Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.09.2011.

Гж 5987/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5987/10
Дана 28.09.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Ловорке Стојнов и Драгане Маринковић, чланова већа, у парници тужиоца Удружења осигуравача Србије-Гарантни фонд из Београда, улица Булевар Деспота Стефана број 68б, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, кога заступа БА адвокат, ради регреса, одлучујући о жалби тужиоца и жалби туженог изјављеним на пресуду Првог општинског суда у Београду П 6040/07 од 02.03.2009. године, у седници одржаној 28.09.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П 6040/07 од 02.03.2009. године, у ставу првом изреке, тако што СЕ ОДБИЈА тужбени захтев да се обавеже тужени да тужиоцу на име регреса исплати 445.404,00 динара са законском затезном каматом почев од 11.07.2007. године, па до исплате, као НЕОСНОВАН.

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П 6040/07 од 02.03.2009. године, у ставу другом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П 6040/07 од 02.03.2009. године у ставу трећем изреке и ОБАВЕЗУЈЕ тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 96.800,00 динара у року од 15 дана.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П 6040/07 од 02.03.2009. године ставом првим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име регреса исплати износ од 445.404,00 динара са законском затезном каматом почев од 11.07.2007. године па до коначне исплате. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужиоца којим је тражио да му тужени на износ главног дуга исплати законску затезну камату почев од 07.04.2005. године, као дана исплате штете оштећеном до 10.07.2007. године, као неоснован. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу исплати износ од 81.000,00 динара на име накнаде трошкова парничног поступка.

Благовременом жалбом, тужени је побијао ову пресуду у ставу првом и трећем изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка, због погрешне примене материјалног права.

Благовременом жалбом, тужилац је побијао ову пресуду у другом ставу изреке из свих законских разлога.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба туженог основана, а да је жалба тужиоца неоснована.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1., 2., 5., 7. и 9. ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни жалбом тужене се не указује на неку другу повреду те врсте која би могла имати утицаја на правилност и законитост побијане пресуде, нити се жалбом тужиоца то указује, имајући у виду да је образложење жалбе тужиоца неблаговремено и да из тог разлога није било предмет оцене од стране овог суда. Наиме, пуномоћнику тужиоца пресуда је достављена 27.03.2009. године, тужилац је жалбу поднео 11.04.2009. године, а образложење жалбе доставио је 22.05.2009. године, након истека рока од 15 дана од достављања пресуде у смислу члана 355. ЗПП-а, па је у смислу 365. став 2. ЗПП-а, образложење жалбе неблаговремено.

Оценом изведених доказа у првостепеном поступку је утврђено да се дана 13.09.2004. године у Ваљеву догодила саобраћајна незгода у којој су два лица тешко повређена. Лице које је проузроковало удес је управљало неосигураним возилом и напустило је место удеса. Оперативним радом органа МУП-а утврђено је да је лице које је управљало возилом критичног дана, овде тужени, против кога је поднета кривична пријава и правноснажно је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 5 месеци за кривично дело угрожавања јавног саобраћаја из члана 289. став 3. у вези са ставом 1. КЗ, као и због кривичног дела непружања помоћи повређеном лицу у саобраћајној несрећи из члана 296. став 1. КЗ. Код МУП-а, СУП у Београду, Одељења за регистрацију возила и возачке дозволе као власник возила регистарских ознака аа марке „_“ којим је изазван удес води се СС, а возило је било осигурано до 23.07.2004. године од када није вршена нова регистрација. Дана 20.08.2004. године власник возила СС закључила је уговор о продаји аутомобила марке „_“ са КК. Оштећенима у наведеном саобраћајном удесу тужилац је на име накнаде штете исплатио износе и то ББ1 300.440,00 динара, а оштећеном ББ2 износ од 230.000,00 динара, а вансудским поравнањем уговорено је да су тиме оштећени у потпуности намирени за сву материјалну и нематеријалну штету проистеклу из штетног догађаја.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је применом материјалног права закључио да је неоснован приговор активне легитимације тужиоца јер легитимација тужиоца произилази из одредбе члана 99. Закона о осигурању имовине и лица, којом је прописана обавеза тужиоца да накнади штету која је проузрокована употребом моторног возила, ваздухоплова и превозног средства за који није закључен уговор о обавезаном осигурању. Првостепени суд сматра да и поред изричите законске одредбе из члана 104. Закона о осигурању имовине и лица која пружа могућност тужиоцу да се регресира од власника возила, није искључена одговорност штетника, односно лица које је одговорно за настали удес применом одредби о одговорности по основу кривице у смислу Закона о облигационим односима, за исплату регреса тужиоцу. Истовремено првостепени суд налази да на досуђени износ тужиоцу припада и законска затезна камата у смислу члана 277. и то од дана подношења тужбе као дана када је тужилац обавестио туженог о постојању обавезе, а у смислу одредбе члана 324. став 2. Закона о облигационим односима.

Апелациони суд налази да се овакав закључак првостепеног суда не може прихватити јер је заснован на погрешној примени материјалног права. Чланом 104. Закона о осигурању имовине и лица прописано је да се штета проузрокована употребом моторног возила, ваздухоплова или другог превозног средства чији власник није закључио уговор о обавезаном осигурању, а био је дужан да се осигура према одредбама овог закона, накнађује у истом обиму и према истим условима као да је био закључен уговор о обавезном осигурању. Ставом два цитираног члана прописано је да се регресни захтев, по исплати накнаде штете, остварује од власника моторног возила, ваздухоплова или другог превозног средства који није закључио уговор о обавезном осигурању, и то за исплаћени износ накнаде штете, камату и трошкове.

Како је током првостепеном поступка несумњиво утврђено да је тужилац оштећеним лицима из саобраћајног удеса који је скривио тужени, употребном моторног возила за које није закључен уговор о обавезном осигурању и чији власник је треће лице, исплатио штету, то по оцени овог суда, тужилац несумњиво има право на регресни захтев, али се он може поставити према власнику моторног возила који није закључио уговор о обавезном осигурању. У конкретној правној ствари ради се о законској обавези тужиоца да у случају настанка штете проузроковане употребом моторног возила или другог превозног средства за који није закључен уговор о обавезном осигурању исплати штету оштећеним лицима из таквог удеса. Испуњењем такве законске обавезе за тужиоца настаје право да се регресира од власника неосигураног возила јер је његовим пропустом да осигура возило наступила законска обавеза за тужиоца да оштећеним лицима накнади штету. Власник возила је према наведеној законској одредби регресни дужник па и у оним случајевима када је возач возила крив за удес и настанак штете, јер је власник возила, а не возач био дужан да закључи уговор о осигурању. Тиме се не дира у односе између власника возила и возача који је крив за удес, након што је власник возила задовољио регресни захтев Удружења-тужиоца.

Имајући у виду напред изнето Апелациони суд је уважио жалбу туженог и првостепену пресуду преиначио сходно члану 380. став 1. тачка 4. ЗПП-а.

Првостепена пресуда је у ставу другом изреке потврђена и у том делу одбијена жалба тужиоца као неоснована применом члана 375. ЗПП-а.

Преиначено је и решење о трошковима поступка из става трећег изреке пресуде у смислу члана 161. став 2. ЗПП-а и туженом признати трошкови и то за састав одговора на тужбу 6.000,00 динара, 6 одржаних рочишта по 7.000,00 динара, 1 неодржано рочиште 3.000,00 динара, 1 необразложен поднесак 3.000,00 динара, 1 образложен поднесак 6.000,00 динара, таксе на одговор на тужбу и састав жалбе по 15.400,00 динара, све у укупном износу од 96.800,00 динара, одмерено према важећој АТ и ТТ у време пресуђења, а применом члана 149. и 150. ЗПП-а.


Председник већа-судија
Јасминка Станојевић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)