Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.03.2011.

Гж 7187/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7187/10
Дана 02. марта 2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Владиславе Милићевић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, које заступа АБ, адвокат, против тужене Компаније "ББ", ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиоца АА1 и тужене изјављеним против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 4350/07 од 07. априла 2008. године, у седници већа одржаној дана 02. марта 2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П. 4350/07 од 07. априла 2008. године у делу става првог изреке којим је одлучено о главном дугу, у ставу другом и трећем изреке, а жалбе тужиоца АА1 и тужене Компаније "ББ" у овом делу ОДБИЈАЈУ као неосноване.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П. 4350/07 од 07. априла 2008. године у делу става првог изреке којим је одлучено о камати, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена Компанија "ББ" да тужиљи АА на износ главног дуга од 662.303,06 динара плати законску затезну камату од 07.04.2008. године до исплате у року од 15 дана по пријему ове пресуде, док се тужбени захтев тужиље за исплату законске затезне камате на износ главног дуга за период од 12.05.2004. године до 07.04.2008. године ОДБИЈА као неоснован.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев па је обавезана тужена да тужиљи АА на име накнаде штете због изгубљеног издржавања за период од 01.01.1985. године до 31.08.1994. године исплати износ од 662.303,06 динара, са законском затезном каматом од 12.05.2004. године до исплате. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца АА1 којим је тражено да се обавеже тужена да му на име издржавања мајке за период од 01.01.1983. године до 31.12.1984. године исплати износ од 106.110,00 динара, са законском затезном каматом од 12.05.2004. године до исплате. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиљи АА накнади трошкове парничног поступка у износу од 566.400,00 динара.

Благовременим жалбама тужилац АА1 и тужена "ББ" побијали су наведену пресуду из свих законских разлога и то тужилац у одбијајућем делу а тужена у усвајајућем делу, као и одлуку о трошковима парничног поступка.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца АА1 неоснована, а да је жалба тужене делимично основана.

У поступку пред првостепеним судом нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, нити друге повреде које су биле или могле бити од утицаја на доношење правилне и законите одлуке, а супротно наводима жалби странака побијана пресуда је са јасним и непротивуречним разлозима о свим битним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању сада пок. ПП, супруг тужиље АА и отац тужиоца АА1, погинуо је дана _.197_. године у саобраћајном удесу до кога је дошло кривицом ШШ, који је критичном приликом управљао возилом осигураним код тужене осигуравајуће организације, које чињенице међу парничним странкама нису биле спорне, због чега је оглашен кривим правноснажном пресудом Општинског суда у Ваљеву К.13/81 јер је извршио кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из чл. 201 ст. 5 у вези чл. 195 ст. 3 и ст. 1 КЗ РС. Правноснажном пресудом Првог општинског суда у Београду П. 1831/85 од 26.06.1986. године, правни претходник тужене обавезан је да тужиоцима накнади штету по другим видовима из овог удеса тј. претрпљену нематеријалну штету и материјалну штету на име трошкова сахране, а АА2, кћерки тужиље и пок. ПП, штету због изгубљеног издржавања у виду ренте, тако да им је по том основу у току 1986. и 1987. године исплаћено укупно 1.118.216,00 динара, које чињенице такође нису биле спорне међу странкама. Пре погибије пок. ПП живео је са супругом, кћерком, сином и снајом у заједничком домаћинству на пољопривредном имању, које је имало 7ха земље. Кћерка АА2 се удала _.198_. године, напустивши домаћинство, од када јој тужена не исплаћује ренту.У периоду од 01.01.1983. године до 31.12.1984. године издржавању мајке тј. тужиље АА доприносио је тужилац АА1. Решењем РФПИО самосталне делатности од 24.03.1995. године тужиљи АА је признато право на старосну пензију почев од 24.09.1994. године. Из налаза и мишљења вештака медицинске струке од 19.05.1989. године, те допуне налаза и мишљења, као и изјашњења на записнику пред судом од 14.11.1989. године, утврђено је да тужиља од 1979. године болује од болести срца и других хроничних болести услед којих није способна да обавља послове који су уобичајени за пољопривредног произвођача, да је од почетка лечења у току 1979. године могла обављати само послове домаћице, односно лакше послове, док теже послове није могла да обавља, а послове пољопривредног произвођача уопште није могла да обавља.Вештачењем преко вештака економско-финансијске струке ВВ од 03.11.2003. године, те допуне налаза и мишљења истог вештака од 13.05.2004. године, имајући у виду да је домаћинство тужиље у време смрти супруга било мешовито домаћинство тј. домаћинство које се бавило пољопривредном производњом пре свега за личне потребе, те имајући у виду да је сада пок. Драгослав обезбеђивао средства и од повременог рада у грађевинарству и то до износа који је потребан породици за нормални живот, а да при том вештаку није био познат број дана који је пок. ПП провео у грађевинарству, утврђена је висина штете преко најповољнијег просека привреде у месецу обрачуна помноженог са бројем месеци у спорном периоду (просек привреде за Крушевац износио је 2.104.515,00 динара), полазећи од тога да би тужиљи Ковиљки у овој варијанти, на којој је првостепени суд засновао своју одлуку, припадало 50%, с обзиром на то да супружници деле добит сразмерно у случају болести на 50-50%, тако да би тужиљи по основу накнаде штете за издржавање у спорном периоду од 01.01.1983. године до 31.12.1984. године припадао износ од 1.052.258,00 динара, док би се део добити који је тужилац Зоран остваривао, и који је од 01.01.1983. године до 31.12.1984. године издржавао мајку, делио према члановима његовог породичног домаћинства, па би за тужиљу АА износ накнаде штете због изгубљеног издржавања износио 946.148,00 динара, а за тужиоца АА1 106.110,00 динара.

Имајући у виду овакво утврђено чињенично стање, које овај суд у свему прихвата као правилно и потпуно утврђено, правилно је поступио првостепени суд када је одлучио као у делу става првог изреке којим је одлучено о главном дугу, те у ставу другом изреке, правилно примењујући на утврђено чињенично стање у овом делу материјално право и то чл. 188 у вези чл. 194 ЗОО, дајући разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд.

Наиме, правилно је првостепени суд нашао да потраживање тужиље није застарело, јер се односи на период од 01.01.1985. године до 24.03.1994. године, када је тужиља остварила право на старосну пензију, као ни потраживање тужиоца Зорана које се односи на период од 01.01.1983. године до 31.12.1984. године, а имајући у виду да је тужба у овој правној ствари поднета 04.12.1986. године, с тим што се о приговору застарелости потраживања тужиоца има просуђивати применом одредаба чл. 376 ЗОО, а не одредаба чл. 377 у вези чл. 373 ст. 3 ЗОО како то погрешно закључује првостепени суд. Поред тога, правилно је поступио првостепени суд када је нашао да извршеним исплатама по правноснажној пресуди првостепеног суда П. 1831/85 од 26.06.1986. године лимит, који је у време штетног догађаја износио 2.500.000,00 тадашњих динара, није исцрпљен. Осим тога, приликом одлучивања о тужбеном захтеву тужиље, првостепени суд је правилно имао у виду да је у правноснажно окончаном поступку П. 1831/85 утврђено да је сада пок. ПП допринео удесу са 30%, а осигураник тужене са 70%, а имајући у виду и налаз и мишљење вештака саобраћајне струке ВВ1 од 18.06.2004. године, према којем је до предметне саобраћајне незгоде дошло пропустом оба учесника, те да се пропуст пок. ПП као пешака састојало у томе што је претрчавањем започео прелазак пута на месту ван пешачког прелаза у условима смањене видљивости, а да при томе није обратио довољну пажњу на надолазеће путничко возило, иако је имао могућност да одустајањем од преласка пута избегне незгоду. Такође, правилно је нашао да је тужиља пре смрти супруга тј. имала право захтевати издржавање од њега, с обзиром да је од 1979. године оболела, због чега није била у могућности да обавља пољопривредне радове у домаћинству у којем је живела, и којима се до тада искључиво бавила и једино тако остваривала приходе, да је у време смрти свог брачног друга била стара 49 година, да је у заједничком домаћинству живела са сином, снајом и кћерком који су се такође бавили пољопривредном производњом, а друге приходе нису имали, те да је домаћинство тужиље располагало још једино приходима које је сад пок. ПП повремено остваривао од радова у грађевинарству, правилно умањивши износ који би према налазу и мишљењу судског вештака економско-финансијске струке ВВ припадао тужиљи на име изгубљеног издржавања у спорном периоду од 946.148,00 динара за 30%, колики је допринос пок. ПП настанку удеса, тј. за износ од 283.844,04 динара, обавезујући туженог да тужиљи на име накнаде штете због изгубљеног издржавања исплати износ од 662.303,06 динара и то за период од 01.01.1985. године па до 23.09.1994. године, када је остварила право на старосну пензију, при чему је приликом одмеравања висине накнаде штете правилно имао у виду и личне потребе даваоца издржавања, што је и вештак имао у виду приликом утврђивања висине штете.

Када је реч о захтеву тужиоца Зорана којим је тражено да се обавеже тужена да му на име издржавања мајке за период од 01.01.1983. године до 31.12.1984. године исплати износ од 106.110,00 динара, са законском затезном каматом од 12.05.2004. године до исплате, правилно је првостепени суд нашао да је овај захтев неоснован имајући у виду да би он, као лице које је евентуално сносило трошкове издржавања мајке у овом периоду, имао право тражити накнаду ових трошкова само од онога који је по закону био дужан да даје издржавање, уколико су учињени трошкови били нужни, а сходно одредби чл. 319 Закона о браку и породичним односима РС, који је у то време био на снази. У конкретном случају такве обавезе на страни тужене осигуравајуће организације није било, тим пре што је тужилац АА1 имао и моралну обавезу да издржава своју мајку за време док је била болесна и док није била установљена обавеза тужене да јој на име изгубљеног издржавања плаћа ренту због погибије супруга који је доприносио њеном издржавању. Сходно изнетом тужиоцу ово право не би припадало ни применом одредаба чл. 156 ст. 1 у вези чл. 165 ст. 1 и 357 ст. 1 сада важећег Породичног закона, па су у том смислу неосновани наводи жалбе тужиоца да је побијана пресуда у овом делу заснована на погрешној примени материјалног права.

Наводима жалбе тужене осигуравајуће организације којима се указује на то да би се зарада сада пок. ПП делила на све чланове његовог породичног домаћинства тј. тужиљу, као његову супругу, сина, снају и двоје унучади, те кћерку која је све до 1983. године живела у његовом домаћинству, јер се радило о петочланом породичном домаћинству, да је и у спорном периоду тужиља живела у петочланој породици, са сином, снајом и два одрасла унучета, те би у том случају, да је пок. Драгослав остао жив, њихова породица била шесточлана, па би се зарада са заједничког имања и од допунског рада делила на шест једнаких делова, а не на начин како је то суд прихватио, не доводи се у сумњу правилност и законитост побијане одлуке. Ово стога што би, и по налажењу овога суда, а како је то правилно нашао и првостепени суд, пок. ПП, с обзиром на то да се син оженио 1973. године, те да се кћерка удала 1983. године и напустила домаћинство, имао обавезу да доприноси издржавању само своје супруге и то са износом од 50% од својих прихода, а не и сина, снахе и његове деце, независно од тога што би евентуално сви живели у истом домаћинству.

Из наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке ове одлуке применом чл. 375 у вези чл. 387 тач. 2 ЗПП, с обзиром да преиначење није утицало на висину одлуке о трошковима парничног поступка, а која је донета у свему сходно чл. 149 и 150 ЗПП а према постигнутом успеху странака у спору.

Међутим, основано се жалбом тужене указује да је побијана пресуда у делу става првог изреке којим је одлучено о законској затезној камати на главни дуг засновано на погрешној примени материјалног права. Наиме, имајући у виду да је висину дуга тужене по основу накнаде штете на име изгубљеног издржавања тужиље у спорном периоду првостепени суд утврдио на основу налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке од 03.11.2003. године, те допуне налаза и мишљења истог вештака од 13.05.2004. године, да се сходно одредби чл. 189 ст. 2 ЗОО висина штете утврђује према ценама у време доношења судске одлуке, а да тужиоци нису доказали да би штета у време пресуђења била већа од утврђене, то је Апелациони суд сходно чл. 380 тач. 4 ЗПП преиначио побијану пресуду у овом делу става првог изреке и обавезао тужену да тужиљи на износ главног дуга од 662.303,06 динара плати законску затезну камату од 07.04.2008. године, као дана доношења првостепене одлуке, до исплате, док је захтев тужиоца за исплату законске затезне камате на износ главног дуга за период од 12.05.2004. године, као дана вештачења, до 07.04.2008. године одбио као неоснован.

Из наведених разлога одлучено је као у ставу другом изреке ове одлуке применом чл. 380 тач. 4 ЗПП.

Истовремено је овај суд имао у виду да очигледну погрешку у писању бројева у погледу означавања висине главног дуга на страни деветој образложења у свако доба првостепени суд може да отклони посебним решењем сходно чл. 349 ЗПП.

Председник већа-судија
Славица Срећковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)