Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.09.2011.

Гж 504/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 504/11
07.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Весне Матковић и Александре Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца Предузећа "АА" чији је пуномоћник АБ адвокат, против туженог ББ, ради дуга, одлучујући о жалбама туженог изјављеним против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П-4465/05 од 14.02.2007.године и решења Четвртог општинског суда у Београду П-4465/05 од 10.05.2007.године, у седници већа одржаној дана 07.09.2011.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П-4465/05 од 14.02.2007.године која је исправљена решењем Четвртог општинског суда у Београду П-4465/05 од 10.05.2007.године.

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ решење Четвртог општинског суда у Београду П-4465/05 од 10.05.2007.године у ставу другом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П-4465/05 од 14.02.2007.године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца Предузећа "АА" и обавезан тужени ББ, да тужиоцу исплати износ од 2.401,00 евро са каматом у висини од 7% на годишњем нивоу за период од 05.02.2005.године до исплате, износ од 2.401,00 евро са каматом у висини од 7 % на годишњем нивоу почев од 05.05.2005.године до исплате и износ од 2.401,00 евро са каматом у висини од 7% на годишњем нивоу почев од 05.08.2005.године до исплате, све у динарској противвредности по продајном курсу Народне банке Србије на дан исплате у року од 15 дана од дана достављања пресуде. Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 98.325,00 динара у року од 15 дана од дана достављања пресуде.

Решењем Четвртог општинског суда у Београду П-4465/05 од 10.05.2007.године, ставом првим изреке, исправљена је наведена пресуда у уводу и ставу првом изреке у погледу означавања адресе тужиоца, тако да уместо означавања адресе тужиоца: "АА" треба да стоји: "АА_1", и у погледу означавања адресе (поштанског броја) туженог тако да уместо: “АА” треба да стоји “АА_1”, док је у преосталом делу пресуда остала неизмењена. Ставом другим изреке, одбачен је као неблаговремен предлог туженог за враћање у пређашње стање изјављен на пресуду П-4465/05 од 14.02.2007.године.

Против наведене пресуде и става другог изреке решења, тужени је благовремено изјавио жалбе не наводећи изричито законом предвиђене жалбене разлоге.

Тужилац је дао одговор на жалбе туженог.

Испитујући правилност побијане пресуде и побијаног решења у ожалбеном делу, у смислу члана 372 ЗПП-а у вези са чланом 388 ЗПП-а, другостепени суд је нашао да жалбе нису основане.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности. Изјављеним жалбама се посебно не указује на друге повреде процесних одредби које су утицале на правилност првостепене пресуде и решења.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су 28.01.2004.године закључиле уговор о финансијском лизингу. Тим уговором тужилац (давалац лизинга) је на туженог (примаоца лизинга), на рок од 60 месеци пренео овлашћење држања и коришћења житног комбајна марке “Змај” тип 143, задржавајући на истом право својине. Тужени се обавезао да плати накнаду за држање и коришћење комбајна у динарској противвредности 42.111,00 евра по продајном курсу Народне банке Србије на дан плаћања, и то: износ динарске противредности 3.695,00 евра у року од једног дана од закључења уговора, а остатак у 16 једнаких тромесечних рата у висини динарске противвредности 2.401,00 евро са урачунатом каматом од 7% на годишњем нивоу, уз грејс период од 12 месеци од дана закључења уговора. Рате лизинг накнаде доспевају 20.у месецу у случају када је предмет лизинга предат у периоду од 01.до 15.у месецу, а за предмете лизинга предате од 16.до 31.у месецу рата доспева 05.у наредном месецу. Уговорено је право тужиоца (даваоца лизинга) да може у свако доба раскинути уговор уколико тужени (прималац лизинга) не изврши било коју од својих обавеза на начин и у роковима предвиђеним уговором. У случају раскида уговора тужилац има право на повраћај предмета лизинга и право на накнаду претрпљене штете. Туженом је предмет лизинга – комбајн предат 30.01.2004.године, о чему је истога дана сачињен записник који је, поред странака, потписао и представник испоручиоца – Предузећа "ББ". Тужени није платио ниједну рату уговорене лизинг накнаде ни након опомене тужиоца, због чега му је предмет лизинга одузет у извршном поступку вођеним пред Општинским судом у Богатићу. Одузимање предмета лизинга од туженог извршено је 26.10.2005.године.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је правилно поступио када је усвојио тужбени захтев.

Уговор о финансијском лизингу који су странке закључиле 28.01.2004.године раскинут је због неплаћања прве рате лизинг накнаде у смислу члана 14 уговора и члана 28 Закона о финансијском лизингу (“Службени гласник Републике Србије” број 55/03 и 61/05), јер тужени ни након опомене није платио прву рату те накнаде у износу од 2.401,00 евро која је доспела 05.02.2005.године, по истеку грејс периода од 12 месеци. Тужени предмет лизинга није вратио одмах по раскиду уговора, у смислу члана 33 наведеног закона, већ је исти задржао све до 26.10.2005.године када му је у судском извршном поступку комбајн одузет. После раскида уговора о лизингу, у периоду док се предмет уговора и даље налазио код туженог, доспеле су још две рате лизинг накнаде – прва 05.05.2005.године и друга 05.08.2005.године, свака у износу од по 2.401,00 евро у динарској противвредности по продајном курсу Народне банке Србије на дан исплате. Ове износе тужени је дужан платити на име накнаде штете на коју тужилац има право по члану 14 тачка 2 уговора и члану 31 став 1 Закона о финансијском лизингу. Реч је о измаклој користи из члана 189 Закона о облигационим односима јер је тужени након раскида уговора наставио да држи предмет лизинга и тако онемогућио тужиоца да истим располаже на други начин. С обзиром да је одредбом члана 186 Закона о облигационим односима прописано да се обавеза накнаде штете сматра доспелом од тренутка настанка штете и да је чланом 31 став 1 Закона о финансијском лизингу прописано да накнада штете због неплаћања лизинг накнаде треба тужиоца – даваоца лизинга да доведе у положај у коме би се налазио да је тужени – прималац лизинга исплатио своју обавезу у складу са уговором, то је тужени правилно обавезан да плати камату по стопи од 7% која је наведена у уговору.

Из ових разлога, нису основани жалбени наводи да тужилац у случају раскида уговора о лизингу има само право да му се предмет лизинга врати, а не и право на накнаду штете чије постојање није доказао. Право тужиоца на накнаду штете предвиђено је чланом 31 Закона о финансијском лизингу и чланом 14 тачка 2 уговора о финансијском лизингу. Наведеном законском одредбом, ставом првим, прописано је да накнада штете проузроковане неплаћањем лизинг накнаде треба даваоца лизинга да доведе у положај у коме би се налазио да је прималац лизинга испунио своју обавезу у складу са уговором, односно у ставу другом да се уговором може предвидети начин на који ће се израчунати висина накнаде штете која не може премашити висину која би била утврђена на основу става првог тог члана. С обзиром да уговором о финансијском лизингу који су странке закључиле није предвиђен начин на који ће бити израчуната висина накнаде штете то се, сходно члану 31 став 1 наведеног закона, висина накнаде одређује у висини уговорене лизинг накнаде увећане за уговорену камату која тече од доспелости лизинг накнаде као дана настанка штете. Висина уговорене камате, како то правилно закључује и првостепени суд, не може се сматрати зеленашком и несразмерном каматом у смислу члана 399 Закона о облигационим односима, ако се има у виду правна природа уговора о лизингу која је туженом, да је уредно извршавао све своје уговорне обавезе, требало да омогући коришћење покретне ствари у дужем временском периоду у којем би свакако долазило до њене амортизације.

Ирелевантни су жалбени наводи којима тужени истиче да су на предмету лизинга током грејс периода постојали кварови који су онемогућавали коришћење комбајна и остваривање зараде његовим радом. По уговору о лизингу за материјалне недостатке предмета лизинга одговара његов испоручилац а не тужилац, што је иначе предвиђено и чланом 16 Закона о финансијском лизингу. Осим тога, тужилац није предложио доказе на околност да је у наведеном временском периоду долазило до кварова на комбајну, а предлог истакнут у жалби да се на те околности саслушају представници испоручиоца представља нови доказ. Сходно члану 359 став 1 ЗПП-а, у жалби се могу износити нови докази само ако жалилац учини вероватним да их без своје кривице није могао предложити до закључења главне расправе. Тужени у поднетој жалби те околности није учинио вероватним.

Са свега наведеног, имајући у виду да је о трошковима поступка одлучено правилном применом чланова 149 и 150 ЗПП-а, то је на основу члана 375 истог закона одлучено као у ставу првом изреке.

Првостепени суд је, ставом другим изреке решења П-4465/05 од 10.05.2007.године, правилно одлучио о предлогу туженог за враћање у пређашње стање због пропуштеног рочишта од 14.02.2007.године на којем је главна расправа закључена и након тога донета побијана пресуда.

Предлог за враћање у пређашње стање се, сходно члану 112 став 2 ЗПП-а, може поднети у року од 8 дана рачунајући од дана када је престао разлог који је проузроковао прпуштање, а ако је странка тек доцније сазнала за пропуштање, од дана када је за то сазнала. Према ставу трећем наведене одредбе, после протека 60 дана од дана пропуштања не може се тражити враћање у пређашње стање. Тужени је предлог за враћање у пређашње стање поднео 21.04.2007.године, по протеку рока од 8 дана од дана достављања преписа првостепене пресуде када је сазнао за последице пропуштања рочишта за главну расправу од 14.02.2007.године, али и по протеку рока од 60 дана од дана пропуштања тог рочишта.

Из тих разлога, одбијена је и жалба туженог изјављена против одлуке о његовом предлогу за враћање у пређашње стање и применом члана 387 тачка 2 ЗПП-а, одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија,
Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)