Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.12.2014.

Гж 5258/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5258/14
Дана 03.12.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Гордане Комненић, председника већа, Бранислава Босиљковића и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Филијала за град Београд, из Београда, ул. Др. Александра Костића бр. 9, ради накнаде штете, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 28488/12 од 11.06.2014. године, у седници већа одржаној дана 03. децембра 2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба туженог Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање из Београда, као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П. 28488/12 од 11.06.2014. године у ставу првом, трећем и петом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П. 28488/12 од 11.06.2014. године ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца и тужени је обавезан да му на име мање исплаћених месечних износа пензија за период од 01.01.2010. године до 31.01.2014. године исплати износе са каматом наведене у том ставу изреке. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца за износе преко досуђених у ставу првом изреке за период од јануара 2010. године до октобра 2013. године и у делу у ком је тужилац тражио да суд туженог обавеже да му на име разлике пензије за период од 01.01.2008. године до 01.01.2010. године исплати износе, са каматом, наведене у том ставу изреке. Ставом трећим изреке одбијен је приговор апсолутне ненадлежности суда. Ставом четвртим изреке одбијен је предлог туженог за прекид овог поступка. Ставом петим изреке тужени је обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 87.651,00 динара са законском затезном каматом почев од 11.06.2014. године као дана пресуђења па до исплате.
Благовременом жалбом тужени је ту пресуду побијао у усвајајућем делу из свих законских разлога.

Испитујући правилност ожалбеног дела првостепене пресуде у смислу одредбе члана 386 ЗПП, другостепени суд је нашао да жалба туженог није основана.

При одлучивању ожалбеним делом пресуде првостепени суд није учинио битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1-3,5,7 и 9 ЗПП на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности а жалбом туженог неосновано се указује на битне повреде из одредбе члана 374 став 2 тачке 2 и 12 истог закона. Првостепени суд је одлучио о захтеву који спада у судску надлежност јер је предмет овог спора имовинско – правни захтев за накнаду штете који је суд надлежан да решава у смислу одредбе члана 1 ЗПП.

Наводима жалбе туженог о томе да о праву војног осигураника из пензијског и инвалидског осигурања решава директор фонда решењем које има карактер управног акта и чија се законитост оцењује у управном поступку пред надлежним органима и у управном спору, не доводи се у сумњу правилност ожалбене пресуде. Ово због тога што предмет овог спора није оцена правилности и законитости решења туженог него је предмет спора накнада штете коју је тужени тужиоцу проузроковао неправилним и незаконитим радом у смислу одредбе члана 172 став 1 ЗОО.

Изрека ожалбене пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима, о битним чињеницама наведени су разлози који су јасни и непротивречни и о битним чињеницама не постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа и самих тих исправа, што значи да првостепена пресуда у ожалбеном делу нема недостатке због којих се не би могла испитати.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоцу је признато право на старосну пензију почев од 01.05.1994. године а након што је тужени донео решење 01 бр. 181-432/08 дана 25.01.2008. године о ванредном усклађивању пензија, тужиоцу пензија није исплаћивана у увећаном износу. Вештачењем је утврђено да штета коју је тужилац претрпео обрачуната по вредности бода од 9,02 динара у периоду од 01.01.2008. године до 31.01.2014. године износи 269.716,87 динара а датум доспећа је 20 у наредном месецу за претходни месец. Тужени је истакао приговор застарелости потраживања у смислу одредбе члана 376 ЗОО.

Правилно је првостепени суд ожалбеним делом пресуде делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и туженог обавезао да му на име мање исплаћених месечних износа пензије у периоду од 01.01.2010. године до 31.01.2014. године исплати износе разлике обрачунате по вредности бода од 9,02, са каматом која доспева оног дана у месецу када је вршена исплата пензије, у смислу одредбе члана 154, 155, 172 став 1, 186, 190 и 277 ЗОО и одбио приговор апсолутне ненадлежности суда, у смислу одредбе члана 16 у вези члана 1 ЗПП. За такву одлуку дао је довољне и јасне разлоге које у свему, као правилне, прихвата и овај суд, као другостепени.

Неосновани су наводи жалбе туженог да он није пасивно легитимисан у овој парници јер је решење од 25.01.2008. године донео само у односу на своје кориснике па то решење не може бити основ за исплату пензија војних осигураника. Супротно тим наводима жалбе туженог, он јесте пасивно легитимисан у овој правној ствари јер је преузео имовину и обавезе Фонда за социјално осигурање војних осигураника у делу који се односи на послове пензијског и инвалидског осигурања, осим обавезе из члана 79 став 5 Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању од 29.12.2010. године а то су обавезе доспелих а неизмирених новчаних потраживања војних пензионера по основу делимичног усклађивања њихових пензија и новчаних накнада од 01.01.2008. године које су утврђене у члану 193 став 2 Закона о Војсци Србије. Предметно новчано потраживање тужиоца односи се на обавезу исплате усклађене пензије после 01.01.2008. године у складу са решењем туженог од 25.01.2008. године које је донето на основу одредбе члана 75 Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“ бр. 85/05), а примењује се и на кориснике војних пензија у складу са одредбом члана 193 став 1 Закона о Војсци Србије. Војни осигураници – корисници пензија који су, у погледу права на усклађивање пензија почев од 01.01.2008. године били укључени у општи систем пензијског и инвалидског осигурања имају право на ванредно усклађивање пензија које су остварили до 01.01.2008. године, под истим условима и на исти начин као и пензије корисника у осигурању запослених. Зато чињеница да се ванредно усклађивање пензија односило на 2007. годину у којој су војни осигураници били у посебном систему социјалног осигурања у оквиру режима Закона о Војсци Југославије, не утиче на обавезу надлежног Фонда да по службеној дужности изврши ванредно усклађивање пензија војним осигураницима у истом проценту као и корисницима пензија у осигурању запослених. Околност да приликом одређивања конкретног процента ванредног усклађивања пензија нису били узети у обзир износи војних пензија исплаћених у 2007. години није основ за непостојање законских услова за ванредно усклађивање пензија војних пензионера јер су и они у погледу права на усклађивање пензија почев од 01.01.2008. године укључени у општи систем пензијског и инвалидског осигурања. Због тога није битна чињеница то што висина просечних пензија војних осигураника у 2007. години није била мања од 60% од износа просечне нето зараде запослених на територији републике у тој години. С тим у вези, није битна чињеница ни то што је Управни одбор Фонда СОВО, на основу одредбе члана 10 Уредбе о надлежности, делокругу, организацији и начину пословања Фонда за социјално осигурање војних осигураника („Службени Војни лист“ бр. 36/94) на седници одржаној дана 29.09.2011. године донео Одлуку бр. 62960-5 од 29.09.2011. године којом је одлучено да ванредно усклађивање војних пензија у висини од 11,06% почев од 01.01.2008. године није основано, јер нису испуњени законом прописани услови, како тужени у жалби наводи. Ово због тога што су војни осигураници у погледу права на усклађивање пензија почев од 01.01.2008. године били укључени у општи систем пензијског и инвалидског осигурања а то значи да се супротно тој Одлуци Управног одбора Фонда СОВО, одлука туженог од 25.01.2008. године односи и на њих. Неосновани су и наводи жалбе туженог о томе да је првостепени суд погрешно применио материјално право при одлучивању о камати јер тужилац право на камату има само од дана подношења тужбе у смислу одредбе члана 279 став 3 ЗОО. Ово због тога што је том одредбом прописано да на повремена доспела новчана давања тече затезна камата од дана када је суду поднесен захтев за њихову исплату што значи да се та одредба закона не односи на предметно потраживање тужиоца које за основ има накнаду штете а не исплату пензије као повременог новчаног давања. Обавеза накнаде штете сматра се доспелом од тренутка настанка штете а то је тренутак када је тужени тужиоцу исплатио пензију која није увећана што значи да је од тада у доцњи па камату тужиоцу дугује у смислу одредбе члана 277 ЗОО, како је правилно одлучио првостепени суд а правилност те одлуке се наводима жалбе туженог не доводи у сумњу.

Правилна је и одлука о трошковима јер је донета у смислу одредбе члана 153 став 2 и 154 ЗПП, имајући у виду исход поступка.

Из изложених разлога, жалба туженог је одбијена као неоснована а првостепена пресуда је у ожалбеном делу потврђена, као правилна и на закону заснована, и то како у делу одлуке о главном потраживању и камати на исто, тако и у делу одлуке о трошковима, па је одлука као у изреци ове пресуде донета у смислу одредбе члана 390 и 401 тачка 2 ЗПП.

Председник већа-судија
Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)