Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.12.2014.

Гж 4629/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4629/2014
Дана 03.12.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Гордане Комненић, председника већа, Бранислава Босиљковића и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Београд, улица др Александра Костића број 9, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиоца и туженог, изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П број 28699/12 од 25.03.2014.године, у седници већа одржаној дана 03. децембра 2014.године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, жалба туженог Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање из Београда, као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П број 28699/12 од 25.03.2014.године, у ставу првом, четвртом и шестом изреке.

ОДБИЈА СЕ, жалба тужиоца АА, као неоснвоана и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П број 28699/12 од 25.03.2014.године у ставу петом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П број 28699/12 од 25.03.2014.године, ставом првим изреке одбијени су приговори апсолутне и стварне ненадлежности Првог основног суда у Београду. Ставом другим изреке, дозвољено је преиначење тужбе као у поднеску од 18.03.2014.године. Ставом трећим изреке, одбијен је предлог туженог, за прекид поступка. Ставом четвртим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца и тужени је обавезан да му на име мање исплаћених месечних износа припадајуће пензије за период од 01.12.2009.године до 31.01.2014.године, исплати износ од 166.347,60 динара, са каматом која на месечне износе разлика доспева 20-ог у наредном месецу за претходни месец, на начин наведен у том ставу изреке. Ставом петим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца у преосталом делу преко досуђених у претходном ставу до тражених износа, наведених у том ставу изреке, са законском затезном каматом на сваки појединачни месечни износ од јануара 2008.године, закључено са децембром 2011.године почев од 20-ог у месецу за претходни месец, а на сваки појединачни месечни износ од јануара 2012.године, закључено са јануаром 2014.године од 6-ог месецу за претходни месец. Ставом шестим изреке, тужени је обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 58.240,00 динара.

Благовременом жалбом тужилац је ту пресуду побијао у одбијајућем делу из свих законских разлога.

Благовременом жалбом тужени је ту пресуду побијао у усвајајућем делу из свих законских разлога.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у ожалбеном делу у смислу одредбе члана 386 ЗПП, другостепени суд је нашао да жалбе тужиоца и туженог нису основане.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које овај суд, као другостепени пази по службеној дужности, а жалбом туженог неосновано се указује на битну повреду из одредбе члана 374 став 2 тачка 2 и 12 истог Закона. Првостепени суд је ожалбеном пресудом одлучио о захтеву који спада у судску надлежност јер је предмет овог спора накнада штете, а то је имовинско правни захтев о ком је суд надлежан да одлучује у смислу одредбе члана 1 ЗПП.

Наводима жалбе туженог о томе да о праву војног осигураника из пензијског и инвалидског осигурања решава директор фонда, решењем које има карактер управног акта, а чија се правилност цени у управном поступку пред надлежним органима и у управном спору, не доводи се у сумњу правилност ожалбене пресуде. Ово због тога што предмет овог спора није оцена правилности и законитости решења донетог у поступку остваривања права из пензијског и инвалидског осигурања, него је предмет спора накнада штете, због неправилног и незаконитог рада органа туженог у смислу одредбе члана 172 став 1 ЗОО.

Изрека ожалбене пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима, о битним чињеницама наведени су разлози који су јасни и непротивречни и о битним чињеницама не постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа и самих тих исправа, што значи да ожалбена пресуда нема недостатке због којих се не би могла испитати.

Према утврђеном чињеничном стању следи да је тужиоцу решењем Фонда за социујално осигурање војних осигураника од 08.10.1996.године признато право на превремену старосну пензију, коју прима почев од 01.10.1996.године. Решењем о ванредном усклађивању пензија које је тужени донео дана 25.01.2008.године, пензије су усклађене за 11,06%, а тужиоцу тужени исплату пензије није вршио на основу тог решења односно није ускладио његову пензију. Вештачењем је утврђено да почев од 01.01.2008.године пензија тужиоца није усклађена, тако да му је у периоду од 01.01.2008.године до 31.01.2014.године исплаћено мање 237.828,37 динара према вредности бода од 9,02 динара. У другој варијанти налаза и мишљења вештака, као полазна основица за усклађивање пензија узета је вредност бода од 9,40 динара, сходно одлуци Министра одбране од 20.03.2008.године и према тој варијанти у том истом периоду тужиоцу је мање исплаћено 399.991,55 динара. Тужени је истакао приговоре апсолутне и стварне ненадлежности суда и приговор застарелости потраживања.

Правилно је првостепени суд ожалбеном пресудом делимично усвојио тужбени захтев и туженог обавезао да тужиоцу на име мање исплаћених месечних износа пензија за период од 01.12.2009.године до 31.01.2014.године исплати износ од 166.347,60 динара, са каматом која на месечне износе разлика доспева 20-ог у наредном месцу за претходни месец, закључно са децембром 2011.године, а почев од јануара 2012.године, доспева 06-ог у наредном месецу за претходни месец, у смислу одредбе члана 154, 155, 172 став 1, 186, 190 и 277 ЗОО, а одбио тужбени захтев тужиоца преко досуђених у претходном ставу до тражених износа у делу у ком је потраживање тужиоца застарело од јануара 2008.године закључно са новембром 2009.године у смислу одредбе члана 376 став 1 ЗОО, члана 361 став 1 ЗОО, члана 361 став 1 и 360 став 1 истог Закона, као и за разлику између разлике неисплаћене пензије обрачунате коефицијентом од 9,02 и коефицијентом од 9,40, на основу Одлуке о усклађивању војних пензија за 2007. годину (“Службени војни лист”, број 13/08) и Одлуке Министра одбране донете у смислу одредбе члана 261 став 5 Закона о војсци Југославије о усклађивању пензија војних осигураника за 4,21% почев од 01.01.2008.године. Правилно је првостепени суд одбио и приговоре апсолутне и стварне ненадлежности суда у смислу одредбе члана 16 и 17 ЗПП. За своју одлуку дао је довољне и јасне разлоге, које у свему, као правилне, прихвата и овај суд, као другостепени.

Неосновани су наводи жалбе туженог да он није пасивно лигитимисан у овој парници, јер је тек 01.01.2012.године преузео послове обезбеђивања и спровођења пензијског и инвалидског осигурања и за војне осигуранике на основу одредбе члана 79 Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник РС, број 101/2010). Првостепени суд је супротно тим наводима жалбе туженог, правилно закључио да је он пасивно легитимисан у овој правној ствари јер је преузео имовину и обавезе Фонда за социјално осигурање војних осигураника у делу који се односи на послове пензијског и инвалидског осигурања, осим обавезе из члана 79 став 5 Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању од 29.12.2010.године, а то су обавезе доспелих, а неизмирених новачних потраживања војних пензионера по основу делимичног усклађивања њихових пензија и новчаних накнада од 01.01.2008.године, које су утврђене у члану 193 став 2 Закона о војсци Србије. Предметно новчано потраживање тужиоца односи се на обавезу исплате усклађене пензије после 01.01.2008.године у складу са решењем туженог од 25.01.2008.године, које је донето на основу одредбе члана 75 Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник Републике Србије”, број 85/05), а примењује се и на кориснике војних пензија у складу са одредбом члана 193 став 1 Закона о војсци Србије. Ово због тога што су војни осигураници – корисници пензија, у погледу права на усклађивање пензија почев од 01.01.2008.године били укључени у општи систем пензијског и инвалидског осигурања, па се због тога испуњеност законских услова за признавање права на ванредно усклађивање пензија војних осигураника не може одвојено ценити у односу на ту категорију осигураника. Пензије остварене до 01.01.2008.године као и оне остварене тог датума, су морале бити усклађене на исти начин, под истим условима и у истој висини као и пензије корисника осигурања запослених. Зато чињеница да се ванредно усклађивање пензија односило на 2007.годину у којој су војни осигураници били у посебном режиму социјалног осигурања у оквиру режима Закона о војсци Југославије, не утиче на обавезу надлежног фонда да по службеној дужности изврши ванредно усклађивање пензија војним осигураницима у истом проценту као и корисницима пензија у осигурању запослених. Околност да приликом одређивања процента ванредног усклађивања пензија нису били узети у обзир износи војних пензија исплаћени у 2007.години, није основ за непостојање законских услова за ванредно усклађивање пензија, посебно само за категорију војних осигураника па због тога није битна чињеница то што је висина просечне пензије војних осигураника у 2007.години била виша од 60% од износа просечне нето зараде запослених на територији Републике Србије у тој години. Стим у вези, није битна чињеница то што је Управни одбор фонда СОВО, као овлашћени орган на основу члана 10 Уредбе о надлежности, делокругу, организацији и начину пословања Фонда за социјално осигурање војних осигураника (“Службени војни лист број 36/94), на седници одржаној дана 29.09.2011.године, донео одлуку број 62960-5 дана 29.09.2011.године, којом је одлучено да ванредно усклађивање војних пензија у висини од 11,06% почев од 01.01.2008.године није основано, јер нису испуњени законом прописани услови. Почев од 01.01.2008.године, војни осигураници су у погледу права на усклађивање пензије укључени у општи систем пензијског и инвалидског осигурања, а то значи да се решење о ванредном усклађивању пензија које је тужени донео дана 25.01.2008.године односи и на њих. Неосновани су и наводи жалбе туженог да тужиоцу камата припада у смислу одредбе члана 279 став 3 ЗОО, пошто на повремена доспела новчана давања затезна камата тече од дана када је суду поднесен захтев за њихову исплату, односно од дана подношења тужбе 31.12.2012.године. Ово због тога, што основ потраживања тужиоца није исплата пензије као повременог новчаног давања у смислу одредбе члана 372 ЗОО, него је основ његовог потраживања накнада штете у смислу одредбе члана 154, 155 и 172 став 1 ЗОО. Обавеза накнаде штете сматра се доспелом од тренутка настанка штете јер је тако прописано одредбом члана 186 ЗОО, што значи да тужени камату тужиоцу дугује почев од дана када му је пензију исплаћивао у умањеним износима, јер је од тада у доцњи у смислу одредбе члана 277 истог Закона.

Неосновани су, наводи жалбе тужиоца да је обрачун вредности бода 9,40 динара, а не 9,02 динара, пошто је Министар одбране дана 20.03.2008.године донео одлуку о вредности бода од 9,40 динара, за војне пензионере, почев од 01.09.2007.године. Ванредно усклађивање пензија од 01.01.2008.године по решењу туженог од 25.01.2008.године врши се у односу на пензије у 2007.години, а вредност бода коришћена за обрачун војних пензија од 01.07.2007.године до 31.12.2007.године износила је 9,02 динара и одређена је тачком 1 одлуке о вредности бода, која се примењује за исплату и обрачун војних пензија (“Службени војни лист”, број 14/07). Одлуком о усклађивању војних пензија за 2007.годину (“Службени војни лист”, број 13/08), уређен је начин годишњег усклађивања износа пензија војних осигураника остварених по Закону о војсци Југославије са пензијама одређеним за 2007.годину (тачка 1) и одређено да новчана вредност бода за обрачунавање пензија и других новчаних накнада корисника војних пензија од 01.01.2008.године износи 9,40 динара. Ту одлуку донео је Министар одбране с позивом и на члан 261 став 5 Закона о војсци Југославије, који је престао да важи 01.01.2008.године, даном ступања на снагу Закона о војсци Србије, а на тај начин је извршено усклађивање пензија војних осигураника за 4,21% почев од 01.01.2008.године, од истог датума када је решењем туженог од 25.01.2008.године које се примењује и на кориснике војних пензија извршено ванредно усклађивање пензија за 11,06%. Због тога је правилно првостепени суд проценат ванредног усклађивања од 11,06% у односу на пензије чији су корисници војни осигураници од 01.01.2008.године применио на основицу коју представља вредност бода од 9,02 динара, јер би у супротном, да се као основица узме вредност бода од 9,40 динара, усклађивање пензија војних осигураника било извршено и за још додатих 4,21%. Таква одлука првостепеног суда се наводима жалбе тужиоца не доводи у сумњу.


Неосновани су наводи жалбе тужиоца да је првостепени суд при оцени приговора застарелости потраживања требало да примени одредбу члана 376 став 2 ЗОО, односно објективни рок застрелости потраживања од пет година, пошто тужени тужиоцу није доставио решење о усклађивању пензије, па он није ни знао за обим штете, све до извршеног вештачења од стране вештака финансијске струке у овом предмету. Првостепени суд је правилно застарелост ценио у смислу одредбе члана 376 став 1 ЗОО, јер је тужилац дознао за штету онда када му је исплаћена прва неусклађена пензија дана 20.02.2008.године, јер је он од тада имао право да захтева испуњење обавезе туженог у смислу одредбе члана 361 став 1 ЗОО, што значи да је застарелост тада почела да тече, па су стим у вези застарела његова потраживања закључно са новембром месецом 2009.године, услед протека субјективног рока застаревања.

Правилна је и одлука о трошковима јер је донета у смислу одредбе члана 153 став 2 и 154 ЗПП, имајући у виду исход поступка.

Из изложених разлога, жалбе тужиоца и туженог су одбијене као неосноване, а првостепена пресуда је, како у усвајајућем, тако и у одбијајућем делу потврђена, као правилна и на Закону заснована, па је одлука као у изреци ове пресуде донета у смислу одредбе члана 390 и 401 тачка 2 ЗПП.

Председник већа-судија
Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)