Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.08.2012.

Гж 4557/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4557/11
Дана 23.08.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Марине Говедарица, председника већа, Миланке Вукчевић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.51173/10 од 10.03.2011.године, у седници већа одржаној дана 23.08.2012.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.51173/10 од 10.03.2011.године и предмет ВРАЋА истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде изгубљене користи коју је могао остварити у периоду од 16.11.1995. године до 14.11.2001.године у виду закупнине за стан у аа, исплати износ од 1.435.332,15 динара са припадајућом законском затезном каматом. Ставом другим обавезанa је туженa да тужиоцу исплати на име трошкова парничног поступка износ од 31.350,00 динара.

Против наведене пресуде, тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога прописаних одредбом члана 360 став 1 ЗПП. Жалбене разлоге је образложио и жалбени предлог изнео.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у смислу члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09) који се примењује на основу члана 506 став 1 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11), Апелациони суд је оценио да је жалба тужиоца основана.

Према утврђењу првостепеног суда тужилац и тужена су били у браку од 21.04.1984.године, који је разведен правноснажном одлуком Вишег суда у Сремској Митровици, П.бр. 557/86 од 05.03.1987.године. Стан аа, у коме су странке живеле до развода брака, је представљао посебну имовину тужиоца. У период од 16.11.1995.године до 14.11.2001. године, тужена је живеле у спорном стану, без сагласности тужиоца који је дана 16.11.1995.године поднео тужбу за њено исељење по основу које је и донета пресуда којом је усвојен тужбени захтев, а тужена је принудно исељена 14.11.2001. године. У периоду док је тужена живела у тужиочевом стану, тужилац је са децом живео у Америци и ни на који начин није користио стан. Тужена је у посебном поступку тражила да се утврди да је она сувласник на ½ спорног стана, али је тужбени захтев одбијен правноснажном пресудом донетом 12.02.1999.године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је одбио тужбени захтев налазећи да тужиоцу не припада право по основу члана 39 став 1 Закона о основама својинско-правних односа којим је предвиђено да је несавесни држалац ствари дужан предати власнику све плодове ствари. Како тужена у периоду од 16.11.1995.године, када је тужилац поднео тужбу за исељење па до коначне предаје стана 14.11.2001.годину није издавала стан, па тиме ни убирала плодове од издавања стана у виду закупнине, то по оцени првостепеног суда, тужиоцу не припада право на накнаду закупнине за тај период. Исто тако, по оцени првостепеног суда, тужилац није имао намеру да споран стан изда у закуп обзиром да је исти продао одмах након исељења тужене, а није доказао да би стан издавао у закуп.

Међутим, изложени закључак првостепеног суда се, за сада, не може прихватити као правилан обзиром да је првостепени суд на чињенично стање погрешно применио материјално право када је одлучивао о основаности постављеног тужбеног захтева, што је имало за последицу да није потпуно утврдио чињенично стање које је од значаја за правилно одлучивање о постављеном тужбеном захтеву.

Такође, основано се жалбом тужиоца указује да је првостепени суд, приликом доношења ожалбене пресуде починио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП, јер пресуда не садржи разлоге о свим одлучним чињеницама, а разлози који су дати су неразумљиви и противречни сами себи и стању у списима.

Наиме, одредбом члана 3 став 1 Закона о основама својинско-правних односа, предвиђено је да власник има право да своју ствар држи, да је користи и да њом располаже у границама одређеним законом. Одредбом члана 155 Закона о облигационим односима предвиђено је да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавања њеног повећања (измакла корист), као и наношење другом физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета).

Имајући у виду да је тужилац био власник спорног стана, те да је тужена живела у стану против воље тужиоца- власника све док није судски путем исељена из истог, није јасно како је првостепени суд утврдио да је тужилац у периоду од 16.11.1995. године, као дана када је поднео тужбу против тужене у спору за исељење, па до 14.11.2001. године, када је спроведен поступак принудног исељења тужене из стана, могао да користи спорни стан као власник, а посебно да исти издаје у закуп и на тај начин убира плодове своје ствари, односно да тужиља својим понашањем у наведеном периоду није онемогућила тужиоца да користи стан и врши своја власничка права на стану и да таквим понашањем тужиоцу није причињена штета у виду измакле користи у висини закупнине коју је могао да оствари да је стан издавао у закуп трећим лицима. Чак и да се прихвати резоновање првостепеног суда да би тужилац, да тужена није бесправно користила предметни стан у наведеном периоду, стан продао а не издавао у закуп, која теза није ничим доказана, па тиме ни учињена вероватном, тужена би опет својим понашањем причинила штету тужиоцу јер га је онемогућавала да прода стан а добијени новац уложи у неки посао или стави на штедњу и тако оствари добит у виду одговарајуће камате. Стога, сама чињеница да је тужена тужиоца онемогућавала да у дужем временском периоду (шест година, од новембра 1995. године до новембра 2001. године) користи своју непокретност, значи да је тужена тужиоцу причинила штету а на тужиоцу је само обавеза да докаже висину те штете.

Како суд сходно чл.187 ст.4 ЗПП није везан за правни основ постављеног тужбеног захтева, то чињеница да тужилац нема право из члана 39 Закона о основама својинско-правних односа, не значи да тужиоцу не припада право на накнаду штете (измакле користи) у смислу члана 155 Закона о облигационим односима. Ово стога што је тужена у спорном периоду, са једне стране, стан користила за становање, а са друге стране, онемогућавала тужиоца да истим располаже закључивањем уговора о закупу или неког другог уговора одн.правног посла којим би као власник располагао станом.

У поновљеном поступку првостепени суд ће поступити у смислу члана 398 став 2 ЗПП и отклонити пропусте на које је овим решењем указано и поступак спровести у складу са одредбом члана 313 ЗПП, па ће на поуздан начин имајући у виду до сада изведене доказе и доказе које парничне странке имају право и обавезу да изнесу до закључења главне расправе, предочавајући им њихову обавезу у погледу терета доказивања у смислу члана 7 став 2, чл.228 и чл.231 став 2 и 3 и чл.314 став 1 ЗПП, утврдити да ли је тужилац трпео штету због чињенице да је био онемогућен да користи свој стан у периоду од 6 година због чињенице да је тужена користила тај стан без основа и без тужиочевог одобрења као власника. Првостепени суд ће поново испитати и све чињенице које се тичу висине тужиочевог потраживања, имајући у виду налаз судског вештака.

Након оцене свих изведених доказа у смислу члана 8 ЗПП, првостепени суд ће донети нову, јасну и на закону засновану одлуку.

Укинута је одлука о трошковима поступка на основу члана 387 тачка 3 у вези члана 161 став 3 ЗПП, јер зависи од исхода спора.

На основу изложеног Апелациони суд је применом члана 376 и 377 став 2 ЗПП, укинуо побијану пресуду и предмет доставио првостепеном суду на поновно суђење.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)