Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.09.2018.

Гж 6912/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6912/18
20.09.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД у Београду, у већу састављеном од судија Марине Јакић, председника већа, Ловорке Стојнов и Весне Миљуш, чланова већа, у парници тужилаца АА1 до АА7, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ, против тужене Републике Србије – Министарство одбране, коју заступа Војно правобранилаштво, Београд, Бирчанинова бр. 5, ради заштите од дискриминације, одлучујући о жалбама тужилаца и тужене изјављеним против пресуде на основу признања Вишег суда у Панчеву П бр. 78/18 од 03.04.2018. године, у седници већа одржаној дана 20.09.2018. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене Републике Србије – Министарство одбране, па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда на основу признања Вишег суда у Панчеву П бр. 78/18 од 03.04.2018. године, у ставу првом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о парничним трошковима садржано у ставу другом пресуде на основу признања Вишег суда у Панчеву П бр. 78/18 од 03.04.2018. године, па се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Република Србија да тужиоцима АА1 до АА7, на име трошкова парничног поступка плати износ од 68.250,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, а жалба тужилаца изјављена на исто решење се ОДБИЈА као неоснована.

ОДБИЈАЈУ СЕ захтеви тужене Републике Србије – Министарство одбране и тужилаца АА1 до АА7, за накнаду трошкова другостепеног поступка, као неосновани.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом на основу признања Вишег суда у Панчеву П бр. 78/18 од 03.04.2018. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужилаца и утврђено да је закључком Владе Републике Србије бр. 401-161/2008 од 17.01.2008. године, којим су дозвољена средства ради исплате новчане помоћи ратним војним резервистима на територији седам неразвијених општина Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље, повређено начело једнаких права и обавеза, извршена дискриминација тужилаца на основу места пребивалишта. Ставом другим изреке, обавезана је тужена Република Србија да тужиоцима на име трошкова поступка исплати износ од 236.250,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде па до исплате.

Тужена је благовремено изјавила жалбу на пресуду из свих законских разлога и тражила је трошкове поступка.

Тужиоци су у року за изјављивање жалбе на пресуду предложили да им се допунским решењем досуди још 120.000,00 динара на име парничних трошкова, а ако суд нађе да доношењу допунског решења нема места, да се исти поднесак сматра жалбом на решење о парничним трошковима. Решењем првостепеног суда од 11.06.2018. године је одбијен предлог за доношење допунског решења. Пресуом је одлучено о парничним трошковима, донета одлука не може да се мења допунском одлуком, већ одлуком по правном леку и зато ни предлог за доношење допунског решења не може да се заснује на разлозима из којих се решење може побијати жалбом. Иако је решење означио као “допунско”, првостепени суд није поново одлучивао о захтеву за трошкове, није мењао донето решење, тужиоци по пријему решења нису повукли жалбу и с тога се одлучује и о благовеременој жалби тужилаца на решење о трошковима.

  Тужиоци су у одговору на жалбу тужене предложили да суд одбије жалбу као неосновану, а трошкове другостепеног поступка су опредељено тражили.

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у смислу одредбе члана 386 у вези са чл. 166 ст.2 ЗПП, другостепени суд је нашао да је жалба тужене основана само у погледу одлуке о парничним трошковима, а да је жалба тужилаца неоснована.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3,5,7 и 9 Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а жалбом тужене неосновано се указује на битну повреду из одредбе члана 374 став 2 тачка 12 истог закона. Изрека ожалбене пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима, о битним чињеницама наведени су разлози који су јасни и непротивречни, а пресуда нема ни друге недостатке због којих се не би могла испитати. Тужена је по пријему свих тужби и решења о спајању парница поднеском од 02.04.2018. године признала тужбени захтев. Изјава о признању захтева до доношења побијане пресуде није опозвана. Стога је испитивање пресуде по жалби тужене ограничено на разлоге из којих се по одредби из чл. 373 ст. 3 ЗПП може побијати пресуда на основу признања.

  Побијаном пресудом је утврђено да је Закључком Владе Републике Србије 401-161/2008 од 17.01.2008. године којим су одобрена средства за исплату ратних војних резервиста са пребивалиштем у неразвијеним општинама Куршумлија, Лебане, Бојник, Житорађа, Дољевац, Прокупље и Блаце, извршена дискриминација тужилаца као ратних војних резервиста са пребивалиштем у општинама које нису наведене у Закључку. За оцену овлашћења Војног правобраниоца да заступа државу у овом спору није одлучујуће да ли је дискриминаторски акт донела Влада или Министарство одбране, као њен организациони део. Спор о дискриминацији је настао из односа ратног војног резрервисте са Министарством одбране као органом задуженим за исплату ратних дневница, поводом потраживања ратних дневница. Неједнако поступање постоји према резервистима који имају неизмирено потраживање за ратне дневнице, па је Војни правобранилац по одредби чл. 107а ст. 2 Закона о одбрани, овлашћен да у споровима из тих односа заступа Републику, он има положај заступника Републике Србије са правима и дужностима прописаним за Државно правобранилаштво и овлашћен је да призна тужбени захтев. Стога признање тужбеног захтева не представља недозвољено располагање из чл. 3 ст. 3 ЗПП, па су били испуњени услови из чл. 348 ЗПП за одлучивање пресудом на основу признања. Други разлози из којих би се могла побијати пресуда на основу признања се жалбом не истичу.

Основано се жалбом тужене побија решење о трошковима парничног поступка, јер је првостепени суд погрешно применио Тарифни број 70 Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката. Награда за заступање у парничном поступку је одређена Тарифним бројевима 13 – 17 и то у Тарифном броју 13 према вредности спора, независно од начина на који се се утврђује вредност спора, а Тарифним бројем 14 према врстама спора без обзира на вредност спора. Парнице за заштиту права личности, у које спадају и тужбе за заштиту од дискриминације утврђењем повреде права, нису предвиђене Тарифним бројем 14 као спорови за које се награда одређује према врсти спора, због чега се награда за ту врста спора одређује по Тарифном броју 13. Нема места примени Тарифног број 70, јер се тај број не односи на парнични поступак који је уређен тарифним бројевима 13 до 17, већ на на поступке који нису обухваћени претходним одредбама Тарифе, без обзира да ли се воде пред судовима, другим државним органима или привредним друштвима. Вредност предмета спора се одређује према вредности коју је тужилац навео у тужби, а ако то није могуће према вредности која је одређена као меродавна за наплату судске таксе. Околност што тужиоци нису означили вредност предмета спора није била сметња за поступање по тужби јер ни надлежност суда, ни право на изјављивање ревизије не зависе од вредности, већ од врсте спора, али то не значи да се вредност не утврђује за потребе обрачуна трошкова и обрачун такси у смислу чл. 33 ЗПП у вези чл. 21 Закона о судским таксама. За обрачун судске таксе је утврђена вредност спора по чл. 28 Закона о судским таксама, странке нису приговориле на утврђену вредност и поводом таксене обавезе нису тражиле поступање суда по чл. 29 Закона о судским таксама, па је вредност утврђена за обрачун таксе меродавна и за обрачун трошкова.

Како су тужиоци успели у спору то им припадају трошкови поступка сходно члану 150, 153 и 154 Закона о парничном поступку за састављање тужбе у износу од по 6.000,00 динара по тужиоцу, трошкови судске таксе на тужбу у износу од по 2.500,00 динара и судске таксе на пресуду у износу од по 1.250,00 динара по тужиоцу, што укупно чини износ од 68.250,00 динара, са каматом од дана извршности па до коначне исплате. Правилно првостепени суд није признао тужиоцима трошкове састављања поднеска од 06.03.2018. године ( изјашњење на одговор на тужбу) јер им ти трошкови нису били потребни ради вођења парнице у смислу одредбе члана 154 став 1 ЗПП, јер се у њему понављају наводи тужбе, а не износе се чињенице које нису наведене у тужби.

Туженој нису признати трошкови другостепеног поступка јер је тужена само делимично успела у поступку по жалби, и то у погледу одлуке о трошковима поступка док је у главној ствари одлучено у корист тужилаца. Сходно успеху у поступку по жалби, ни тужиоцима нису признати трошкови другостепеног поступка, па је одлучено као у ставу трећем изреке ове пресуде, сходно одредби члана 165 став 1 ЗПП.

Из тих разлога, на основу чл. 390 и 166 ст. 2 ЗПП је одлучено је као у ставу првом другом ове пресуде.

Председник већа-судија
Марина Јакић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)