Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.07.2014.

Гж 5218/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5218/13
25.07.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ, против тужене Републике Србије, Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинскоправне послове из Београда, ул. Светозара Марковића бр. 21, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 74191/10 од 19.01.2011. године, након расправе одржане пред другостепеним судом 15.07.2014. године донео је


П Р Е С У Д У

ДЕЛИМИЧНО СЕ ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 74191/10 од 19.01.2011. године у делу става првог и ставу другом изреке и ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена Република Србија, Министарство одбране да тужиоцу АА на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове исплати износ од 250.000,00 динара, за претрпљени страх износ од 200.000,00 динара, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности износ од 525.000,00 динара и за претрпљене душевне болове због наружености износ од 80.000,00 динара са законском затезном каматом на наведене износе од 19.01.2011. године до исплате, као и трошкове парничног поступка у износу од 285.875,00 динара све у року од 15 дана по пријему преписа пресуде.

ДЕЛИМИЧНО СЕ ОДБИЈА жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 74191/10 од 19.01.2011. године у преосталом делу става првог изреке којим је одбијен тужбени захтев за исплату накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове за износ од 50.000,00 динара, претрпљени страх за 150.000,00 динара, претрпљене душевне болове због умањења животне активности за 225.000,00 динара и душевне болове због наружености од 70.000,00 динара, са законском затезном каматом на наведене износе од 19.01.2011. године до исплате.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 74191/10 од 19.01.2011. године ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати 300.000,00 динара за претрпљене физичке болове, 350.000,00 динара за претрпљени страх, 750.000,00 динара за претрпљене душевне болове због умањења животне активности и 150.000,00 динара за претрпљене душевне болове због наружености. Ставом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Пресудом Апелациoног суда у Београду Гж 1220/11 од 16.03.2011. године жалба тужиоца је одбијена као неоснована и првостепена пресуда потврђена.

Одлуком Уставног суда Србије Уж 2154/12 донетој на седници 13.06.2013. године усвојена је уставна жалба тужиоца и утврђено да је пресудом Апелациoног суда у Београду Гж 1220/11 од 16.03.2011. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чл. 32 ст. 1 Устава Републике Србије, поништена пресуда Апелациoног суда у Београду Гж 1220/11 од 16.03.2011. године и одређено да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављене против пресуде Првог основног суда у Београду П 74191/10 од 19.01.2011. године. Одлука Уж 2154/12 од 25.06.2013. године утемељена је на разлозима датим у образложењу одлуке Уставног суда Уж 863/12 од 21.02.2013. године, јер по налажењу Уставног суда, подносилац уставне жалбе Раде Чубриловић је у овом парничном поступку био у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у предмету Уж 863/12.

Испитујући у поновном поступку пресуду Првог основног суда у Београду П 74191/10 од 19.01.2011. године у смислу чл. 372 ЗПП („Сл. гласник РС“ 125/04, 111/09, 53/13) који се у овој парници примењује на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП („Сл. гласник РС“ 72/11, 49/13, 74/13) Апелациoни суд је нашао да је жалба делимично основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 1 тачка 1, 2, 5, 7, и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Оценом доказа изведених у првостепеном и другостепеном поступку утврђено је да је тужилац као припадник резервног састава оружаних снага СФРЈ, ЈНА и ТО, ББ, приликом извршавања борбеног задатка у сукобу са паравојним формацијама Републике Хрватске тешко повређен, када је по наређењу претпостављеног старешине војним моторним возилом „Там 5000“ и групом војника упућен по муницију у ВВ, којом приликом је доживео саобраћајни удес. Из налаза и мишљења судског вештака ортопеда-трауматолога, тужилац је задобио повреду грудног коша са преломом ребара са леве стране, повреду леве потколенице и левог стопала, због чега му је указана помоћ у Медицинском центру „ВВ“ где је лечен до _.1991. године, а касније је лечен у Медицинском центу „Бањалука“. Повреде се квалификују као тешке телесне повреде са трајно заосталим последицама. Од момента повређивања до доласка свести тужилац је трпео болове високог интензитета у трајању од 24 сата, средњег 2 недеље и болове слабог интензитета у трајању од 2 месеца које има и сада при ходу и већем напрезању. Тужиочева животна активност са ортопедско-трауматолошког становишта је умањена 20% трајно и огледа се у хроничним боловима у грудном кошу због заосталих атхезија, ограничења и болних покрета левог колена и скочног зглоба, појаве и развоја дегенеративног процеса левог колена. Тужилац није способан за обављање послова који захтевају веће физичко напрезање, дуже стајање и пешачење, као и рад на висини и простроијама где је загађеност, влага и хладноћа. Код тужиоца је приметна атрофија мишића леве ноге, као и ограничени покрети који условљавају умањење естетског изгледа лаког степена. Вештачењем лекара специјалисте неуропсихијатра утврђено је да тужилац због губитка свести приликом повређивања није имао изражен примарни страх, доласком свести, трпео је секундарни страх јаког интензитета у трајању од 48 сати, након тога је уследио секундарни страх средњег интензитета у трајању од 2 месеца и страх слабог интензитета у трајању од 4 месеца. Изражени симптоми код тужиоца се испољавају у виду вртоглавице, главобоље, анксиозности и депресивности. Обољење посткомоциони синдром се јавило као последица доживљене трауме. Код тужиоца је дошло до изгубљене сигурности, немогућности опуштања, обесхрабрености, што је довело до умањења свакодневних активности и радости живота, те снижених нагонских динамизама нижег прага фрустрационе толеранције, као и снижених позитивних капацитета личности, уз ослабљену радну активност. Због посткомоционог синдрома са анксиозно-депресивним синдромом дошло је до умањења животне активности са неуропсихијатријског становишта 17%. Према усаглашеном налазу и мишљењу вештака укупно умањење животне активности код тужиоца је 35% трајно. Захтевом за обештећење ван спора тужилац се обратио туженој 27.06.2006. године. Тужба у овој парници поднета је 02.11.2006. године.

По оцени Апелациoног суда првостепени суд је погрешно применио материјално право и то одредбе чл. 377 ст. 1 ЗОО оценом да је тужиочево потраживање застарело одбијањем тужбеног захтева.

Према општеприхваћеном становишту судске праксе штета проузрокована припадницима бивше ЈНА (погибија, рањавање) у оружаним сукобима са паравојним формацијама бивших република СФРЈ до дана њиховог међународног признања од стране Генералне скупштине ОУН 22.05.1992. године застарева у року од 15 година прописаном за застарелост кривичног гоњења за дело оружане побуне из чл. 124 КЗ Југославије (чл. 377 ст. 1 ЗОО). Према становишту Уставног суда израженом у одлуци Уж 863/12 чињеница да се рок застарелости у конкретном случају цени применом чл. 377 ЗОО не искључује примену општих правила о прекиду из Закона о облигационим односима. У одлуци Уж 863/12 изнет је правни став да се подношењем тужбе или предузимањем друге процесне радње пред надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања у смислу чл. 388 ЗОО прекида застаревање без обзира што такав разлог није предвиђен одредбама Кривичног закона које регулишу прекид застарелости кривичног гоњења, те да подношење захтева за обештећење надлежном војном органу у смислу чл. 194 ст. 2 Закона о војсци Југославије („Сл. лист СРЈ“ 43/94 са изменама и допунама) које су важиле до 31.12.2007. године, представља процесну радњу повериоца којом се прекида застарелост. Наиме, одредбама чл. 194 наведеног закона била је предвиђена обавеза оштећеног да пре подношења тужбе за накнаду штете против државе, надлежном војном правобранилаштву поднесе захтев за обештећење, а уколико захтев не буде усвојен, или се о њему у року од 3 месеца од дана подношења не донесе одлука, оштећени је могао да подигне тужбу код надлежног суда.

Тужилац је рањен 15.09.1991. године, па је у овом случају петнаестогодишњи рок застарелости почео да тече од дана његовог рањавања 15.09.1991. године. Из доказа у списима произилази да се тужилац 27.06.2006. године обратио захтевом за обештећење Министарству одбране – Дирекцији за имовинскоправне послове у Београду као заступнику туженог, из чега произилази да је захтев за обештећење ван спора у конкретном случају поднет пре истека рока из чл. 377 и да је овом радњом тужилац прекинуо застарелост, те приговор застарелости потраживања који је тужена истицала током поступка није основан.

По оцени Апелациoног суда тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности припада износ од 525.000,00 динара, одмерен применом чл. 200 ЗОО, а сходно мерилима и критеријумима важећим у време доношења првостепене пресуде, водећи рачуна о околностима случаја, годинама живота тужиоца (тужилац је рођен 1963. године) и последицама које тужилац трпи у свакодневном животу, који по оцени овог суда представља правичну накнаду за овај вид штете. Имајући у виду интензитет и трајање претрпљених физичких болова и страха те степен и последице наружености, а водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме накнада служи,овај суд налази да износи од 250.000,00 динара за претрпљене физичке болове, 200.000,00 динара за претрпљени страх и 80.000,00 динара за претрпљене душевне болове због наружености представљају правичну накнаду према мерилима и критеријумима важећим у време доношења првостепене пресуде а водећи рачуна да се накнадом не погодује тежњама које су противне природи и друштвеној сврси накнаде. На досуђене износе нематеријалне штете тужиоцу припада камата сходно чл. 277 ЗОО од 19.01.2011. године као дана доношења првостепене пресуде. Због тога је првостепена пресуда потврђена у одбијајућем делу за износе преко износа досуђених као у изреци другостепене пресуде.

Преиначење првостепене пресуде захтева и преиначење одлуке о трошковима. У парницама ради накнаде нематеријалне штете висина трошкова на име награде за рад адвоката и на име таксе се одмерава према досуђеном износу накнаде. Имајући у виду наведено, применом Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката и Таксене тарифе важеће у време пресуђења тужиоцу на име ангажовања пуномоћника из реда адвоката за састав тужбе припада 11.250,00 динара, за састав 3 образложена поднеска укупно 33.750,00 динара, за заступање пуномоћника на 7 одржаних рочишта 89.250,00 динара, за приступ на 3 неодржана рочишта 21.375,00 динара, за трошкове судске таксе за тужбу 29.000,00 динара и за одлуку 40.250,00 динара, што укупно износи 269.875,00 динара. Независно од висине досуђене накнаде, тужилац има право на накнаду трошкова вештечења у пуном износу од 16.000,00 динара, те његови укупни трошкови износе 285.875,00 динара.

Са изнетих разлога применом чл. 375, 380 ст. 4 и чл. 161 ст. 2 ЗПП одлучено је као у изреци.

 
       ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
       Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)