2011.године, а тужиљи АА1 на име накнаде нематеријалне штете преко досуђеног износа од 600.000,00 динара а до траженог износа од 1.000.000,00 динара, односно за износ од 400.000,00 динара са законском затезном каматом од дана подношења тужбе па до исплате и за законску затезну камату на досуђени износ од 600.000,00 динара од дана подношења тужбе па до дана пресуђења – 16.03.2011.године. Ставом четвртим изреке одбија се тужбени захтев тужилаца у делу којим је тужилац АА тражио да суд обавеже тужену да му на име накнаде материјалне штете за трошкове трагања за несталим лицем исплати износ од 1.000.000,00 динара са законском затезном каматом од дана подношења тужбе до исплате, и тужбени захтев у делу којим је тужиља АА1 тражила да суд обавеже тужену да јој на име накнаде материјалне штете за трошкове трагања за несталим лицем исплати износ од 400.000,00 динара са законском затезном каматом од дана подношења тужбе до исплате, као неоснован. Ставом петим изреке обавезује се тужени да тужиоцима на име трошкова овог парничног поступка плати износ од 114.679,25 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде парничне странке су благовремено изјавиле жалбу, и то тужиоци, побијајући исту у делу става трећег изреке у односу на накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти блиског лица и у ставу четвртом изреке, а тужена побијајући исту у ставу другом и ставу петом изреке, обоје из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да изјављене жалбе нису основане.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а жалбе не указују посебно на остале битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. и става 2. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању сада пок. ПП, бив. из _ је син тужиоца АА и брат тужиље АА1. Они су живели у истом породичном домаћинству све до 17.12.1997.године, када је пок. ПП упућен на служење војног рока у ВП _ Приштина. Дана 24.07.1998.године сада пок.син и брат тужилаца је нестао приликом извршавања борбеног задатака у реону с. Чука – с. Злокућане, Општина Клина, а док је био на одслужењу војног рока у наведеној војној пошти, која је била у саставу и под командом бивше ЈНА. Од дана када су сазнали да је нестао, до дана када је његова смрт потврђена од стране Института за судску медицину у Приштини, тужиоци су интензивно трагали за њим на територији уже Србије и Косова. Након издате потврде о смрти дана 15.05.2009. године и преузимања посмртних остатака, тужиоци су сахранили пок. ПП. Као дан, месец и година смрти уписан је 24.07.1998.године, а на основу решења РС – Град Ниш, Управе за грађанска стања и опште послове број 203-985/2009-08 од 19.08.2009.године, којим је одобрен упис смрти у матичну књигу умрлих за ПП, са јединственим матичним бројем грађана ближе наведеним у том решењу. Због смрти сина и брата тужиоци су претрпели материјалну штету у виду трошкова сахране и подизања споменика у износима из рачуна који се налази у списима, а такође трпе и душевне болове због смрти блиског лица, који су због свих наведених околности изузетно тешки.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право донесећи побијану пресуду, а за исту је дао довољно разлога, које прихвата и Апелациони суд. Правилно је првостепени суд закључио да је истакнути приговор застарелости потраживања тужилаца неоснован. Тужиоци су за смрт сада пок. ПП сазнали 15.05.2009.године, када је издата потврда од стране Института за судску медицину у Приштини о његовој смрти, одмах по преузимању његових посмртних остатака су га сахранили, а тужбу у овој правној ствари поднели су још 24.07.2003.године, када су имали само сазнање да је њихов син и брат нестао, због чега је поступак прекинут решењем од 12.07.2004.године, да би након издате потврде о смрти, извршеног сахрањивања и уписа смрти у извод из матичне књиге умрлих поступак био настављен решењем од 09.10.2009.године. Такође, правилно је првостепени суд закључио да тужиоци имају право на накнаду материјалне штете за трошкове сахране и подизања споменика према рачунима који се налазе у списима, а у смислу члана 193. став 1. Закона о облигационим односима, као и да им припада право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због смрти блиског лица, у смислу члана 201. става 2. истог Закона, док одговорност тужбене произлази из члана 173. и члана 174. став 1. Закона о облигационим односима, као и члана 218. Закона о војсци Југославије.

Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете првостепени суд правилно оценио да тужиоцима, имајући у виду све околности у вези смрти њиховог сина и брата, припада износ од 800.000,00 динара, односно 600.000,00 динара, те да овим износима тужиоцима може да буде пружена одговарајућа сатисфакција за душевне болове које су претрпели због његове смрти. Наиме, код накнаде штете због смрти блиског лица суд утврђује релевантне околности значајне за емотивну блискост оштећеног и погинулог лица и разноврсност животних односа која је између њих постојала, па на основу свих утврђених животних околности изводи закључак о интензитету и трајању душевних болова, а накнада се одмерава по слободној оцени, у смислу члана 224. Закона о парничном поступку. Релевантне околности за утврђивање чињенице доживљеног душевног бола јесу емотивна повезаност оштећеног и умрлог лица, године старости умрлог лица, степен сродства и практиковање разноврсних животних односа између умрлог и оштећеног, као и друге околности које суд цени по слободној оцени. Смрт блиског лица доводи до дубоког душевног бола који је немерљив и није надокнадив новчаном накнадом али, правична новчана накнада ипак може на неки начин ублажити душевни бол и задовољавањем одређених животних потреба утицати на успостављање психичке и емоционалне равнотеже оштећеног. У том смислу, новчана накнада нематеријалне штете није циљ, већ средство којим оштећени, задовољавањем потреба које не би могао подмирити, олакшава себи живот и чинећи га подношљивијим, ублажава душевни бол који подноси, па се нематеријална штета и накнада те штете доживљавају тако што је штета непријатан, а накнада пријатан доживљај. Због свега наведеног жалбе парничних странака су морале бити одбијене, а побијана пресуда потврђена у ставу другом и делу става трећег изреке у односу на накнаду нематеријалне штете.

Правилно је првостепени суд закључио да тужиоци нису доказали висину трошкова трагања за несталим лицем, па је побијана пресуда потврђена у ставу четвртом изреке.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе тужене којима се указује на оцену приговора застарелости потраживања. Тужиоци су за погибију свог сина и брата сазнали на дан 15.05.2009.године, након чега су извршили сахрањивање његових посмртних остатака, па од дана сахране тече рок застарелости за накнаду материјалне штете. У односу на накнаду нематеријалне штете тужена је у одговору на тужбу признала основ тужбеног захтева, па сада не може у жалби истицати приговор застарелости у односу на накнаду нематеријалне штете, а иначе застарелост тог потраживања тужилаца тече од дана сазнања за смрт њиховог сина и брата, а то је 15.05.2009.године, када је смрт потврђена од стране Института за судску медицину у Приштини. Такође, на правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе којима се указује на постојање заједничког домаћинства тужиље АА1 са својим братом, с обзиром да је у првостепеном поступку поуздано утврђено да је тужиља живела у породичном домаћинству са својим братом на дан његове смрти, а ово породично домаћинство напустила је тек 2003.године, када се са својом породицом, супругом и децом, одселила у своју кућу. Према рачунима који се налазе у списима тужиоци су доказали висину материјалне штете, па су у том смислу неосновани наводи жалбе тужене.

Сада пок. ПП је био једини син и брат тужилаца, кога су тужиоци однеговали без мајке, која је преминула када је сада пок. ПП био мали, због чега је њихова емотивна везаност била изузетно јака, а очекивање тужилаца, нарочито оца пок.Мирослава, су била таква да ће им погинули у даљем животу бити ослонац, како у материјалном погледу, тако и у моралном. Смрћу сина и брата тужиоци су изгубили наду да ће их син и брат помагати, али су изгубили и задовољство да виде сина и брата као изграђеног човека који ће засновати своју породицу и изродити децу. Чињеница да су тужиоци прво сазнали за нестанак свог сина и брата, да су девет година трагали за њим, да би након тога сазнали за његову смрт, начин на који су сазнали за његов нестанак и смрт, преузимање посмртних остатака и остале околности указују да су синовљевом и братовљевом смрћу код тужилаца настали душевни болови нарочито великог интензитета, који оправдавају досуђивање износа из става другог изреке побијане пресуде. Према оцени Апелационог суда досуђени износи могу да пруже одговарајућу сатисфакцију тужиоцима за душевне болове које су претрпели због смрти блиског лица, а досуђивање већих износа би водило остваривању лукративних циљева, па имајући у виду сврху и циљ накнаде нематеријалне штете који се састоје у отклањању поремећаја психичке равнотеже оштећеног који је проузрокован штетним догађајем, неосновани су наводи жалби парничних странака којима се указује на превисоко, односно прениско досуђене износе накнаде нематеријалне штете.

Правилна је одлука о трошковима поступка донета у смислу чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку, а имајући у виду успех тужилаца у спору за накнаду материјалне штете, као и износ у коме су тужиоци успели са тужбеним захтевом за накнаду нематеријалне штете, због чега је побијана пресуда потврђена у ставу петом изреке.

Првостепена пресуда је у ставу првом и у делу става трећег изреке у односу на накнаду материјалне штете остала неизмењена, јер у том делу није побијана жалбама парничних странака.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, а на основу члана 375. Закона о парничном поступку.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Маргита Стефановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)