Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.05.2011.

Гж 5268/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5268/10
Дана 25.05.2011.
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиља АА и ББ, а које заступа пуномоћник АБ, адвокат из Београда, против тужених, Република Србија-Министарство финансија и економије, Пореска управа филијале Врачар, коју заступа законски заступник Републичко јавно правобранилаштво, Београд, улица Немањина бр. 22-26 и ВВ, ради накнаде, одлучујући о жалби тужене Републике Србије изјављеној против пресуде Трећег општинског суда у Београду П.бр. 875/08 од 12.09.2008. године, у седници одржаној 25.05.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене Републике Србије и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П.бр. 875/08 од 12.09.2008. године у делу става другог и трећег изреке којим је обавезана тужена Република Србија да тужиљама исплати износ од 532.500,00 динара са затезном каматом на тај износ почев од 12.09.2008. године, па до исплате, као и трошкове поступка.

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ наведена пресуда у преосталом делу става другог изреке који се односи на тужену Републику Србију, тако што се захтев тужиља за исплату камате на досуђени износ ставом првим изреке и то почев од 04.01.2006. године, па до 12.09.2008. године, одбија као неоснован.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Трећег општинског суда у Београду П.бр. 875/08 од 12.09.2008. године, ставом првим изреке, утврђује се да је тужба у делу захтева којим је тражена исплата износа од 117.150,00 динара на име изгубљене добити за период од 21.12.2001. године до 29.05.2002. године, односно за период након закључења уговора о поклону, повучена. Другим ставом изреке, обавезују се тужени Република Србија, Министарство финансија и економије, Пореска управа Филијала Врачар, из Београда и ВВ, да тужиљама солидарно исплате износ од 532.500,00 динара са затезном каматом на овај износ почев од 04.01.2006. године до исплате, све у року од 15 дана. Трећим ставом изреке, обавезани су тужени да тужиљама солидарно накнаде трошкове поступка у укупном износу од 208.670,00 динара, у року од 15 дана.

  Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена Република Србија, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. ЗПП-а Апелациони суд је нашао да је жалба делимично основана.

Тужиље су доставиле одговор на жалбу и предложиле да се жалба одбије као неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни повреде из тачке 12. ове законске одредбе на коју се указује у жалби, јер побијана пресуда садржи разлоге о битним чињеницама, сагласно изведеним доказима и утврђеном чињеничном стању. Основано се жалбом тужене указује да првостепени суд није одлучио о предлогу тужене да суд споји ову парницу са другом, која се води пред истим судом, ради заједничког расправљања и доношења заједничке пресуде, међутим, по оцени овог суда, тиме није учињена повреда поступка из члана 361. став 1. у вези члана 314. ЗПП-а на коју се указује у жалби, јер је наведеном одредбом члана 314. ЗПП-а ова процесна ситуација предвиђена као могућност, под одређеним условима, а не обавеза суда тако да овај пропуст суда да одлучи о предлогу за спајање парница, није битно утицао на правилност побијане пресуде.

У поступку пред првостепеним судом утврђено је да је сада пок. ГГ, чији су законски наследници тужиоци у овој парници, била власник једнособног стана, који је уговором закљученим са Службом друштвених прихода општине Врачар од 21.02.1978. године, уступила на располагање туженом на период од 20 година, уз овлашћење да тужена одреди закупца који ће предметни стан користити, да је стан сагласно уговору предат туженом 13.11.1979. године и да је тај стан тужена доделила у закуп друготуженом, као свом запосленом. Како тужена по истеку рока на који је уговор закључен, стан није вратила власнику, правноснажном пресудом Трећег општинског суда у Београду П.бр. 2977/99 од 12.09.2001. године, овде тужени су обавезани да се из овог стана иселе са свим лицима и стварима и да стан у исправном стању предају ГГ на несметано коришћење. Уговорени рок од 20 година истекао је 30.11.1999. године, а стан је у поступку принудног извршења наведене правноснажне пресуде, предат правном претходнику тужилаца 10.07.2002. године. У поступку је даље утврђено, да је сада пок. ГГ овај стан отуђила закључењем уговора о поклону са својом ћерком ББ под бројем II/2 Oв.бр. 4944/01 дана 21.12.2001. године.

Имајући у виду наведене чињенице и на основу налаза и мишљења судског вештака, првостепени суд је обавезао тужене да солидарно тужиљама, као законским наследницима пок. ГГ, исплате износ од 532.500,00 динара на име измакле добити у висини закупнине за период од 31.11.1999. године, када је истекао рок у коме су тужени били дужни да стан предају до 21.12.2001. године, када је стан отуђен и постао власништво тужиље ББ, са законском затезном каматом почев од дана вештачења 04.01.2006. године, а на основу одредби члана 155. у вези члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, оцењујући да је правни претходник тужилаца у овом периоду могла да изда стан трећем лицу и да остварује одређену корист, сагласно члану 189. истог Закона.

Оцењујући наводе жалбе, Апелациони суд налази да је првостепени суд чињенично стање релевантно за пресуђење тачно и потпуно утврдио, на које је правилно применио одредбе материјалног права, основано закључујући да је тужена, сагласно наведеним законским одредбама, у обавези да тужиљама исплати досуђени износ, из разлога које је навео и првостепени суд.

  Одговорност тужене и њена обавеза да накнади штету у висини досуђеног износа, произилази из чињенице да је тужена по истеку уговора закљученим са правним претходником тужиља била у обавези да стан који је био предмет уговора, испражњен од свих лица и ствари преда сада пок. ГГ, а што није учинио, већ је то своје право исто остварила тек по доношењу правноснажне судске одлуке и у поступку принудног извршења дана 10.07.2002. године. Супротно наводима жалбе, првостепени суд је висину штете утврдио за период од 31.11.1999. године до 21.12.2001. године, како је и тражено постављеним тужбеним захтевом, односно за 25 месеци у висини изгубљене добити од 21.300,00 динара месечно, како је то утврђено исправљеним допунским налазом и мишљењем вештака од 28.02.2006. године. С обзиром на локацију на којој се налази предметни стан, првостепени суд је прихвативши налаз и мишљење судског вештака утврдио просечну вредност тржишне закупнине за овај стан које се може остварити у свако доба без обзира на понуду и потражњу, те да се овакав стан може издати у свако доба, на основу чега је првостепени суд правилно закључио да су тужиље учиниле вероватним своје потраживање, односно да се овај добитак могао основано очекивати према редовном току ствари, чије остварење је спречено неизвршавањем обавезе од стране тужене, како је то и прописано одредбом члана 189. Закона о облигационим односима у погледу права оштећеног на накнаду измакле користи. Неосновано је очекивати да је сада пок. ГГ могла суду приложити уговоре о закупу овог стана, као доказ да је стан могла издати, како се то наводи у жалби, јер управо због понашања тужене није била у државини стана да би га евентуално у спорном периоду могла да издаје трећим лицима.

Нису од утицаја ни наводи жалбе тужене да је поменутим уговором из 1978. године уговорено да ће по закључењу уговора о закупу са лицем коме тужена да стан на коришћење, плаћати закупнину непосредно власнику стана, јер предмет тужбеног захтева у овој парници није исплата закупнине за период када је стан дат туженој на располагање, већ накнада штете због некоришћења стана, по истеку уговора странака. Из напред наведених разлога, Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно закључио да је тужена Република Србија пасивно легитимисана у овој парници и да је сагласно члану 206. Закона о облигационим односима у обавези да солидарно са туженим ВВ накнади штету у досуђеном износу.

  Првостепени суд, је супротно наводима жалбе, правилно оценио да је истакнути приговор застарелости овог потраживања неоснован, с обзиром да је тужба поднета 29.05.2002. године, односно пре истека трогодишњег рока из члана 372. Закона о облигационим односима, с обзиром да је обавеза тужене на предају стана доспела 13.11.1999. године.

У контексту изложених разлога, Апелациони суд је применом члана 375. Закона о парничном поступку, одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.

Апелациони суд, међутим, оцењује да се основано у жалби тужене указује на погрешну примену материјалног права а на коју овај суд пази по службеној дужности и то у делу одлучивања о камати на досуђени износ.

Наиме, сагласно члану 185. став 3. и 189. став 2. Закона о облигационим односима, када успостављање ранијег стања није могуће, суд ће одредити да одговорно лице исплати оштећенику одређену своту новца на име накнаде штете, при чему се висина штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке. У складу са тим, тужиљама припада камата на досуђени износ накнаде штете од дана пресуђења тј. од дана доношења судске одлуке. Ово из разлога, што тужиље до закључења главне расправе 12.09.2008. године, нису доказале да је материјална штета коју су претрпеле у време пресуђења већа од оне која је утврђена налазом и мишљењем вештака дана 03.01.2006. године, нити су предложиле извођење доказа новим вештачењем како би се висина штете утврдила у време пресуђења, односно у разумном року до пресуђења, па како је суд везан тужбеним захтевом чију висину тужиље у изложеном смислу нису повећале, то првостепени суд, није могао досудити камату на досуђени износ почев од 04.01.2006. године, као дана вештачења, пошто се то не може сматрати разумним роком до дана пресуђења. Из ових разлога, Апелациони суд је примењујући наведене законске одредбе, као и правило о терету доказивања из члана 220. ЗПП-а одлуку о камати преиначио, као у ставу другом изреке, а на основу члана 380. став 1. тачка 4. ЗПП-а.

  Правилна је и одлука првостепеног суда о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом члана 149. и 150. Закона о парничном поступку, које трошкове чине потребни издаци тужиља за вођење ове парнице, а одмерени су применом Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксене тарифе, важећим у време доношења првостепене пресуде, при чему учињено преиначење није било од утицаја на доношење другачије одлуке о трошковима поступка.

Председник већа-судија
Јасминка Станојевић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић с.р.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)