Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.04.2015.

Гж 7120/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7120/12
Дана 03.04.2015. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Зоране Делибашић председника већа, Марине Јакић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиоца Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд Београд, Булевар Деспота Стефана 68б-мезанин II, кога заступа адв. АБ, против тужених „ББ“ д.о.о., кога заступа адв. БА, ББ и ББ1, које заступа адв. БА1 и ББ2, кога заступа адв. БА2, ради регреса, одлучујући о жалбама тужених изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П 48254/10 од 02.03.2012. године, у седници већа одржаној 03.04.2015. године донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 48254/10 од 02.03.2012. године и ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд којим је тражено да се туженици „ББ“ д.о.о., ББ, Бб1 и ББ2 обавежу да тужиоцу на име регреса солидарно плате 1.376.200,00 динара са законском затезном каматом од 16.08.2006. године до исплате и 93.385,00 динара са законском затезном каматом од 20.09.2006. године до исплате.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженицима плати парничне трошкове и то туженом Предузећу „ББ“ д.о.о. 90.000,00 динара, туженом ББ2 13.750,00 динара и туженицима ББ и ББ1 сваком по 24.750,00 динара, све у року од 15 дана од пријема пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим побијане пресуде туженици су обавезани да тужиоцу солидарно плате регрес у износу од 1.376.200,00 динара са законском затезном каматом од 16.08.2006. године до исплате и 93.385,00 динара са законском затезном каматом од 20.09.2006. године до исплате. Ставом другим туженици су обавезани да тужиоцу плате парничне трошкове у износу од 209.175,00 динара.

Против ове пресуде сви туженици су благовремено изјавили жалбе из свих разлога предвиђених у чл. 360 став 1 ЗПП.

Апелациoни суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП („Службени гласник РС“ 125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл. 506 став 1 ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11 са изменама и допунама) и нашао да су жалбе основане.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Туженици ББ и ББ1 поступањем суда нису онемогућени да расправљају у поступку па се њиховом жалбом неосновано указује на битну повреду из чл. 361 став 2 тачка 7 ЗПП. Нема ни битне повреде из чл. 361 став 2 тачка 12 ЗПП на коју указују све жалбе јер је побијана пресуда разумљива, непротивречна и довољно образложена, а околности наедене у жалбама не спречавају испитивање побијане пресуде, већ се односе на примену материјалног права. Тужено Предузеће „ББ“ д.о.о. као правно лице има статус странке у поступку, правилно је заступано је од стране пуномоћника адвоката, па се његовом жалбом неосновано указује на битну повреду из чл. 361 став 2 тачка 9 ЗПП.

Првостепени суд је правилно утврдио битне чињенице, али је одлучио погрешном применом материјалног права.

Тужени ББ је правноснажном пресудом Општинског суда у Суботици К 145/01 од 07.12.2001. године оглашен кривим због крив.дела тешког дела против безбедности јавног саобраћаја. Према овој пресуди саобраћајна незгода се догодила 13.02.2000. године у Суботици око 3,50 часова ујутру у раскрсници улица Теслине и Михајла Пупина. Теслина улица је саобраћајним знаком била обележена као пут са првенством пролаза. Тужени ББ2 је управљао возилом рег.бр. _ и кретао се улицом са првенством пролаза. Тужени ББ је возио аутомобил _, пропустио је да уступи првенство пролаза возилу које се кретало Теслином улицом и због тога је предњим чеоним делом свог возила ударио у десну страну возила ББ2, ово возило је ударило у дворишну ограду, путник у возилу ПП је погинула, а возач ББ2 и сувозач су повређени. По утврђењу кривичног суда за саобраћајну незгоду је искључиво одговоран возач путничког возила _.

Власник овог возила на дан штетног догађаја је било предузеће „ББ“ и имао је закључен уговор о обавезном осигурању одговорности за штете причињене трећим лицима са АД за осигурање "ББ1".

ББ2 – возач аутомобила рег.бр. _ је поднео тужбу Општинском суду у Суботици П 414/03 ради накнаде штете коју је претрпео у наведеној саобраћајној незгоди. Накнада је тражена од ББ као возача који је скривио саобраћајну незгоду, предузећа „ББ“ д.о.о. као власника возила, ББ1 као лице коме је власник поверио возило на употребу и Удружења осигуравајућих организација – Гарантни фонд. Пресудом Општинског суда у Суботици П 414/03 од 16.06.2004. године туженици ББ и ББ1 су обавезани да ББ2 солидарно накнаде штету из овог штетног догађаја. ББ1 је био запослен у предузећу „ББ“ и послодавац му је предао путничко возило _ на коришћење у службене сврхе. Спорном приликом возило није коришћено у функцији обављања послова предузећа „ББ“, већ је ББ1 овластио свог пријатеља ББ да га превезе до куће, јер због алкохолисаности није био способан да сам вози. За штету коју је у саобраћајној незгоди претрпео ББ2 тужени ББ1 је одговарао по основу кривице по одредби из чл. 158 ЗОО, а ББ1 као овлашћени држалац опасне ствари по одредби из чл. 176 став 1 ЗОО. Тужбени захтев је у односу на Удружење осигуравајућих организација одбијен јер обавеза тог туженика да по одредби из чл. 106 став 1 Закона о осигурању имовине и лица исплати накнаду из средстава Гарантног фонда није била доспела. Пресуда је у односу на ове туженике постала правноснажна одбијањем жалби пресудом Окружног суда у Суботици Гж 828/04 од 28.04.2005. године. У наставку поступка пресудом Општинског суда у Суботици П 877/07 од 22.05.2007. године захтев ББ2 у односу на предузеће „ББ“ је одбијен као неоснован, јер је суд нашао да је одговорност предузећа као власника возила по принципу објективне одговорности искључена због тога што је возило од 21.06.1999. године, предао на коришћење туженом ББ1, као и по правилима о одговорности послодавца из чл. 170 став 1 ЗОО, јер је запослени као овлашћени држалац возило користио у приватне сврхе, а не у функцији обављања послова послодавца. Ова пресуда је постала правноснажна када је жалба ББ2 одбијена пресудом Окружног суда у Суботици Гж 984/07 од 22.12.2008. године.

Из навода тужбе произлази да је осигуравач возила којим је проузрокована штета „ББ1“ а.д. пао под стечај, а из приложених исправа да је стечајни поступак отворен решењем Трговинског суда у Панчеву Ст 1377/01 од 15.03.2002. године и да је закључен решењем истог суда Ст 1377/01 од 26.09.2007. године. Тужилац је по споразуму о вансудском поравнању од 16.08.2006. године сродницима пок. ПП исплатио накнаду нематеријалне штете за душевни бол услед смрти блиског лица, укупно 1.376.200,00 динара и материјалну штету за надгробни споменик 93.385,00 динара.

Првостепени суд на основу овог чињеничног стања налази да је тужилац исплатом накнаде породици ПП као трећим оштећеним лицима ступио у њихова права и обавезе према туженицима као лицима одговорним за штету и применом чл. 87 и 106 Закона о осигурању имовине и лица, чл. 174, 176, 178, 939 и 314 ЗОО усваја регресни захтев. Суд налази да је штета настала искључивом кривицом туженог ББ, али да за штету коју су претрпели сродници пок. ПП солидарно са њим одговарају власник возила предузеће „ББ“, тужени ББ1 као држалац возила и тужени ББ2 као ималац другог возила које је учествовало у судару. Ово становиште је засновано на подрешној примени материјалног права.

Тужилац је породици ПП исплатио накнаду из средстава Гарантног фонда по основу одговорности возача возила _ за које је власник на дан штетног догађаја имао закључен уговор о обавезном осигурању са АД “ББ1” над којим је после штетног догађаја 15.03.2002. године отворен стечај. Осигурањем била покривена одговорност за штете причињене употребом возила трећим лицима, па се одредба из чл. 939 став 1 ЗОО на коју се позвао првостепени суд не може применити. По уговору о осигурању одговорности, осигуравач трећем лицу плаћа накнаду за штету за коју је одговоран његов осигураник. Осигураник у овим случајевима не стиче никакво право према трећим оштећеним лицима, па нема ни суброгације у права осигураника према одговорним лицима по одредби из чл. 939 став 1 ЗОО.

На дан штетног догађаја 13.02.2000. године је био на снази Закон о осигурању имовине и лица („Службени гласник СРЈ“ 30/96 са изменама и допунама) и по одредби из чл. 83 овог закона власник односно корисник моторног возила је био дужан да закључи уговор о осигурању од одговорности за штету коју употребом моторног возила причини трећим лицима услед смрти, повреде тела, нарушавања здравља или оштећења ствари. Осигуравач по одредби из чл. 87 став 1 Закона, према трећем оштећеном лицу не може да истиче приговоре на које би имао право према свом осигуранику, а по одредби из чл. 87 став 2 Закона осигуравач према одговорном лицу има право на регрес уколико није наступила његова обавеза према условима уговора о осигурању аутоодговорности. Из овог следи да право осигуравача на регрес према одговорном лицу не настаје самом исплатом накнаде трећем оштећеном лицу, већ је потребно да његов осигураник изгуби права из уговора о осигурању одговорности. Власник возила који осигурава своју одговорност плаћа осигуравачу премију осигурања, исплатом накнаде трећем лицу, ако се осигурани случај догоди, осигуравач испуњава уговорну обавезу према свом осигуранику и због тога по одредби из чл. 87 став 2 наведеног закона од одговорних лица може да регресира исплаћени износ само ако према условима уговора о осигурању осигураник изгуби право из осигурања. Осигуравач трећим оштећеним лицима одговара за штету и кад је у стечају, а део накнаде који се није могао наплатити из стечајне масе по одредби из чл. 99 став 2 тачка 3 у вези чл. 106 истог закона се накнађују из средстава Гарантног фонда. Обавеза Гарантног фонда да плати штете из чл. 99 Закона о осигурању имовине и лица се не заснива на уговору о обавезном осигурању закљученим са власником возила већ на закону, Гарантни фонд није сукцесор осигуравача, па на њега не прелазе права осигуравајуће организације из чл. 87 став 2 Закона о осигурању имовине и лица.

По одредби из чл. 143 став 1 тачка 3, 4 и 5 Закона, Удружење осигуравача у оквиру својих јавних овлашћења утврђује висину доприноса организација за осигурање за образовање средстава Гарантног фонда, управља и користи средства Гарантног фонда и прима, врши процену и ликвидацију оштетних захтева и исплату накнаде и остварује регресне захтеве у вези са коришћењем средстава Гарантног фонда. Средства Гарантног фонда за подмирење обавеза из чл. 99 Закона се по одредби из чл. 100 истог закона формирају од доприноса из премија обавезних осигурања које уплаћују организације за осигурање и из средстава остварених од регресних захтева према лицима која нису закључила уговор о обавезном осигурању. Исплатом накнаде законом предвиђених штета из средстава Гарантног фонда тужилац испуњава законску обавезу према трећим оштећеним лицима, ради чије економске заштите је фонд основан, па стога и право на регрес може да остварује према законом предвиђеним лицима. Тужилац по одредби из чл. 104 став 2 Закона, када је штета настала употребом неосигураног возила стиче право на регрес од власника моторног возила који је био дужан да закључи уговор о обавезном осигурању, а када исплати накнаду за штету насталу од непознатог возила, уколико се возило идентификује, има право на регрес од осигуравача тог возила. Гарантни фонд у другим случајевима и према другим одговорним лицима као што су возачи и имаоци возила која су учествовала у судару нема право на регрес.

Када трећим оштећеним лицима исплати накнаду по одредби из чл. 106 став 1 Закона о осигурању имовине и лица, Удружење осигуравача Србије- Гарантни фонд обзиром да није сукцесор осигуравача не ступа у његова права, а ни у права оштећених према одговорним лицима, па због тога за спорни однос није битно да ли је Предузеће „ББ“ д.о.о. изгубило права из уговора о обавезном осигурању одговорности или није. Није битна ни околност што је првостепени суд пропустио да оцени приговор ББ2 да употребом његовог возила није проузрокована штета породици Такач, приговор осталих тужених да власник возила у односу на свог осигуравача није изгубио права из уговора о обавезном осигурању као и приговор Предузећа „ББ“ па је његова одговорност искључена кривицом возача и овлашћеног држаоца возила _.

Из ових разлога је побијана пресуда преиначена одбијањем тужбеног захтева.

Решење о парничним трошковима је преиначно због преиначења одлуке о главној ствари. Туженом Предузећу „ББ“ у границама опредељеног захтева за трошкове од 02.03.2012. године припадају трошкови у висини награде по АТ за састав одговора на тужбу у износу од 13.750,00 динара, трошкови заступања на четири одржана рочишта по 15.000,00 динара, 60.000,00 динара и трошкови за приступ адвоката на два неодржана рочишта по 8.125,00 динара, што укупно износи 90.000,00 динара. Овај туженик није тражио трошкове другостепеног поступка.

Туженици ББ1 и ББ које је заступао један пуномоћник су опредељен захтев за накнаду парничних трошкова доставили после закључења главне расправе 06.03.2012. године, али из записника о главној расправи не произлази да је суд решењем одобрио подношење захтева после закључења главне расправе. По одредби из чл.159 став 1,2 и 3 ЗПП странка је дужна да стави опредељен захтев за накнаду трошкова најдоцније до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима, па како су туженици до закључења главне расправе пред првостепеним судом опредељено тражили само трошкове за састав одговора на тужбу у износу од 16.500,00 динара, а захтев за накнаду трошкова заступања на рочиштима су поднели неблаговремено њима на основу наведених прописа припадају само трошкови у висини тражене награде за одговор на тужбу, према вредности предмета спора са увећањем за два заступана лица и награда за жалбу у износу од 49.500,00 динара што укупно износи 66.000,00 динара тако да сваком туженику припада по ½ овог износа од по 33.000,00 динара.

Тужени Дамир Звеканов је опредељено тражио само награду за одговор на тужбу по АТ у износу од 13.750,00 динара.

Из наведених разлога на основу чл. 380 тачка 4 и 161 став 2 у вези чл. 149 став 1, 150 став 1 и 159 став 1, 2 и 3 ЗПП је одлучено као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)