Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.01.2013.

Гж 7263/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7263/11
Дана 23.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Добриле Страјинa, председника већа, Сање Лекић и Радмиле Ђурић, чланова већа, у парници тужиља АА и АА1, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд, из Београда, Булевар Деспота Стефана бр. 68б, мезанин 2, ББ, Компаније осигурања „Дунав“ Д.О.О., из Београда, Ул. Македонска бр. 4 и ББ1, ради накнаде штете, одлучујући о жалби друготуженог ББ изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду 6 П.бр. 47069/10 од 30.05.2011. године, у седници већа одржаној дана 23.01.2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

I ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 6 П.бр. 47069/10 од 30.05.2011. године у ставу првом, тако што се ОДБИЈА као неоснован захтев тужиља којим су тражиле да се обавеже тужени ББ да им на име накнаде нематеријалне штете исплати и то: тужиљи АА на име претрпљених физичких болова износ од 170.000,00 динара, на име претрпљеног страха износ од 100.000,00 динара, на име наружености износ од 55.000,00 динара и на име умањења животне активности износ од 290.000,00 динара; а тужиљи АА1 на име претрпљених физичких болова износ од 190.000,00 динара, на име претрпљеног страха износ од 100.000,00 динара и на име умањења животне активности износ од 315.000,00 динара, све са законском затезном каматом на наведене износе почев од 30.05.2011. године до исплате.

II ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу четвртом изреке пресуде Првог основног суда у Београду 6 П.бр. 47069/10 од 30.05.2011. године тако што се ОДБИЈА као неоснован захтев тужиља да им тужени ББ на име трошкова парничног поступка исплати износ од 375.675,00 динара.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом обавезан је друготужени ББ да плати накнаду нематеријалне штете и то тужиљи АА на име претрпљених физичких болова износ од 170.000,00 динара, на име претрпљеног страха износ од 100.000,00 динара, на име наружености износ од 55.000,00 динара и на име умањења животне активности износ од 290.000,00 динара; и тужиљи АА1 на име претрпљених физичких болова износ од 190.000,00 динара, на име претрпљеног страха износ од 100.000,00 динара и на име умањења животне активности износ од 315.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од 30.05.2011. године па до исплате (став први изреке). Делимично је одбијен тужбени захтев и то тужиље АА на име претрпљених физичких болова за износ од 80.000,00 динара, на име наружености за износ од 45.000,00 динара и на име умањења животне активности за износ од 50.000,00 динара; и тужиље АА1 на име претрпљених физичких болова за износ од 60.000,00 динара и на име умањења животне активности за износ од 25.000,00 динара (став други изреке). Одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужени Удружење осигуравача Србије да тужиљама на име накнаде штете исплати и то тужиљи АА на име претрпљених физичких болова износ од 250.000,00 динара, на име умањења животне активности износ од 340.000,00 динара, на име наружености износ од 100.000,00 динара и на име претрпљеног страха износ од 100.000,00 динара; и тужиљи АА1 на име претрпљених физичких болова износ од 250.000,00 динара, на име умањења животне активности износ од 340.000,00 динара и на име претрпљеног страха износ од 100.000,00 динара (став трећи изреке). Обавезан је тужени ББ да тужиљама на име накнаде трошкова парничног поступка солидарно плати износ од 375.675,00 динара (став четврти изреке). Утврђено је да је повучена тужба према туженој Компанији „Дунав осигурање“ А.Д., из Београда (став пети изреке). Утврђено је да је тужба повучена према туженој ББ1 (став шести изреке).

Против одлука из става првог и четвртог наведене пресуде тужени ББ је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога прописаних одредбом члана 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04, са каснијим изменама и допунама), а на основу одредбе из чл. 506 став 1 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11), Апелациони суд је нашао

-да је жалба основана.

Према стању списа тужиље су иницирале овај поступак са захтевом да се расправи грађанско-правна одговорност туженог ББ за нематеријалну штету коју су тужиље претрпеле у саобраћајној несрећи од 23.11.1997. године. Наиме, тог дана у Ул. Војислава Илића у Београду догодила се саобраћајна несрећа у којој су учествовали тужиље у својству пешака и тужена ББ1 у својству возача путничког возила рег. озн. _. До саобраћајне несреће је дошло непажњом и непрописном вожњом тужене ББ1 која је из своје саобраћајне траке прешла у супротну саобраћајну траку и возилом ударила тужиље које су прелазиле улицу изван обележеног пешачког прелаза. Полазећи од чињенице да је тужени ББ власник возила са којим је проузрокована саобраћајна несрећа и да се према одредби чл. 173 ЗОО путничко возило у покрету може квалификовати као опасна ствар, првостепени суд је усвојио захтев тужиља у односу на туженог ББ, а своју одлуку о деликтној одговорности тог туженог образложио је схватањем да за саобраћајну несрећу одговара власник возила и штетник (тј. лице које је проузроковало саобраћајну несрећу).

Међутим, наведено правно схватање првостепеног суда овај суд не може да прихвати као правилно, јер је оно у супротности са правном нормом садржаном у одредби чл. 176 ст. 1 ЗОО, која прописује да уместо имаоца ствари, и исто као он, одговара лице коме је ималац поверио ствар да се њоме служи, и лице које иначе дужно да је надгледа, а није код њега на раду. Са становишта те одредбе закона власник опасне ствари се ослобађа објективне одговорности за штету која потиче од те ствари уколико докаже да ју је предао трећем лицу да се њоме служи и да је то лице употребом ствари проузроковало штетни догађај. У овом случају првостепени суд је правилно утврдио чињенице: да је тужени ББ овластио тужену ББ1 да вози његов ауто и да је тужена ББ1 непрописном и непажљивом вожњом проузроковала саобраћајну несрећу. Код таквог стања ствари, првостепени суд је морао да ослободи деликтне одговорности туженог ББ, јер он по слову закона не одговара за штету коју је проузроковала тужена ББ1, као овлашћени корисник његовог возила. Супротно схватање водило би објективизацији одговорности власника путничких и других возила и за оне случајеве за које је изричито законом предвиђено да одговарају корисници, а не власници возила.

Имајући у виду наведено, овај суд налази да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, тако да је у складу са овлашћењем из одредбе члана 380. став 1. тачка 4. ЗПП Апелациони суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право тј. одредбу члана 176. став 1. ЗПП и одлучио као у ставу I изреке; а преиначена је и одлука о трошковима парничног поступка, у складу са овлашћењем из одредбе члана 387. став 1. тачка 3. ЗПП, јер тужиљама не припада право на накнаду тих трошкова с обзиром на чињеницу да нису успеле у овом спору.

Апелациони суд је имао у виду да су тужиље након доношења првостепене пресуде тражиле да их првостепени суд ослободи од трошкова парничног поступка и у односу на тај њихов предлог овај суд сматра да нема сметњи да о њему првостепени суд одлучи и након правноснажног окончања овог поступка (одн. да би враћање списа ради одлучивања о том предлогу само одуговлачило даље поступање у овом поступку).

Председник већа – судија
Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)