Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.10.2011.

Гж 6157/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6157/10
27.10.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић чланова већа, у парници тужиоца ЈП „Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу“, Београд, ул. Његошева бр. 84, против тужене ББ, коју заступа адв. БА из Београда, ради дуга, одлучујући по жалбама тужене изјављеним против пресуде Трећег општинског суда у Београду П 1885/05 од 21.05.2008. године и допунске пресуде истог суда П 1885/05 од 04.02.2009. године, у седници већа одржаној 27.10.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈУ СЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П 1885/05 од 21.05.2008. године и допунска пресуда истог суда П 1885/05 од 04.02.2009. године и ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев ЈП „Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу Београда“ којим је тражено да се тужена Олга Николић обавеже да тужиоцу плати 403.184,28 динара са законском затезном каматом од 20.02.2006. године до исплате.

Свака странка сноси своје парничне трошкове.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом тужена је обавезана да тужиоцу плати 403.184,28 динара и парничне трошкове у износу од 32.580,00 динара. Допунском пресудом тужена је обавезана да тужиоцу на досуђени износ накнаде плати законску затезну камату од 20.02.2006. године до исплате.

Тужена је против обе одлуке благовремено изјавила жалбу из свих разлога прописаних у чл. 360 став 1 ЗПП са предлогом да другостепени суд преиначи или укине побијане одлуке и одбије тужбени захтев, а тужиоца обавеже да туженој плати парничне трошкове.

Другостепени суд је у смислу чл. 372 ЗПП испитао побијане одлуке и нашао да је жалба основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Пресуда нема недостатке који би спречавали њено испитивање а околности на које указује жалба су обзиром на неспорне наводе странака и садржину исправа у списима у домену примене материјалног права.

Према утврђеном чињеничном стању туженој је правноснажним решењем Општинске управе Звездара бр. 463-904/94 од 11.05.1994. године утврђено право на претварање заједничке просторије – смећаре у пословни простор површине 16,59 м2 у приземљу стамбене зграде аа у Београду. Истим решењем је констатовано да стицањем права на претварање станарима стамбене зграде престаје право коришћења на наведеној заједничкој просторији. Овим решењем тужена је као инвеститор обавезана да у року од 6 месеци од правноснажности решења поднесе захтев за издавање одобрења за извођење радова на претварању и да радове заврши у року од 6 месеци од правноснажности одобрења. Истим решењем је предвиђена обавеза инвеститора да носиоцима права располагања и права својине на становима плати накнаду за одузето право коришћења. Решењем Општинске управе Звездара бр. 351-126/96 од 11.05.1996. године туженој је издато одобрење за извођење радова на претварању смећаре у пословни простор површине 16,59 м2. Тужена је извела одобрене радове, а накнада за одузето право коришћења је утврђена у ванпарничном поступку. Ове чињенице нису спорне, а тужилац није пружио доказе на околност да је услед претварања повећан габарит заједничке просторије и да су услед ових радова комунални објекти и инсталације реконструисани или проширивани. Уговор о накнади за уређење градског грађевинског земљишта није закључен, а између странака је спорно да ли је тужена као инвеститор радова на претварању заједничке просторије у канцеларију била дужна да са тужиоцем у смислу чл. 27 став 1 ЗОО закључи уговор о накнади за уређивање градског грађевинског земљишта и да ли је тужилац услед незакључења уговора претрпео штету у висини накнаде на коју би по уговору имао право. Првостепени суд налази да је таква обавеза постојала и усваја тужбени захтев. Оваква одлука је донета погрешном применом материјалног права.

Постојање обавезе тужене да са тужиоцем закључи уговор о накнади за уређивање градског грађевинског земљишта се цени по прописима који су били на снази у време када је остварила право на претварање заједничке просторије у канцеларију. Тужена је остварила то право по одредбама Закона о надзиђивању зграда и претварању заједничких просторија у станове (пречишћен текст „Службени гласник СРС“ бр. 24/88), односно по том закону јој је утврђено право на претварање и издато одобрење за извођење радова. По одредби из чл. 20 овог закона претварањем заједничких просторија у зградама у станове се сматрало претварање поткровља, перионица, сушионица и других заједничких просторија у станове, односно у атељеа и пословне просторије. По одредби из чл. 1 став 2 Закона заједничке просторије су могле да се претварају у атељеа и пословни простор кад нису испуњени прописани технички услови за претварање у станове. Остваривање права на претварање и обавезе инвеститора коме решењем органа управе буде утврђено право на претварање су регулисане одредбама из чл. 20 до 33 Закона. Чланом 28 Закона је предвиђено да одобрење за извођење радова на претварању доноси општински орган управе надлежан за послове грађевинарства, а чланом 6 да се надзиђивање зграда и претварање заједничких просторија у станове обавља у складу са прописима о грађевинском земљишту, уређењу простора, пројектовању, изградњи објеката и стамбеним односима ако овим законом није другачије одређено. Из тога следи да Закон о надзиђивању зграда и претварању заједничких просторија у станове има карактер специјалног прописа у односу на опште одредбе Закона о изградњи објеката важећег у то време („Службени гласник СРС“ 10/84 са изменама и допунама). Из чл. 28 Закона о надзиђивању зграда и претварању заједничких просторија у станове произлази да се правила разлика између радова на претварању заједничких просторија у односу на реконструкцију и адаптацију у смислу општих прописа о грађењу (чл. 7 Закона о изградњи објеката). Карактер ових радова није измењен услед околности што је у одобрењу за извођење радова на претварању употребљена реч „реконструкција“, јер је одобрење издато на основу чл. 28 Закона о надзиђивању и претварању заједничких просторија у станове и чл. 2 Закона о престанку важења наведеног закона („Службени гласник РС“ бр. 46/94 од 11.07.1994. године).

У време када је тужена остварила право на претварање је био на снази Закон о грађевинском земљишту чији је пречишћен текст објављен у Службеном гласнику СРС бр. 23/90 од 19.05.1990. године и по чл. 53 и 54 тог закона се плаћала накнада за уређивање градског грађевинског земљишта у висини утврђеној уговором између корисника земљишта и Фонда за грађевинско земљиште на основу мерила које одређује Скупштина општине, Скупштина Града Београда или Скупштина градске заједнице. Одредбом из чл. 54 став 3 овог закона је било предвиђено да се кад на градском грађевинском земљишту постоје изграђени објекти, накнада за уређивање градског грађевинског земљишта обрачунава само за разлику у површини између новог и постојећег објекта. Чланом 19 Одлуке Скупштине Града Београда о градском грађевинском земљишту („Службени лист Града Београда“ бр. 40/91, 5/92 и 12/94) донетом на основу наведеног закона је било предвиђено да накнаду за уређивање градског грађевинског земљишта плаћа инвеститор који доградњом, реконструкцијом или надзиђивањем постојећег објекта повећава корисни стамбени, односно пословни или други простор, а инвеститор који врши претварање заједничких просторија у стан или припајање заједничке просторије стану не плаћа накнаду. Како се претварањем заједничких просторија у станове по чл. 20 Закона о надзиђивању стамбених зграда и претварању заједничких просторија у станове, сматрало и претварање заједничких просторија у атељеа или пословни простор, тужиља по цитираној одредби Одлуке као инвеститор тих радова није имала обавезу плаћања накнаде. Чланом 20 исте Одлуке је дефинисано да се променом намене изграђених објеката сматра претварање стамбеног простора у пословни простор или претварање магацина у продајни и пословни простор, а како тужена није инвеститор таквих радова на њу се ова одредба Одлуке не примењује. Тужена радовима на претварању заједничке просторије у канцеларију није повећала површину простора, и за потребе тих радова нису проширивани или реконструисани комунални објекти и инсталације, па не би имала обавезу плаћања накнаде за уређивање градског грађевинског земљишта ни по чл. 18 Одлуке о градском грађевинском земљишту („Службени лист Града Београда“ бр. 16/96 од 17.10.1996. године) која је важила у време подношења тужбе. Из овог следи да тужилац услед незакључења уговора о плаћању накнаде за уређивање градског грађевинског земљишта није претрпео штету у висини накнаде коју би остварио да је уговор закључен и стога је тужбени захтев неоснован у погледу главног потраживања и захтеване законске затезне камате о којој је одлучено допунском пресудом.

Тужена до закључења главне расправе није опредељено навела за које парничне трошкове тражи накнаду, а таквог опредељења нема ни у жалби, што је поступање супротно одредбама из чл. 159 став 1, 2 и 3 ЗПП. Обзиром да тужилац нема право на парничне трошкове према исходу спора, а тужена трошкове није определила, другостепени суд је одлучио да свака странка сноси своје парничне трошкове.

Из наведених разлога на основу чл. 380 тачка 4 и чл. 161 став 2 ЗПП је одлучено као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић ср.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)