Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.03.2011.

Гж 6975/10

 
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6975/10
Дана 02.03.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Марине Говедарица, председника већа, Миланке Вукчевић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиоца AA, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије-Министарство правде, коју заступа Републички јавни правобранилац, из Београда, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.540/08 од 19.09.2008. године, у седници већа одржаној дана 02.03.2011. године, донео је


РЕШЕЊЕ

УКИДА СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.540/08 од 19.09.2008. године и предмет ДОСТАВЉА Првом основном суду у Београду, као стварно и месно надлежном суду, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да му тужена на име накнаде штете исплати износ од 500.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 17.10.2007. године па до исплате као и да му накнади трошкове парничног поступка. Ставом другим изреке тужилац је обавезан да туженој на име трошкова парничног поступка исплати износ од 7.500,00 динара.

Благовременом жалбом тужилац је побијао наведену пресуду из свих разлога предвиђених одредбом чл. 360 став 1 ЗПП. Жалбене разлоге је образложио и жалбени предлог изнео.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао да је жалба основана.

Према образложењу пресуде тужилац је 2003. године, (25.03.2003. године и 03.07.2003. године) поднео против ББ две приватне кривичне тужбе - једну због више кривичних дела угрожавања сигурности из чл. 67 став 1 КЗ РС и другу због више кривичних дела увреде из чл. 93 став 1 у вези чл. 101 став 2 КЗ РС. Поступци су окончани доношењем пресуде Општинског суда у Крагујевцу К.бр.275/03 од 29.08.2006. године, којом је окривљени ББ ослобођен од оптужбе да је починио кривично дело увреде и кривично дело угрожавања сигурности. Наведена пресуда је пресудом Окружног суда у Крагујевцу Кж.бр.779/06 од 21.12.2006. године, преиначена тако што је одбијена оптужба за кривично дело увреде из чл. 93 став 1 у вези чл. 101 став 2 КЗ РС ( став I пресуде ), а ставом II уважена је жалба тужиоца и укинута пресуда за кривична дела угрожавање сигурности из чл. 67 став 1 КЗ РС и предмет у том делу враћен првостепеном суду на поновно суђење. У поновном поступку дана 17.10.2007. године, Општински суд у Крагујевцу донео је пресуду К.бр.290/07 којом је према окривљеном ББ одбијена оптужба да је дана 26.12.2002. године, и 17.02.2003. године, починио кривична дела увреде из члана 93 став 1 у вези члана 101 став 2 КЗ РС и угрожавање сигурности из члана 67 став 1 КЗ РС. У образложењу пресуде је наведено да за оба кривична дела застарелост кривичног гоњења наступа након протека две године од његовог извршења, а у сваком случају кад протекне два пута онолико времена колико се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења па имајући у виду да је окривљени кривична дела наводно извршио 26.12.2002. године, и 17.02.2003. године, суд је применом чл.104 став 6 КЗ РС донео пресуду да се одбија оптужба.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање првостепени суд је позивајући се на одредбе чланова 1, 5 и 19 Закона о судијама и одредбу члана 3 став 2 Закона о уређењу судова, одбио тужбени захтев налазећи да није основан јер се одлука Општинског суда у Крагујевцу може преиспитивати само пред другостепеним судом док се околности које се тичу обављања судијске дужности поступајућег судије и провере навода тужиоца да се ради о несавесном и нестручном обављању судијске дужности могу испитивати и утврђивати само од стране Високог персоналног већа у законом прописаном поступку за разрешење судије. При том је првостепени суд навео да тужилац на коме је био терет доказивања није пружио ни један доказ да је у поступку који је пред Општинским судом у Крагујевцу вођен у предмету К.бр.290/07 односно К.бр.275/03 било незаконитог, несавесног или нестручног поступања судије.

Изложено становиште првостепеног суда, за сада, се не може прихватити. Због погрешне примене материјалног права од стране првостепеног суда нису испитане и проверене све околности које су од значаја за доношење одлуке о тужбеном захтеву па је због тога чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Тужилац се за судску заштиту обратио кривичном суду 2003. године, подносећи 25.03.2003. године, приватну кривичну тужбу и дана 03.07.2003. године, оптужни предлог против окр. ББ. Поступак је окончан 17.10.2007. године, пресудом којом је оптужба одбијена због застарелости кривичног гоњења. Тужилац је и током трајања кривичног поступка, а и у овом поступку пред првостепеним судом, више пута указивао да је због поступања суда односно судије који је водио кривични поступак дошло до безпотребног одуговлачења поступка што је на крају довело и до застарелости кривичног гоњења.

Тужбени захтев у овој правној ствари заснован је на одредби чл. 172 Закона о облигационим односима и одредби чл. 6 став 1 Закона о судијама (“Службени гласник РС” бр.116/2008). Према чл. 172 став 1 Закона о облигационим односима правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, а чл. 6 став 1 Закона о судијама прописује да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија.

Из цитираних законских одредаба произилази да је одговорност тужене условљена непримењивањем или погрешним примењивањем одређених прописа од стране судије, осим ако је реч о погрешном тумачењу закона. Наиме, судија је независтан у поступању и доношењу одлуке (чл. 1 став 1 Закона о судијама) али је дужан да поступак води непристрасно, у складу са властитом проценом чињеница и тумачењем права, уз обезбеђење правичног суђења и поштовања процесних права странака гарантованих Уставом, законом и међународним актима ( чл. 3 став 2 истог Закона). Странке имају право на суђење пред компетентним, независним и непристрасним судом као и право на суђење без непотребног одлагања што подразумева да поступак буде започет и завршен у разумном временском року. Право на суђење без непотребног одлагања односно право да поступак буде спроведен и коначна пресуда донета у разумном року, обавезују државу односно суд да поштујући сва процесна и уставна права странака и обављајући свој задатак са одговарајућом пажњом обезбеде све фазе поступка и са посебном експедитивношћу окончају поступак. Да би право на суђење без непотребног одлагања односно на окончање поступка у разумном року, било делотворно мора да постоји процедура која ће гарантовати да се суђење одвија без непотребног одлагања. У конкретном случају процедура је била предвиђена Законом о кривичном поступку (“Службени лист СРЈ” бр. 70 од 28.12.2001. године,) који је био на снази у време подношења приватне кривичне тужбе и оптужног предлога од стране тужиоца 2003. године и вођења поступка и који је утврђивао правила на основу којих се учиниоцу кривичног дела изриче кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка. У чл. 16 став 2 наведеног Закона о кривичном поступку као једно од основних начела прописано је да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права која припадају лицима која учествују у поступку.

Имајући у виду изложено Апелациони суд налази да је првостепени суд пропустио да испита и утврди разлоге због којих је дошло до застарелости кривичног гоњења против окр. ББ за кривична дела увреде из чл. 93 став 1 у вези чл.101 став 2 КЗ РС и угрожавања сигурности из чл. 67 став 1 КЗ РС које му је на терет приватном кривичном тужбом односно оптужним предлогом ставио тужилац, да ли су одлагања претреса проузрокована понашањем окривљеног и да ли је поступајући судија своје задатке у вођењу поступка обављао са одговарајућом пажњом, те да ли је било пропуста у судском поступку који су били на штету оштећеног-тужиоца, па у том смислу да ли је било услова за примену и да ли је суд примењивао одредбе чл. 135 став 1 наведеног Закона о кривичном поступку ( наредба о привођењу окривљеног) и чл. 436 став 1 тачка 1 истог Закона који прописује притвор као најоштрију меру принуде који се може одредити ако је уредно позвани окривљени очигледно избегавао да дође на главни претрес, а друге мере обезбеђења присуства нису довољне.

Због свих ових разлога ожалбена пресуда је морала бити укинута, а у поновном поступку првостепени суд ће поступити у смислу чл. 384 став 2 и 299 ЗПП, па ће на поуздан начин, имајући у виду до сада изведене доказе и доказе које парничне странке у смислу чл. 300 ЗПП, имају право и обавезу да изнесу до закључења главне расправе, а предочавајући им и њихову обавезу у погледу терета доказивања у смислу чл. 220 и 223 ЗПП, поуздано утврдити да ли је дужина трајања предметног кривичног поступка проузрокована понашањем окривљеног, да ли је судећи суд поступак водио са одговарајућом пажњом, и да ли је предузео све законом предвиђене мере да се обезбеди присуство окривљеног на претресима и да се поступак, поштујући сва процесна права свих учесника у поступку, оконча без одуговлачења, а да пресуда буде донета у разумном року, да ли је поступак стагнирао због немара суда и да ли је било озбиљних пропуста у судском поступку који су били на штету оштећеног-тужиоца те конкретно да ли је повређено право тужиоца на суђење без непотребног одлагања. Када испита све ове околности и одговори на сва спорна питања, а провери и наводе из жалбе тужиоца, првостепени суд ће новом пресудом поново одлучити да ли има места примени чл. 172 Закона о облигационим односима у вези чл. 6 Закона о судијама. У сваком случају првостепени суд ће за своју одлуку навести јасне, потпуне и законите разлоге.

На основу чл. 161 став 3 ЗПП, укинута је и одлука о трошковима парничног поступка јер зависи од коначног исхода спора и постигнутог успеха странака.

Из наведених разлога, Апелациони суд је на основу чл. 377 став 2 ЗПП, одлучио као у изреци овог решења, а на основу чл. 22 Закона о уређењу судова и чл. 3 Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава (оба закона објављена у “Службеном гласнику РС” бр.116/08), предмет је уступљен на поновно суђење Првом основном суду у Београду који је преузео надлежност суда који је донео укинуту пресуду.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић с.р.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)