Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
31.07.2014.

Гж 5074/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5074/13
Дана 31.07.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Маринe Говедарица, председника већа, Драгане Бољевић и Снежане Живковић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, чији је заједнички пуномоћник АБ, против тужене Републике Србије – Министарства унутрашњих послова, коју заступа Републички јавни правобранилац, из Београда, ул. Немањина бр.26, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П.бр.492/12 од 19.03.2013. године, у седници већа одржаној дана 31.07.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужене као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П.бр.492/12 од 19.03.2013. године, у ставoвима првом и другом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П.бр.492/12 од 19.03.2013. године, у ставовима трећем и четвртом изреке, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова да на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болова због смрти блиског лица исплати тужиљи АА износ од 500.000,00 динара, а тужиоцу АА1 износ од 400.000,00 динара, све са законском затезном каматом од 19.03.2013. године до исплате, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде, под претњом извршења, док се у преосталом делу, за износе од још 18.800.000,00 динара за тужиљу АА и 12.000.000,00 динара за тужиоца АА1, са законском затезном каматом, тужбени захтев тужилаца ОДБИЈА као неоснован.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ одлука о трошковима поступка садржана у ставу петом изреке пресуде Вишег суда у Београду П.бр.492/12 од 19.03.2013. године па се обавезује тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова да тужиоцима АА и АА1, обома из Београда, на име трошкова целог поступка исплати износ од 204.230,00 динара, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде, под претњом извршења,.

ОДБАЦУЈЕ СЕ жалба тужилаца изјављена против одлука садржаних у ставовима првом, другом и шестом изреке пресуде Вишег суда у Београду П.бр.492/12 од 19.03.2013. године, као недозвољена.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом обавезана је тужена да на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове исплати износе од 700.000,00 динара тужиљи АА због смрти сина (став први изреке) и од 600.000,00 динара тужиоцу АА1 због смрти брата (став други изреке), све са законском затезном каматом од дана пресуђења до исплате. Преко наведених износа тужбени захтеви су одбијени ставовима трећим (тужиљин захтев) и четвртим (захтев туженог) изреке побијане пресуде. Ставом петим изреке обавезана је тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 185.000,00 динара, док су ставом шестим изреке тужиоци ослобађени плаћања такса.

Против наведене пресуде парничне странке су благовремено изјавиле жалбе побијајући је у целини због погрешног и непотпуно утврђеног чињеничног стања (тужиоци), односно у ставовима првом, другом и петом изреке (тужена) из свих разлога прописаних одредбом члана 373. став 1. ЗПП. Жалбене разлоге су образложили и жалбени предлог изнели.

Тужиоци су одговорили на жалбу тужене.

Испитујући првостепену пресуду у смислу члана 386. ЗПП (“Службени гласник РС'' бр.72/11 и 55/2014), Апелациони суд је оценио да жалба тужене није основана, а да је жалба тужилаца делимично основана.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредби парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 1., 2., 3., 5., 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би се ожалбена пресуда морала укинути.

Према утврђеном чињеничном стању, ПП, сина тужиље АА и брата тужиоца АА1, 19.03.2009. године лишио је живота ББ, тадашњи радник тужене (припадник Полицијске управе за град Београд – Интервентне јединице 92) који је правноснажно осуђен због убиства. Сада покојни ПП имао је 24 године, живео је у заједници са тужиоцима, био студент _ и играо фудбал за фудбалски клуб „АА“, а стипендијом коју је добијао од клуба и пензијом коју је примао иза оца пок. ПП1 доприносио је издржавању породице.

Све важне чињенице за доношење одлуке о основаности тужбеног захтева првостепени суд је утврдио поуздано и потпуно, доказима које је правилно оценио применом одредбе члана 8. ЗПП.

Иако тужиоци жалбу изјављују само због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, они не износе нове чињенице нити предлажу нове доказе уз жалбу, под условима из члана 372. став 1. ЗПП, већ на другачији начин интерпретирају утврђене чињенице и указују на другачију судску праксу приликом одмеравања висине правичне новчане накнаде. Како ни тужена не указује на било које околности којима би оспорила утврђене чињенице, потпуност и правилност чињеничног утврђења жалбама странака није доведена у сумњу.

Првостепени суд је правилно оценио приговор застарелости који је тужена истицала у првостепеном поступку, а што чини и жалбом, налазећи да исти није основан. У конкретном случају штета је проузрокована кривичним делом убиства из члана 113. КЗ РС за које је прописана казна затвора од 5 до 15 година, а како за то дело застарелост кривичног гоњења наступа протоком рока од 15 година од дана извршења кривичног дела (19.03.2009. године), застарелост није наступила па истакнути приговор застарелости, по правилном налажењу првостепеног суда није основан, у смислу одредбе члана 377. Закона о облигационим односима. Нису основани ни наводи жалбе тужене у којима се истиче да би у конкретном случају, према туженој као одговорном лицу, требало применити одредбу члана 376. став 1. Закона о облигационим односима, обзиром да привилегован рок застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима тече само према учиниоцима кривичног дела. Дужи рок застарелости (који одговара времену потребном за застарелост кривичног гоњења) из одредбе члана 377. Закона о облигационим односима прописан је према одговорном лицу, а не само према учиниоцу кривичног дела, па захтев за накнаду штете када је она проузрокована кривичним делом застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења, и то према сваком одговорном лицу. Како је тужена одговорно лице, јер одговара за штету коју трећем лицу проурокује њен орган у вршењу или у вези са вршењем својих функција, у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, у конкретном случају се и на тужену примењује рок застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима.

Из наведених разлога, Апелациони суд је ставом првим изреке другостепене пресуде, на основу члана 390. ЗПП, одбио жалбу тужене као неосновану и потврдио ожалбену пресуду у ставовима првом и другом изреке.

Основано се жалбом тужилаца указује да је првостепена пресуда заснована на погрешној примени материјалног права погледу одмеравања правичне новчане накнаде за претрпљене душевне болове због смрти блиског лица, пошто је првостепени суд прениско одредио износе правичне накнаде.

Имајући у виду околности на које тужиоци указују жалбом – да је тужиља по смрти мужа остала сама са двојицом синова и да је њихова међусобна упућеност у таквој породичној ситуацији повећала њихову међусобну повезаност и појачала њихову емотивну блискост, као и младу животну доб сина и брата тужилаца, околности под којима је он изгубио живот, Апелациони суд налази да правична новчана накнада за душевна трпљења због смрти блиског лица износи 1.200.000,00 динара за тужиљу АА, а 1.000.000,00 динара за тужиоца АА1, те је обавезао тужену да тужиљи АА исплати износ од још 500.000,00 динара, а тужиоцу АА1 од још 400.000,00 динара, са законском затезном каматом на сваки досуђени износ од дана пресуђења до исплате, у складу са чланом 277. Закона о облигационим односима. Душевна трпљења тужилаца због смрти сина и брата су доживотна и таквог интезитета да не могу бити отклоњена, али се досуђеном новчаном накнадом обезбеђује могућност да тужиоци приуште себи одређене ствари или задовољства којима ће смањити трпљења проузрокована штетним догађајем и тако у одређеној мери поспешити своје емотивно и психичко стање. Имајући у виду околност да накнада нематеријалне штете нема казнени карактер и да зависи од економског стања друштва у коме се одмерава, досуђивање већих износа накнаде не би било у складу са сврхом која се остварује новчаним обештећењем и представља неосновано тражење, па је тужбени захтев у делу преко досуђеног, одбијен као неоснован.

Из наведених разлога, Апелациони суд је, на основу чл. 394. став 4. ЗПП преиначио првостепену пресуду у ставовима трећем и четвртом, као у другом ставу изреке ове пресуде.

Приликом одлучивања о основаности жалби, односно законитости и правилности првостепене пресуде, другостепени суд је ценио и остале наводе које су парничне странке истицале у жалбама, али их сходно члану 396. став 1. ЗПП није посебно образлагао, јер не могу довести до другачије за парничне странке повољније одлуке у овој правној ствари.

На основу члана 165. став 2., у вези са чланом 401. тачка 3. ЗПП, преиначена је одлука о трошковима поступка садржана у ставу петом изреке ожалбене пресуде, и одлучено о трошковима целог поступка. Тужиоцима је, према вредности спора за коју су успели у поступку, сходно члану 30. став 1. и 153. став 2. ЗПП, а имајући у виду да делимично одбијање тужбеног захтева чије одмерење зависи од процене суда, није проузроковало ниједну додатну радњу нити утицало на дуже трајање спора, у смислу члана 154. ЗПП, на име трошкова целог поступка досуђен износ од 204.230,00 динара. Трошкови се односе на састав предлога за мирно решење спора, тужбе и једног поднеска, у износима од по 24.750,00 динара, жалбе, у износу од 49.500,00 динара и заступања на два одржана рочишта, у износима од по 39.240,00 динара. Износ трошкова је обрачунат применом Тарифе о наградама и накнади трошкова за рад адвоката ("Службени гласник РС", бр. 121/2012) важеће у време доношења првостепене одлуке (чланови 11. и 15. и Тарифни бројеви 13., 15., 16. и 17.). Тужиоцима није досуђена накнада за састав одговора на жалбу, на основу члана 154. став 1. ЗПП, јер издатак за ту радњу није био потребан у конкретном случају.

Апелациони суд је применом члана 389., у вези са чланом 378. став 3. ЗПП, одбацио жалбу тужилаца изјављену против ставова првог, другог и шестог изреке, као недозвољену, обзиром да тужиоци немају правни интерес да жалбом побијају пресуду у делу у коме су успели у спору.

Председник већа-судија
Марина Говедарица, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)