Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.12.2012.

Гж 6044/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6044/12
05.12.2012.године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ГРАДА БЕОГРАДА-ГРАДСКЕ УПРАВЕ ГРАДА-СЕКРЕТАРИЈАТА ЗА ПРИВРЕДУ И ГРАДСКО ВЕЋЕ ГРАДА БЕОГРАДА, чији је законски заступник Градски јавни правобранилац, Београд, ул. Тиршова бр.3, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиоца и туженог изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П 48182/10 од 09.03.2012.године, у седници одржаној дана 05.12.2012.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 48182/10 од 09.03.2012.године у ставу првом и другом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка из става трећег изреке пресуде Првог основног суда у Београду П 48182/10 од 09.03.2012.године, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 108.437,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 48182/10 од 09.03.2012.године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да му на име накнаде штете - изгубљене добити за период од 09.08.2004.године до 21.07.2008.године исплати износ од 746.359,80 динара, са законском затезном каматом прецизније наведеном у овом ставу изреке првостепене пресуде. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да му на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 180.000,00 динара, и то за претрпљени душевни бол износ од 90.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења и за претрпљени страх износ од 90.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења. Ставом трећим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде, тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога. Благовременом жалбом тужени је побијао наведену пресуду у ставу трећем изреке, којим је одлучено о трошковима поступка.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду, у смислу члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11) и нашао да је жалба тужиоца неоснована, а да је жалба туженог основана.

У поступку доношења побијане пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, као ни битне повреде поступка из тачке 12. ове законске одредбе, на коју жалбом указује тужилац у односу на целу пресуду, а тужени у односу на део који побија жалбом, јер је ожалбена пресуда разумљива, садржи разлоге о битним чињеницама и њена законитост се може испитати.

У току првостепеног поступка је утврђено да је тужилац 09.08.2004. године поднео захтев туженом за упис у регистар лица која обављају делатност ауто-такси превоза путника на територији туженог. Решењем туженог VIII-05 бр.344.1-855/04 од 21.02.2006.године утврђено је да тужилац не испуњава услове прописане Одлуком о ауто-такси превозу, због чега му се не даје сагласност за обављање делатности аутопревоза путника на територији Града Београда. Ово решење донето је на основу тада важеће Одлуке о ауто-такси превозу („Службени лист Града Београда“ бр.14/4), која је проглашена неуставном Одлуком Уставног суда У 53/04 од 10.04.2006.године. Након доношења наведене одлуке Уставног суда, тужилац је туженом поднео 10.04.2006. године захтев за измену појединачног акта и решењем туженог му је дозвољено обављање ауто-такси превоза путника на територији Града Београда.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужилац нема право на накнаду штете услед незаконитог и неправилног рада органа туженог у поступку по његовом захтеву за обављање ауто-такси превоза путника на територији Града Београда, јер је тужени поступао у складу са тада важећим прописима, а накнадно донетим решењем, после одлуке Уставног суда, од стране туженог су отклоњене последице неуставности претходно донете одлуке.

Оцењујући наводе жалбе тужиоца, Апелациони суд је нашао да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, основано закључујући да тужилац нема право на накнаду штете због тога што му је одлуком туженог ускраћено да обавља такси делатност у периоду од 09.08.2004.године до 21.07.2008.године. Одговорност државе за штету коју учини њен орган заснива се на члану 172. Закона о облигационим односима. За примену ове одредбе на поступање државних органа основни услов је да је штета наступила због незаконитог или неправилног рада државног органа, будући да је чланом 198. став 1. Устава Републике Србије прописано да појединачни акти и радње државних органа, организација којима су поверена јавна овлашћења органа аутономних покрајина јединица локалне самоуправе, морају бити засновани на закону. Правилан је закључак првостепеног суда да у конкретним околностима није било незаконитог и неправилног рада органа туженог будући да је поступао све време у складу са постојећим законским прописима, а да је након доношења Одлуке Уставног суда, донео решење којим је отклонио последице неуставности. Како правилно закључује првостепени суд, правне ситуације које настају као последице неправилног и незаконитог рада државног органа у иницирању и вођењу правних поступака редовно се отклањају одговарајућим правним средствима, као што је то било у конкретном случају (предлог за доношење решења по захтеву за измену појединачног акта у смислу члана 57. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука), те није настала ситуација која би довела до стварања материјално-правног односа између штетника и оштећеног, која би била основ за потраживање накнаде штете из тужбеног захтева. Нису основани наводи жалбе тужиоца да му је причињена штета услед тога што је орган туженог по његовим предлозима поступао у непримереном року, имајући у виду да је тужилац имао на располагању правне инструменте према Закону о управном поступку и Закону о управном спору, којима би исходовао одлуку управног органа у случају „ћутања“ администрације, као редован правни пут за доношење одлуке по свом предлогу, а што је тужилац и искористио, и након чега му је одлуком туженог дозвољено обављање такси делатности на територији Града Београда.

Како се осталим жалбеним наводима не доводи у питање законитост побијане пресуде, на основу члана 375. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу првом изреке ове пресуде.

Међутим, основано се жалбом туженог указује на незаконитост донете одлуке о трошковима поступка. Наиме, према члану 149. став 1. Закона о парничном поступку, странка која изгуби парницу дужна је да другој страни накнади трошкове поступка. Како је тужилац изгубио парницу, према цитираној законској одредби, дужан је да туженом накнади трошкове поступка, и то према члану 150. Закона о парничном поступку за састав тужбе и два образложена поднеска по 9.375,00 динара (28.125,00 динара), за заступање на седам одржаних рочишта по 10.625,00 динара (74.375,00 динара) и за приступ на једно неодржано рочиште у износу од 5.937,00 динара, укупно 108.437,00 динара, што је одмерено према важећој АТ.

Одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка пошто није успео у поступку по жалби.

Због свега наведеног, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)