Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.05.2011.

Гж 6812/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6812/10
Дана 12.5.2011. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Олге Сокић, председника већа, Драгане Миросављевић и Вере Петровић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије-Министарства одбране Републике Србије, коју заступа Дирекција за имовинскоправне послове-Одељење у Београду, ул.Светозара Марковића бр.21, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиље и тужене изјављеним против пресуде Другог општинског суда у Београду П.бр.672/08 од 24.02.2009.године, у седници већа одржаној дана 12.5.2011.године, донео је следећу


ПРЕСУДУ

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П.бр.672/08 од 24.02.2009.године у ставу другом изреке.

ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П.бр.672/08 од 24.02.2009.године у ставу првом изреке тако што се ОДБИЈА тужбени захтев тужиље АА за исплату износа од 117.520,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.11.2002.године па до исплате, као неоснован.

ПРЕИНАЧАВА СЕ одлука о трошковима поступка садржана у ставу трећем изреке пресуде Другог општинског суда у Београду П.бр.672/08 од 24.02.2009.године године тако што се ОДБИЈА као неоснован захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка у износу од 55.790,00 динара.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог општинског суда у Београду П.бр.672/08 од 24.02.2009.године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев и обавезана тужена Република Србија-МО да тужиљи на име накнаде штете, мање исплаћене једнократне новчане помоћи, исплати износ од 117.520,00 динара са законском затезном каматом почев од 22.11.2002.године па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужиља тражила да се обавеже тужена да јој на име накнаде штете исплати преко досуђеног износа као у ст.I изреке пресуде, а до траженог износа од 501.000,00 динара, односно за износ од 383.480,00 динара са законском затезном каматом од 22.11.2002.године па до исплате, као неоснован. Ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 55.790,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде жалбе су благовремено изјавиле обе парничне странке и то тужиља против одбијајућег дела из свих законских разлога предвиђених чл.360 ЗПП-а, а тужена против усвајајућег дела због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане одлуке, у смислу чл.372 Закона о парничном поступку Апелациони суд је нашао:

- жалба тужене је основана, а жалба тужиље неоснована.

При доношењу побијане одлуке нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тач.1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а жалбама се посебно не указује на друге повреде поступка.

Тужиља у конкретном случају тражи исплату разлике између износа једнократне новчане помоћи у складу са чл.5 Уредбе о остваривању права на једнократну новчану помоћ, оспособљавању брачног друга и о накнади за школовање деце и износа који јој је утврђен и исплаћен по решењу ВП 1122-12 Београд УП-1 бр.256-14/01 од 22.11.2002.године.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиљи је на основу решења тужене ВП 1122-12 Београд УП-1 бр.256-14/01 од 22.11.2002.године додељена и исплаћена једнократна новчана помоћ у износу од 131.222,00 динара. Из налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке произилази да је тужиљи требало исплатити, према чл.5 Уредбе о остваривању права на једнократну новчану помоћ, оспособљавању брачног друга и о накнади за школовање деце, износ од 248.742,00 динара. Када се од овог износа одузме већ исплаћени износ од 131.222,00 динара, по решењу тужене од 22.11.2002.године, добија се износ од 117.520,00 динара, као разлика на име мање исплаћене једнократне новчане помоћи, која припада тужиљи, на дан доношења решења 22.11.2002.године.

Првостепени суд је, имајући у виду овако утврђено чињенично стање, делимично усвојио тужбени захтев тужиље за накнаду штете, као у ставу првом изреке ожалбене пресуде, у висини утврђеној налазом и мишљењем судског вештака, налазећи да је тужена на основу чл.172 ЗОО одговорна за накнаду штете, у висини разлике на име мање исплаћене једнократне новчане помоћи. Ставом другим изреке суд је одбио тужбени захтев у преосталом делу као превисоко постављен.

Полазећи од напред наведеног, првостепени суд је на основу правилно утврђеног чињеничног стања правилно одбио тужбени захтев као у ставу другом изреке, а погрешно применио материјално право када је усвојио тужбени захтев као у ставу првом изреке и обавезао тужену да тужиљи исплати износ од 117.520,00 динара.

Наиме, тужиљи је на основу решења тужене од 22.11.2002.године признато право и додељена једнократна новчана помоћ у износу од 131.222,00 динара. Наведени износ је тужиљи исплаћен у целости. Против овог решења, коначног у управном поступку, тужиља је у складу са поуком о правном леку могла да покрене управни спор подношењем тужбе Врховном војном суду у Београду, у року од 30 дана од дана пријема решења.

Према чл.1 Закона о управним споровима (Службени гласник Републике Србије бр.46/96 од 04.10.1996.године, важећег у време доношења решења тужене), у управним споровима судови одлучују о законитости аката којима државни органи и предузећа или друге организације које врше јавна овлашћења решавају о правима или обавезама физичких лица, правних лица или других странака у појединачним управним стварима. У складу са чл.10 ст.1 истог закона, управни акт може се побијати ако у акту није или није правилно примењен закон, други пропис или општи акт; ако је акт донео ненадлежни орган; ако у доношењу акта није поступљено по правилима поступка, а нарочито што чињенично стање није правилно утврђено, или што је из утврђених чињеница изведен неправилан закључак у погледу чињеничног стања.

Из наведеног произилази да је о законитости односно правилности доношења и примене аката у појединачним управним стварима требало решавати у управном спору, у складу са Законом о управним споровима, како је наведено у поуци о правном леку у решењу, чију законитост односно правилност тужиља побија у овом поступку тужбом за накнаду штете.

С обзиром да је тужена исплатила тужиљи целокупан износ једнократне новчане помоћи, признат решењем од 22.11.2002.године, то је захтев за накнаду штете због мање исплаћеног износа једнократне новчане помоћи неоснован, јер је тужена поступила у складу са коначним решењем, чију законитост и правилност тужиља није оспорила у за то предвиђеном управном спору, па се не може говорити о незаконитом односно неправилном раду тужене.

Како је захтев за накнаду штете у конкретном случају из напред наведених разлога у целини неоснован, то је Апелациони суд на основу члана 375 и 380 тач. 4 ЗПП-а одлучио као у ставу првом и другом изреке.

Апелациони суд је сходно члану 161 став 1 и 2 ЗПП-а, с обзиром да тужиља није успела у спору, одбио захтев тужиље за накнаду трошкова поступка.

Са изложеног, а на основу члана 387 став 3 ЗПП-а одлучено је као у ставу трећем изреке ове одлуке.

Председник већа – судија
Олга Сокић с.р.

За тачност отправка
Управитељ судске писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)