Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.06.2010.

Гж 7121/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7121/10
Дана 09.06.2010. године
БЕОГРАД

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Вере Петровић и Вере Мушовић, чланова већа, у парници тужиоца УДРУЖЕЊА ОСИГУРАВАЧА СРБИЈЕ -Гарантни фонд из Београда, Булевар Деспота Стефана број 68-6, кога заступа адвокат АБ против туженог ББ, ради регреса, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П број 11067/07 од 22.10.2008.године, у седници већа одржаној дана 09.06.2010.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ПОТВРЂУЈЕ СЕ решење, садржано у ставу првом изреке пресуде Првог општинског суда у Београду П број 11067/07 од 22.10.2008.године, а жалба туженог у том делу ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П број 11067/07 од 22.10.2008.године у ставу другом и трећем изреке и предмет ВРАЋА Првом основном суду у Београду на поновно суђење.


Образложење

Побијаном пресудом у ставу првом изреке одбијен је приговор месне ненадлежности Првог општинског суда у Београду.

Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име регреса исплати износ од 384.840,00 динара, са законском затезном каматом почев од 10.03.2006.године до исплате, у року од 15 дана.

Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 26.000,00 динара, у року од 15 дана.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде применом одредаба чланова 372 и 388 ЗПП, Апелациони суд је нашао да је жалба туженог против одлуке о приговору месне ненадлежности неоснована, а у преосталом делу у погледу одлуке о тужбеном захтеву и трошковима поступка, основана.

Према утврђеном чињеничном стању тужени је правноснажном кривичном пресудом оглашен кривим због учињеног кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја, јер је управљајући путничким возилом поступио противно одредбама члана 45 став 1 ЗООБС-а, па је осуђен на новчану казну у износу од 10.000,00 динара. У овој саобраћајној незгоди повређена је пешакиња АА. Тужилац је понудио АА да закључе споразум о вансудском поравнању, на основу ког би јој исплатио износ од 384.840,00 динара, који представља 60% претрпљене штете, чију је висину утврдио тужилац на основу налаза и мишљења лекара -цензора тужиоца (у погледу нематеријалне штете), а тужилац је такође утврдио и висину доприноса оштећене од 40%, на основу садржине правноснажне кривичне пресуде. Споменути споразум је достављен уз тужбу а из истог се види да је потписан од стране пуномоћника оштећене а није потписан од стране овлашћеног лица тужиоца. Потом је тужилац дана 09.03.2006.године извршио исплату у износу од 465.804,37 динара на име накнаде штете по споразуму и у износу од 34.740,00 динара на име адвокатских трошкова. Тужилац тужбом потражује износ од 384.840,00 динара који је понуђен оштећеној АА вансудским споразумом, са каматом од дана извршене исплате.

Полазећи од чињенице да је возило којим је управљао тужени у тренутку незгоде било неосигурано од одговорности за штету нанету трећим лицима у смислу члана 73 тачка 2 Закона о осигурању имовине и лица, првостепени суд је нашао да је тужбени захтев основан, имајући у виду утврђено чињенично стање, те да је тужилац исплатио штету трећем лицу и ступио у сва права оштећеног према туженом, који је за штету одговоран у смислу члана 939 ЗОО у вези са чланом 104 Закона о осигурању имовине и лица, па је одлучено као у ставу другом изреке побијане пресуде.

Ценећи истакнути приговор месне ненадлежности, првостепени суд је нашао да је исти неоснован, имајући у виду да је чланом 45 ставом 1 у вези са ставом 3 ЗПП прописано да је надлежан суд на чијем је подручју штетна радња извршена или суд на чијем је подручју штетна последица наступила, па како је за тужиоца штетна последица настала исплатом накнаде оштећеном, што се десило на подручју Првог општинског суда у Београду, одлучено је као у ставу првом изреке побијане пресуде.

Правилно је одлучио првостепени суд када је одбио приговор месне ненадлежности, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге, које прихвата и овај суд, а правилност ове одлуке жалбеним наводима није доведена у сумњу.

Стога је одлучено као у ставу првом изреке овог решења, применом одредбе члана 387 тачка 2 ЗПП.

Међутим, одлука о тужбеном захтеву је заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, због чега се није могла оценити ни правилност примене материјалног права.

Наиме, тужени је у одговору на тужбу истакао да нема сазнање да је вођена парница за накнаду штете пред Општинским судом у Лесковцу, да би у том поступку учествовао да је знао да се води, да ни вансудско поравнање није могло бити закључено без његовог учешћа, да је надокнадио штету оштећеној, паје оспорио тужбени захтев у целини. Тужилац је у тужби навео даје исплату оштећеној извршио на основу пресуде Општинског суда у Лесковцу П број 2240/05 од 15.09.2005.године, али ту пресуду није доставио уз тужбу . Из преписке тужиоца и туженог пре покретања овог спора произилази да се тужилац пре него што је извршио исплату обратио туженом да он исплати оштећеној износ утврђен вансудским поравнањем, што је тужени одбио истичући да је основни узрок за настанак незгоде неправилно и непрописно кретање АА, што произилази из налаза комисије вештака Института за саобраћај и из кривичне пресуде.

У оваквој ситуацији, када тужени оспорава висину утврђеног доприноса на страни оштећене од 40%, првостепени суд је био дужан да утврди и разјасни да ли је тужилац извршио исплату оштећеној у складу са вансудским поравнањем или у складу са пресудом на коју се позива у тужби, а коју није доставио. Ова обавеза првостепеног суда проистиче из одредбе члана 299 ЗПП по којој ће се суд старати да се у току расправе изнесу све битне чињенице, да се допуне непотпуни наводи странака о важним чињеницама и да се означе или допуне доказна средства која се односе на наводе странака и пруже сва разјашњења потребна да би се утврдило чињенично стање важно за одлуку.

Ова чињеница је битна из разлога што би у случају да је у правноснажно окончаном парничном поступку утврђен допринос оштећене, са једне стране, и туженог са друге стране, тужилац имао право да по том основу целокупну исплаћену накнаду штете потражује од туженог у регресном поступку. С друге стране, у случају да је исплата извршена у складу са вансудским поравнањем, и то након што је тужени оспорио висину утврђеног доприноса на страни оштећене од 40% (дописом који је упутио тужиоцу 2005.године), првостепени суд би био дужан да цени и као претходно питање утврди да ли је од стране овлашћених служби тужиоца правилно утврђен допринос. Ово из разлога што би у случају да је висина доприноса учесника у незгоди утврђена неправилно а на штету туженог, тужилац имао право да потражује само део исплаћене накнаде штете, који би одговарао правилно утврђеном проценту доприноса туженог .

Ваља напоменути, да је уз жалбу достављен налаз комисије вештака Института за саобраћај, дат у кривичном поступку, према ком је основни пропуст везан за настанак саобраћајне незгоде на страни пешакиње, која је својим неодлучним кретањем изазвала опасну ситуацију, а да није мењала режим свог кретања, до незгоде не би дошло, док се пропусти туженог огледају у прекорачењу брзине, јер је у тренутку започињања кочења возио 72 километара на час иако је било дозвољено 60 километара на час, али се свакако ни при дозвољеној брзини не би зауставио до места налета на пешакињу. Јасно је из овако датог налаза у кривичном поступку да допринос пешакиње мора бити већи од доприноса туженог.

Стога ће у поновном поступку првостепени суд утврдити битне чињенице за одлуку, на које је указано овим решењем, па ће најпре разјаснити да ли је вођен парнични поступак или је исплата извршена на основу вансудског поравнања, у зависности од чега ће даље изводити доказе на околност висине доприноса туженог настанку штете, у складу са предлозима парничних странака или ће битне чињенице утврдити применом правила о терету доказивања.

Пошто утврди све чињенице релевантне за доношење одлуке, првостепени суд ће правилном применом материјалног права поново оценити да ли је тужбени захтев основан. За одлуку коју донесе изложиће разлоге о битним чињеницама и доказе из којих те чињенице утврђује, као и прописе на којима одлуку заснива.

Како одлука о трошковима поступка зависи од коначног исхода спора, то је у смислу одредбе члана 161 став 3 ЗПП и она морала бити укинута.

Из изложених разлога одлучено је као у ставу другом изреке, применом одредбе члана 377 ЗПП.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Весна Обрадовић

Д.П.
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)