Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.09.2010.

Гж 5899/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5899/10
Дана 23.09.2010. године
Б Е О Г Р А Д



У И М Е Н А Р О Д А




АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија, Марине Говедарица, председника већа, Зоране Делибашић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужилаца АА и ББ, обоје из __, ул. __, чији је заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ХОЛДИНГ КОМПАНИЈЕ „ББ“ АД, из __, ул. __, ради накнаде инфлаторне штете, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П бр.1934/08 од 19.02.2009. године, у седници већа одржаној дана 23.09.2010.године донео је



П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ жалба туженог као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П бр.1934/08 од 19.02.2009. године у ставу првом изреке.


ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Првог општинског суда у Београду П бр.1934/08 од 19.02.2009. године, па се обавезује тужени Холдинг Компанија “ББ” ад да тужиоцима АА и ББ, из __, на име трошкова целог парничног поступка исплати износ од 382.150,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужилаца АА и ББ, обоје из __, за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е


Побијаном пресудом Суд је, у ставу првом изреке, обавезао туженог да тужиоцима исплати износ од 1.139.983,38 динара са законском затезном каматом почев од 01.01.2004. године па до коначне исплате. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцима надокнади трошкове парничног поступка у износу од 497.150,00 динара.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из свих разлога прописаних одредбом чл.360 ст.1 Закона о парничном поступку. Жалбу је образложио и жалбени предлог изнео.

Тужиоци су доставили одговор на жалбу.

Испитујући првостепену пресуду у границама законских овлашћења прописаних одредбом чл.372 Закона о парничном поступку, Апелациони суд је нашао да жалба туженог није основана.

У проведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка предвиђених одредбом чл.361 ст.2 тач.1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности у смислу чл.372 ст.2 истог закона а због којих се побијана одлука морала укинути, нити је учињена релативна повреда одредаба парничног поступка на коју се тужени у жалби позива, а која би била од утицаја на њену правилност и законитост.

Све важне чињенице за доношење одлуке о основаности захтева првостепени суд је потпуно и правилно утврдио на основу изведених доказа које је ценио у смислу чл. 8 ЗПП, па се наводима жалбе не доводи у сумњу чињенични закључак првостепеног суда.

Првостепени суд је током поступка утврдио да је тужени ГП “Комграп” правноснажном и извршном пресудом Трећег општинског суда у Београду П бр.1622/90 од 26.12.1991. године обавезан да правном претходнику тужилаца сада пок.ПП на име уговорне казне исплати износ од 2.882,60 динара, а на име стицања без основа износ од 117.504,20 динара, све са законском затезном каматом почев од 07.05.1990. године па до исплате и да накнади трошкове парничног поступка у износу од 8.000,00 динара. Решењем Трећег општинског суда Ов бр.36/92 од 02.03.1992. године, те допунским решењем истог суда Ов бр.36/92 од 09.11.2001. године за наследнике иза сада пок.ПП, а везано и за потраживање по пресуди Трећег општинског суда у Београд П бр.1622/90 од 26.12.1991. године оглашени су овде тужиоци – супруга АА и син ББ. Према налазу вештака економско – финансијске струке СС од 13.05.2004. године, изјашњења од 25.10.2005. године и исказа судског вештака од 25.10.2005. године утврђено је да тужиоци трпе инфлаторну штету због неплаћања износа по пресуди Трећег општинског суда у Београду П бр.1622/90 од 26.12.1991. године у укупном износу од 1.139.983,38 динара. Досуђени износ од 1.139.983,38 динара представља валоризоване износе досуђене по пресуди Трећег општинског суда у Београд П бр.1622/90 од 26.12.1991. године - износ од 2.882,06 динара на име досуђене уговорне казне валоризован на дан 31.12.2003. године износи 26.871,11 динара, износ од 117.504,02 динара на име досуђеног неоснованог обогаћења валоризован на дан 31.12.2003. године износи 1.905.557,91 динара, те износ од 8.000,00 динара на име досуђених парничних трошкова валоризован на дан 31.12.2003. године износи 17.554,36 динара.

Основ одговорности туженог произилази из одредбе чл.158 Закона о облигационим односима (одговорност по основу кривице) с обзиром да је исти у спорној ситуацији штету проузроковао крајњом непажњом имајући у виду да тужени није у року исплатио тужиоцима досуђени износ по правноснажној пресуди Трећег општинског суда у Београду П бр.1622/90 од 26.12.1991. године.

Усвајајући тужбени захтев, првостепени суд је за своју одлуку дао довољне, јасне и убедљиве разлоге које у свему прихвата и Апелациони суд, а који се наводима жалбе не доводе у сумњу.

Одредбом чл. 278 ст.2 Закона о облигационим односима прописано је да када је штета коју је поверилац претпрео због дужникове доцње већа од износа који би добио на име затезне камате, он има право захтевати разлику до потпуне накнаде штете. Правилно је првостепени суд утврдио да услед радњи, односно пропуштања на страни туженог (задоцњења у исплати), те номиналног обезвређивања потраживања тужилаца, тужиоци трпе штету и да је већа од износа који им припада на име затезне камате, па је правилно тужиоцима у смислу чл.278 ст.2 Закона о облигационим односима, а у вези са чл.154 ст.1 истог Закона, досудио потпуну накнаду штете, као и камату на досуђени износ од 1.139.983,38 динара у смислу чл.277 а у вези са чл.189 ст.2 Закона о облигационим односима, а све сходно налазу и мишљењу судског вештака економско – финансијске струке СС, који у свему као јасан, логичан, објективан и дат у складу са правилима струке прихвата и Апелациони суд.

Наиме, због хиперинфлације и промена вредности динара тужиоци су претрпели инфлаторну штету, па на основу чл.190 Закона о облигационим односима имају право да захтевају потпуну накнаду штете, односно накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било туженикове (штетникове) радње, односно пропуштања. Ово с тога што је потраживање по основу уговорне казне и неоснованог обогаћења настало пре 03.07.1993. године и у међувремену су досуђени износи по правноснажној пресуди Трећег општинског суда у Београду П бр.1622/90 од 26.12.1991. године због енормне инфлације потпуно обезвређени. И по оцени Апелационог суда на горе описан начин обезбеђује се начело узајамних давања из чл.15 Закона о облигационим односима.

Суд је ценио и друге жалбене наводе али налази да се истим не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде, они су већ истицани у првостепеном поступку и били предмет правилне оцене првостепеног суда, посебно наводи туженог да на страни тужилаца постоји недостатак активне легитимације. Наиме, допунским решењем Трећег општинског суда у Београду Ов бр.36/92 од 09.11.2001. године тужиоци су оглашени за законске наследнике иза пок.ПП и то на једнаке делове на накнадно пронађеној имовини која се састоји од потраживања према Предузећу “ББ” по правноснажној пресуди Трећег општинског суда у Београду П бр.1622/90 од 26.12.1991. године, па је првостепени суд правилно оценио приговор недостатка активне легитимације и нашао да су тужиоци учесници материјално правног односа који представља основ спора (инфлаторна штета је проистекла из основног потраживања по правноснажној пресуди Трећег општинског суда у Београду П бр.1622/90 од 26.12.1991. године) и самим тим активно легитимисани за вођење ове парнице.

Исто тако, неосновани су наводи жалбе да је утужено потраживање застарело. Новчано потраживање утврђено правноснажном судском одлуком, у конкретном случају пресудом Трећег општинског суда у Београду П1 бр.1622/90 од 26.12.1991. године, које је обезвређено у условима високе инфлације која је постојала до 24.01.1994. године, а што је опште позната чињеница заснива на правном послу неоснованог обогаћења, и правилно је првостепени суд оценио да није протекао општи рок од 10 година из члана 371 Закона о облигационим односима (правноснажна пресуда у предмету Трећег општинског суда у Београду П бр.1622/90 донета је дана 26.12.1991. године а тужба у овој парници покренута је дана 26.07.2001. године), и да утужено потраживање није застарело.

Одредбом чл.192 ст.1 Закона о облигационим односима прописано је да оштећеник који је допринео да штета настане или да буде већа него што би иначе била, има право само на сразмерно смањену накнаду. Правилно првостепени суд налази да на страни тужилаца нема доприноса настанку штете, иако нису после истека париционог (добровољног) рока од 15 дана за испуњење обавезе, поднели захтев за принудно извршење према туженом на основу пресуде Трећег општинског суда у Београду П бр.1622/09 од 26.12.1991. године. Ово с тога што је тужени више пута обећавао тужиоцима да ће потраживање по основу уговорне казне и неоснованог обогаћења исплатити у мирном поступку (радњама туженог – обећање исплате – тужиоци су доведени у заблуду да ће дуг бити вансудски измирен) то нема места примени правила о подељеној одговорности из чл. 192 ст.1 Закона о облигационим односима (на страни тужилаца услед поступања туженог нема доприноса настанку штете).

Да на страни тужилаца нема доприноса настанку штете, произилази и из одредбе чл. 379 ст.1 Закона о облигационим односима којом је прописано да сва потраживања која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или поравнања пред судом или другим надлежним органом, застаревају за десет година, па и она за која закон иначе предвиђа краћи рок застарелости. Законодавац прописујући ову одредбу оставља могућност повериоцу да тражи принудно извршење свог потраживања према дужнику све док обавеза утврђена правноснажном одлуком не застари у смислу цитираног члана, при том не обавезујући повериоца да одмах по протеку добровољног (париционог) рока мора да поднесе захтев за извршење. Како тужени у конкретном случају одговара по основу члана 154 ст.1 Закона о облигационим односима (одговорност по основу кривице), на туженом је у смислу чл. 220 и 223 Закона о парничном поступку био терет доказивања да је штета коју трпе тужиоци настала без његове кривице, што тужени током поступка није доказао. Са наведеног неосновани су жалбени наводи туженог да на страни тужилаца постоји допринос настанку штете.

Апелациони суд је ценио и све друге наводе жалбе али налази да нису од значаја и да не могу утицати на доношење другачије за туженог повољније одлуке, нарочито наводе којима тужени коментарише поступак који је претходио доношењу пресуде П бр.1622/90од 26.12.1991. године и саму ту пресуду која је у међувремену постала правноснажна, те их с тога сходно чл.382 ст.1 ЗПП не образлаже посебно.

Основано се жалбом туженог оспорава одлука о трошковима парничног поступка садржана у другом ставу изреке побијане пресуде. Тужиоцима, имајући у виду да су у целини успели са својим захтевом, припада накнада трошкова за предузете парничне радње које је у име и за рачун тужилаца предузео њихов пуномоћник који је адвокат, те накнада трошкова на име судских такси. Применом чл. 149 ст.1, 150 и 159 став ЗПП и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксене тарифе из Закона о судским таксама у време пресуђења, оправдани трошкови тужилаца износе укупно 382.150,00 динара и то за састав тужбе у висини од 16.500,00 динара, за приступ пуномоћника на 16 одржаних рочишта у укупном износу од 288.000,00 динара и четири неодржана рочишта износ од 36.000,00 динара, те на име таксе на тужбу у износу од 5.000,00 динара и одлуку у износу од 38.200,00 динара, при чему су трошкови адвоката увећани за 50% на основу Тарифног броја 11 Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката. Са наведеног Апелациони суд је на основу чл.387 тачка 3 ЗПП донео одлуку као у ставу трећем изреке пресуде.

Из наведених разлога Апелациони суд је на основу чл.375 ЗПП одлучио као у ставу првом изреке, а на основу чл.387 тачка 3 ЗПП као у ставу другом изреке пресуде.

Тужиоци су у одговору на жалбу поставили опредељен захтев за накнаду трошкова другостепеног поступка, али како по оцени Апелационог суда трошкови на име састава одговора на жалбу и таксе на одговор на жалбу нису били потребни у смислу чл.150 ст.1 Закона о парничном поступку, то је суд и одлучио као у ставу трећем изреке пресуде



ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Марина Говедарица, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)