Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.12.2018.

Гж 6747/2018

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6747/2018
05.12.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорице Ђаковић, председника већа, др Драгице Попеску и Светлане Павић, као чланова већа, у парници тужиoца АА, чији је пуномоћник АБ, против тужене Републике Србије-Министарство унутрашњих послова Републике Србије-Сектора за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова, коју заступа Државно правобранилаштво Републике Србије, Београд, ул. Немањина 24-26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене, која је изјављена против пресуде Првог основног суда у Београду 39П бр. 11539/17 од 24.04.2018. године, у седници већа одржаној дана 05.12.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 39П бр. 11539/17 од 24.04.2018. године, у ставу првом и другом изреке.

ОДБИЈА СЕ захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка у износу од 33.000,00 динара, јер није успела у поступку по жалби.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим изреке побијане пресуде Првог основног суда у Београду 39П бр. 11539/17 од 24.04.2018. године, усваја се тужбени захтев тужиоца, па се обавезује тужена Република Србија - МУП Републике Србије - Сектор за ванредне ситуације МУП-а, да тужиоцу АА, на име накнаде штете плати износ од 2.403.262,00 динара, са законском затезном каматом почев од 28.07.2017. године, као дана подношења тужбе, па до исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке побијане пресуде, обавезује се тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 190.632,00 динара, у року од 15 дана. Ставом трећим изреке побијане пресуде, одбија се предлог тужиље за ослобађање од плаћања трошкова судских такси.

Против ове пресуде благовремену жалбу изјавила је тужена, побијајући је из свих законских разлога прописаних одредбом члана 373. ЗПП.

Тужилац је одговорио на жалбу тужене, предлажући да иста буде одбијена, као неоснована.

Апелациони суд у Београду испитао је побијану пресуду у смислу одредбе члана 386. ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11, са свим изменама и допунама), нашавши да је жалба тужене неоснована.

У спроведеном поступку није причињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које повреде овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, нити је причињена повреда из тачке 12. ове законске одредбе, имајући у виду да су разлози пресуде јасни и непротивуречни изреци пресуде, која је разумљива такође, па се пресуда може испитати.

Према утврђеном чињеничном стању, дана, 30.07.2017. године, у подручју општине Топола, град је нанео велику штету пољопривредним усевима, односно воћњацима на том подручју, с тим да је три дана претходно, најављиван црвени метеоаларм, о чему су стрелци на противградној станици бр. 23, подручје села Пласковац, Општина Топола, били обавештени преко мотороле, јер су у контакту са радарским центром 24 часа и очекивало се невреме из Хрватске, према исказу сведока – стрелца, СС. Према исказу сведока СС1, који ради као стрелац у селу Пласковац на тој противградној станици, имали су на располагању противградне ракете, које су заједно са општином Топола купили за потребе села Пласковац, Винча Иначе, између МЗ Винча, као купца и продавца “Полиестер групе”, закључен је уговор од 27.06.2014. године и купљено је шест противградних ракета за подручје МЗ Пласковац. Међутим, Радарски центар “Букуља,”који издаје наредбе стрелцима из Тополе, није издао сигнал за испаљивање противградних ракета, иако су покушали да га контактирају, с тим да село има две противградне станице бр. 23 и 137 за ту сврху. Због пропуста радарског центра, тужилац је претрпео стварну штету у износу од 2.403.262,00 динара, на засаду јабука и шљива на површини од 352726ха, према процени настале штете од стране Комисије за процену штете од елементарних непогода општине Топола, од 20.08.2014. године.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је нашао да је тужена за штету коју је тужиља претрпела, одговорна на основу одредбе члана 154 Закона о облигационим односима, јер није доказала да је штета настала без његове кривице, те да је дужна да штету накнади, заједно са законском затезном каматом, на основу члана 277. ЗОО, а с обзиром на члан 2. Закона о ванредним ситуацијама – ЗВС (“Службени гласник РС” бр. 111/09....93/12), у вези са одредбом члана 8. истог Закона, у вези са одредбом члана 20. тачка 19. Закона о локалној самоуправи - ЗЛС (“Службени гласник РС” бр. 29/07, 83/14) нашавши да у конкретном случају није у питању виша сила, на основу које би се тужена могла ослободити одговорности, већ је била дужна да успостави систем противградне заштите и нареди испаљивање ракета, односно да спречи последице елементарне непогоде.

Апелациони суд је нашавши да је првостепена пресуда у свему правилна и на закону заснована, исту потврдио.

Наиме, у смислу одредбе члана 172. став 1. ЗОО, прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.

У смислу одредбе члана 2. Закона о ванредним ситуацијама - ЗВС (“Службени гласник РС” бр. 111/09...93/12), Република Србија обезбеђује изградњу јединственог система заштите и спасавања у складу са тим законом и другим прописима, програмима, плановима и другим документима који се односе на заштиту и спасавање и цивилну заштиту. Према одредби члана 3. тачка 2. истог закона, основни задаци система заштите и спасавања, су, између осталог и заштита, као скуп превентивних мера усмерених на отклањање могућих узрока угрожавања, смањење утицаја елементарних непогода, спречавање других несрећа и у случају да до њих дође, умањење њихових последица. Ванредна ситуација је, према члану 8. тачка 1. ЗВС, стање када су ризици и претње или последице катастрофа, ванредних догађаја и других опасности по становништво, животну средину и материјална добра, таквог обима и интензитета, да њихов настанак или последице није могуће спречити или отклонити редовним деловањем надлежних органа и служби, због чега је за њихово ублажавање и отклањање неопходно употребити посебне мере, снаге, средства, уз појачан режим рада. Елементарна непогода је догађај хидрометеоролошког, геолошког или биолошког порекла, проузрокована деловањем природних сила, као што су, између осталог, олује, јаке кише, град и друга атмосферска пражњења и друге природне појаве већих размера, које могу да угрозе здравље и живот људи или проузрокују штету већег обима, у смислу члана 8. тачка 3. ЗВС.

Такође, према одредби члана 18. став 1. тач. 7. и 8. Закона о метеоролошкој и хидролошкој делатности – ЗМХД (“Службени гласник РС” бр. 88/10), државне мреже метеоролошких станица обухватају и мреже агрометеоролошких падавинских станица, а Влада у смислу става 5. истог члана, на предлог Републичког хидрометеоролошког завода (РХЗ), утврђује државне мреже тих станица, као и њихов програм рада и начин извештавања. Одредбом члана 20. тачка 19. Закона о локалној самоуправи ЗЛС (”Службени гласник РС” бр. 129/07, 83/14), која је важила у време спорног догађаја, општина преко својих органа, у складу са Уставом и законом, између осталог, организује заштиту од елементарних и других непогода и ствара услове за њихово отклањање, односно ублажавање њихових последица. Истовремено, одредбом члана 132. ЗВС, прописано да Република Србија финансира опремање и оспособљавање Републичког штаба и окружних штабова за ванредне ситуације; изградњу и одржавање телекомуникационо-информационог система заштите и спасавања; трошкове ангажовања овлашћених и оспособљених правних лица за извршавање задатака заштите од значаја за Републику Србију и извршавање управних, стручних и других задатака заштите и спасавања, поред тога што финансира и пружање материјалне помоћи при отклањању последица елементарних непогода и др.

Будући да субјекте система заштите и спасавања у смислу члана 4. ЗВС (поред органа јединица локалне самоуправе, привредних друштава, других правних лица, професионалних и других организација, удружења грађана и самих грађана и др.), на првом месту представљају органи државни управе, па тако и министарства, док Републички хидрометеоролошки завод, у смислу члана 27. Закона о министарствима („Сл. гласник РС“, бр. 44/2014), спада у посебне организације, те обавља стручне послове и послове државне управе које се односе и на агрометеоролошки и хидролошки осматрачки и аналитичко-прогностички систем и у вези са тим систематска мерења и осматрања, као и оперативно осматрање и најаву појаве непогода у атмосфери, над којим је надзор над радом у време критичног догађаја вршило Министарство пољопривреде и заштите животне средине, која организација је дужна да даје обавештење и указује на могуће последице катастрофе, то је неспорно да је тужена Република Србија одговорна ако настане материјална штета због пропуста у раду ове организације, али у конкретном случају је пропуст настао због нереаговања Радарског центар “Букуља”, с тим да је у време критичног догађаја, послове противградне заштите вршио МУП - Сектор за ванредне ситуације, насупрот наводима жалбе тужене.

Наиме, држава је у конкретном случају била у обавези да организује мере заштите, тј. мере смањења утицаја и ублажавања и отклањања последица елементарних непогода (сходно члану 3. тач. 2. и 5. ЗВС), путем усмеравања својих средстава, ради прибављања система заштите, а у том смислу и благовременог ангажовања кадра Министарства унутрашњих послова (МУП) у ванредним ситуацијама, као органа државне управе који спада у субјекте система заштите и спасавања, сходно члану 4. став 1. тачка 1. ЗВС. Наиме, одредбом члана 11. став 1. и 2. тач. 5. и 7. ЗВС, прописано је да МУП у оквиру свог делокруга предлаже и спроводи политику у питањима заштите и спасавања, па у тој области координира рад са свим субјектима заштите и спасавања по питањима организације, планирања, припреме и спровођења мера и активности превенције и смањења ризика, заштите и спасавања (организује телекомуникационе и информатичке системе за потребе руковођења и координације заштите и спасавања и пренос података и информација и њихову заштиту) и припрема и спроводи безбедоносну заштиту простора, инфраструктуре и објеката од значаја за предузимање мера и извршавање задатака заштите и спасавања. Такође, у смислу одредбе тада важећег члана 11. Закона о министарствима - ЗМ („Сл. гласник РС“, бр. 44/14), МУП обавља послове државне управе који се односе на заштиту живота, личне и имовинске безбедности грађана, па тако и послове који се односе на противградну заштиту.

  Како према члану 132. тач. 7. и 8. ЗВС, Република Србија финансира трошкове ангажовања овлашћених и оспособљених правних лица за извршавање задатака заштите и спасавања од значаја за Републику Србију, као и извршавања управних, стручних и других задатака заштите и спасавања (поред тога што финансира и пружање материјалне помоћи при отклањању последице елементарних непогода), била је у обавези да преко својих органа спроведе мере заштите од града, јер у субјекте система заштите и спасавања, спадају и органи државне управе, па и министарства. Стога је тужена била у обавези да преко МУП-а, заштити од елементарних непогода подручје у којем се налазе тужиочеви засади, односно да успостави функционисање система противградне заштите, у смислу одредбе члана 132. у вези са чланом 4. ЗВС (изградња и одржавање даљинског управљања системом за узбуњивање), јер је непоступање у складу са тим одредбама директно узроковало штету тужиоцу, коју је тужена у обавези да му надокнади, на основу одредбе члана 172. став 1. у вези са чланом 154. став 1. ЗОО, насупрот неоснованим наводима жалбе. Наиме, очигледно је штета код тужиоца настала услед пропуста и неблаговременог поступања органа тужене, будући да Сектор за ванредне ситуације МУП, није благовремено реаговао у успостављеном систему противградне заштите, пошто је локална самоуправа на тој територији купила противградне ракете, али није могла да обезбеди наредбу о испаљивању истих, што је била дужност тог сектора при МУП. Ово министарство координира радом свих субјеката система заштите и спасавања, у смислу члана 11. став. 2. тачка 5. ЗВС и по питањима превенције, спровођења мера и активности заштите и спасавања у шта спадају и телекомуникациони и информатички системи за потребе руковођења и координације заштите и спасавања и пренос података и информација, па и у области противградне заштите (према тада важећем члану 11. ЗМ, с тим да Сектор за ванредне ситуације при МУП обавља и послове управне, организационо-техничке, превентивне, оперативне, програмске, планске, информативне и друге природе, ради организовања и спровођења мера заштите и спасавања људи материјалних и културних добара и животне средине и од елементарних непогода). Пошто Република Србија, поред јединственог система заштите од елементарних непогода, мора да обезбеди финансирање опреме и оспособљавање, даљинског управљања тим системом, у смислу чл. 2, 132. тач. 7. и 8. ЗВС, а у субјекте ове заштите спадају и органи државне управе, па и МУП, то је у конкретном случају на туженој била обавеза да штету спречи сузбијањем града, наредбом за испаљивање ракета, те је навод жалбе да је на послове противградне заштите преузео Републички хидрометеоролошки завод, без значаја.

Неосновани су наводи жалбе да се ради о граду као “вишој сили”, имајући у виду да је управо због ових атмосферских падавина предвиђена противградна заштита, а што је законом регулисано, на који начин држава пружа помоћ не само лицима која су претрпела штету, већ и превентивну заштиту од временских непогода проузрокованих деловањем природних сила, које могу бити природне појаве већих размера, којима се може нанети штета већег обима.

Неосновани су наводи жалбе тужене и да је тужилац могао да, као пољопривредни произвођач, своје поседе заштити од града, јер ни општина, као јединица локалне самоуправе која је издвојила средства за куповину противградних ракета и одвезла их до Ракетне базе и платила стрелце за њихово ангажовање, није могла да изда наредбу за испаљивање истих, нити је то могао да учини тужилац у овој ванредној ситуацији, јер су сведоци СС1 и СС изјавили да није добијена команда од стране радарског центра на Букуљи, а сходно одредби члана 18. став 1. тач. 7. и 8. ЗМХД, државне мреже метеоролошких станица обухватају и мреже агрометеоролошких падавинских станица, а Влада у смислу става 5. истог члана, на предлог Републичког хидрометеоролошког завода (РХЗ), утврђује државне мреже тих станица, као и њихов програм рада и начин извештавања.

  Са свега изложеног, одлучено је као у изреци пресуде, на основу члана 390. ЗПП.

Правилна је одлука првостепеног суда о трошковима парничног поступка, која је донета сходно успеху странака у спору.

  Одбија се захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка у износу од 33.000,00 динара, јер није успела у поступку по жалби.

Председник већа-судија
Зорица Ђаковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)