Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.02.2015.

Гж 7147/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7147/14
11.02.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Меланије Сантовац и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији су пуномоћници АБ1 до АБ3, адвокати, против тужене Републике Србије – Министарства правде, коју заступа Државни правобранилац из Београда, ул. Немањина бр. 22-26, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиље и тужене изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П 31018/13 од 16.09.2014. године, у седници већа одржаној дана 11.02.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужиље и тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 31018/13 од 16.09.2014. године у ставу првом, трећем и четвртом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 31018/13 од 16.09.2014. године у ставу другом изреке, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року исплати износ од још 300.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 16.09.2014. године, па до исплате, док се преко наведеног износа, а до траженог износа од 1.500.000,00 динара, односно за износ од 1.100.000,00 динара са законском затезном каматом као и у делу захтева за законску затезну камату на досуђени износ од 300.000,00 динара почев од 08.07.2013. године, па до 15.09.2014. године, тужбени захтев тужиље ОДБИЈА као неоснован.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена Република Србија да тужиљи АА, на име трошкова другостепеног поступка исплати износ од 12.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 31018/13 од 16.09.2014. године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев и обавезана тужена да тужиљи накнади нематеријалну штету коју је претрпела због повреде права на суђење у разумном року у износу од 100.000,оо динара са законском затезном каматом почев од 16.09.2014. године, па до исплате.

Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље у делу којим је тражила да суд обавеже тужену да јој на име накнаде нематеријалне штете коју је претрпела због повреде права на суђење у разумном року преко досуђеног износа, исплати још 1.400.000,оо динара, до утуженог износа од 1.500.000,оо динара, са законском затезном каматом почев од утужења, па до исплате.

Ставом трећим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље у делу захтева за законску затезну камату на досуђени износ од 100.000,оо динара почев од 08.07.2013. године, до 16.09.2014. године.

Ставом четвртим изреке, обавезана је тужена да тужиљи надокнади трошкове парничног поступка у износу од 36.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 16.09.2014. године, па до исплате.

Против наведене пресуде, тужиља и тужена су благовремено изјавиле жалбе и то тужиља против одлуке садржане у ставу другом, трећем и четвртом изреке, а тужена против одлуке садржане у ставу првом и четвртом изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 386. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ бр. 72/11...55/14), Апелациони суд у Београду је нашао да жалба тужене није основана, док је жалба тужиље делимично основана.

У првостепеном поступку, нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане чланом 374. став 2. тачке 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би побијана одлука морала бити укинута, нити је учињена битна повреда одредаба парничног поступка прописана чланом 374. став 2. тачка 12. истог закона, на коју се жалбама парничних странака посебно указује, јер пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, а дати су јасни разлози о свим битним чињеницама.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку произилази да је у парници која је вођена пред бившим Општинским судом у Новом Саду П 512/99, а касније пред Основним судом у Новом Саду П 12458/10, тужиљи повређено право на суђење у разумном року, будући да је тужиља тужбу поднела 15.05.1990. године, а да је спор правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 4583/12 од 10.07.2013. године, дакле после 23 године и једног месеца трајања. Одлуком Уставног суда Републике Србије Уж 84/09 од 30.06.2011. године, усвојена је уставна жалба тужиље због повреде права тужиље на суђење у разумном року и утврђено право овде тужиље на накнаду нематеријалне штете. Тужиља је дана 19.12.2011. године Комисији за накнаду штете Министарства правде упутила одштетни захтев по основу накнаде штете у износу од 1.500.000,оо динара, па је поступајући по поднетом захтеву Комисија одлуком број 010-00206/2011-17 од 08.03.2012. године делимично усвојила захтев овде тужиље за износ од 140.000,оо динара. Међутим, Комисија није поступила у складу са својом одлуком од 08.03.2012. године, због чега је тужиља поднела тужбу у овој парници за исплату износа од 1.500.000,оо динара на име накнаде нематеријалне штете са законском затезном каматом почев од дана утужења, па до исплате.

Одлучујући о тужбеном захтеву тужиље за накнаду нематеријалне штете, првостепени суд је правилно закључио да је одлуком Уставног суда Уж 84/09 од 30.06.2011. године, утврђена повреда права тужиље на суђење у разумном року и тужиља стекла право да потражује накнаду нематеријалне штете, а сагласно члану 32. став 1. Устава Републике Србије, те да је тужена одговорна за штету коју је тужиља претрпела услед повреде њеног права на суђење у разумном року у поступку пред Општинским судом у Новом Саду обзиром на дужину трајања судског поступка (парница ради накнаде материјалне и нематеријалне штете је трајала више од 23 године, а која парница је вођена ради накнаде материјалне штете у виду изгубљене зараде и нематеријалне штете настале повредом услед тешких телесних повреда тужиље у саобраћајној незгоди, услед чега је претрпела трајне последице у виду квадриплегије), јер су поступајући судови у тој парници прекршили правно начело из члана 10. Закона о парничном поступку који су важили током вођења тог спора, а према коме странка има право да суд одлучи о њеном захтеву у разумном року.

Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете применом члана 200. Закона о облигационим односима, у вези са чланом 224. Закона о парничном поступку, првостепени суд је нашао да на дан 15.03.2012. године износ од 200.000,00 динара представља правичну новчану накнаду у конкретним случају, али да је тужена одређивањем висине накнаде штете од 140.000,оо динара накнадила 70% штете тужиљи, док је остала у обавези према њој у погледу преосталих 30%. Суд је оценио да правичну накнаду представља износ од 300.000,оо динара који је увећан у односу на износ који би тужиљи припао на дан 15.03.2012. године, обзиром на протек времена и чињеницу да су се у том периоду променили економски критеријуми који су од значаја приликом одређивања висине накнаде штете, те обзиром да је тужена накнадила 70% на име нематеријалне штете, досудио тужиљи износ од 100.000,оо динара, а преко досуђеног износа, а до траженог износа од 1.500.000,оо динара, тужбени захтев тужиље одбио као неоснован.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд закључио да је тужена у смислу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима и члана 90. Закона о Уставном суду, одговорна за штету коју је тужиља претрпела услед повреде њеног права на суђење у разумном року у поступку пред Општинским судом у Новом Саду, у предмету П 512/99, а касније пред Основним судом у Новом Саду П 12458/10, обзиром на дужину трајања судског поступка (тужба је поднета 15.05.1990. године, а поступак окончан 10.07.2013. године, пресудом Апелационог суда у Новом Саду), дајући за своју одлуку јасне и образложене разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд, као другостепени.

Међутим, основано се у жалби тужиље указује да је првостепени суд приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете погрешно применио материјално право и то одредбу члана 200. Закона о облигационим односима, односно није правилно одредио висину нематеријалне штете која тужиљи припада у конкретном случају.

Наиме, накнада нематеријалне штете представља сатисфакцију којом се ублажавају поремећаји у духовној сфери оштећеног. Она није цена бола који се трпи и не представља супституцију имовинских вредности уместо личних добара. Новцем, као општим мерилом вредности, оштећеном се омогућује да прибави себи извесну пријатност, радост, уживање или неко задовољство у најширем смислу речи, насупрот болу који трпи. Та новчана свота у циљу обештећења зависи од више фактора и свих околности случаја. У конкретном случају, релевантни фактори за одлуку о висини накнаде нематеријалне штете јесу дужина трајања поступка пред Општинским судом у Новом Саду, који је трајао више од 23 године, односно више од 2 године пошто је Уставни суд донео одлуку којом је усвојио уставну жалбу овде тужиље и утврдио повреду права на суђење у разумном року и првостепеном суду наложио да предузме све неопходне мере да се предметна парница оконча у најкраћем року, као и значај повређеног добра и циљ коме ова накнада служи, те да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Стога, по налажењу овог суда, правична новчана накнада која тужиљи припада на име накнаде нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року износи 400.000,00 динара, чија висина је сагласно одредби члана 200. Закона о облигационим односима и применом одредбе члана 232. Закона о парничном поступку, одмерена по слободној оцени, налазећи да овај износ представља правичну новчану накнаду за претрпљену штету. Како је првостепени суд тужиљи досудио износ од 100.000,00 динара, то тужиљи, имајући у виду напред изнето, припада износ од још 300.000,00 динара.

Приликом одлучивања о висини новчане накнаде нематеријалне штете, овај суд је имао у виду да је Комисија за накнаде штете Министарства правде донела одлуку од 15.03.2012. године којом је делимично усвојен захтев овде тужиље у износу од 140.000,00 динара, али како у складу са донетом одлуком, секретар комисије у року од 3 дана није доставио предлог споразума о врсти и висини накнаде штете овде тужиљи сагласно члану 16. Правилника о саставу и раду комисије за накнаду штете на основу одлуке Уставног суда, којом је усвојена уставна жалба, односно између парничних странака није закључен споразум, који би представљао извршну исправу у смислу члана 13. и 14. Закона о извршењу и обезбеђењу, то се наведени износ не може урачунати у досуђене износе накнаде штете, односно да је тужена накнадила у делу штету тужиљи.

Како правична новчана накнада нематеријалне штете не сме представљати репарацију, већ сатисфакцију за претрпљену штету, то је Апелациони суд у Београду, у преосталом делу, а преко досуђеног износа од 400.000,00 динара, тужбени захтев одбио као неоснован, обзиром да досуђивање накнаде у траженом износу не би било правично јер је неспојиво са њеном природом и друштвеном сврхом, из којих разлога се неосновано наводима жалбе тужиље указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право, јер је висину накнаде одмерио у прениском износу. На досуђени износ Апелациони суд је у смислу одредбе члана 277. Закона о облигационим односима, тужиљи досудио законску затезну камату почев од 16.09.2014. године, као дана пресуђења, до исплате, будући да је тада утврђена висина нематеријалне штете.

Стога су сви жалбени наводи парничних странака, супротно напред изнетом оцењени као неосновани.

Потврђена је одлука о трошковима првостепеног суда, јер је донета правилном применом чланова 153 и 154 Закона о парничном поступку, које трошкове чине неопходни издаци тужиље за вођење ове парнице, одмерени према Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, важеће у време пресуђења, и према таксеној тарифи, при чему извршено преиначење супротно наводима жалбе није утицало на висину досуђених трошкова посутпка.

Из изнетих разлога, Апелациони суд у Београду је применом члана 390. и 394. тачка 4. Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци пресуде.

Овај суд је сагласно члану 165. Закона о парничном поступку, имајући у виду да је тужиља делимично успела у другостепеном поступку, тужиљи досудио износ од 12.000,00 динара, на име састава жалбе, све према важећој Адвокатској тарифи у моменту доношења одлуке, те одлучио као у ставу трећем изреке пресуде. 

Председник већа – судија
Весна Обрадовић,ср.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)