Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.05.2014.

Гж 732/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 732/14
Дана 12.03.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Гордане Комненић, председника већа, Бранислава Босиљковића и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених ББ, ББ1, чији је пуномоћник БА, адвокат и ББ2, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 46650/2010 од 24.04.2013. године, у седници већа одржаној дана 12. марта 2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужиље АА, као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П. 46650/2010 од 24.04.2013. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П. 46650/2010 од 24.04.2013. године, ставом првим изреке одбијен је главни тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужени обавежу да јој на име нужних и корисних трошкова на заједничкој непокретности исплате износ од укупно 7.395,30 евра у динарској противвредности, са каматом и тужена ББ износ од 3.697,65 евра, у динарској противвредности, са каматом, тужени ББ1 износ од 2.465,10 евра, у динарској противвредности, са каматом и тужени ББ2 износ од 616,27 евра у динарској противвредности, са каматом, као неоснован. Ставом другим изреке одбијен је евентуални тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужени обавеже да јој на име нужних и корисних трошкова исплати износ од 776.506,57 динара са каматом и то тужена ББ износ од 388.253,20 динара, са каматом, тужени ББ1 износ од 258.835,50 динара са каматом и тужени ББ2 износ од 64.708,88 динара са каматом, као и да јој накнаде трошкове парничног поступка, као неоснован. Ставом трећим изреке тужиља је обавезана да туженима солидарно накнади трошкове парничног поступка у износу од 186.750,00 динара. Ставом четвртим изреке тужиља је обавезана да туженом ББ1, накнади трошкове парничног поступка у износу од 198.375,00 динара.

Благовременом жалбом тужиља је ту пресуду побијала из свих законских разлога.

Одговором на жалбу тужени ББ1 је предложио да суд жалбу тужиље одбије као неосновану.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09), који се примењује у смислу одредбе члана 506 став 1 важећег ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11), другостепени суд је нашао да жалба тужиље није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1,2,5, 7 и 9 ЗПП на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности а жалбом тужиље неосновано се указује на битну повреду из одредбе члана 361 став 2 тачка 12 истог закона. Изрека ожалбене пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима, о битним чињеницама наведени су разлози који су јасни и непротивречни и о битним чињеницама не постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа и записника и самих тих исправа и записника са изведеним доказима што значи да ожалбена пресуда нема недостатке због којих се не би могла испитати.

Према утврђеном чињеничном стању, парничне странке су сувласници непокретности аа и то тужиља и тужени ББ2 са идеалним уделима од по 1/12, тужена ББ са уделом од 1/2 и тужени ББ1 са уделом од 4/12. Тужиља је сама отпочела и финансирала грађевинске радове на тој непокретности, већег обима, за извођење тих радова није имала грађевинску дозволу па јој је од стране грађевинског инспектора дана 22.10.2003. године наложено да обустави градњу а у ванпарничном поступку који је по њеном предлогу покренут пред надлежним судом у Републици Хрватској, одређена је привремена мера забраном тужиљи да било сама било преко друге особе обавља било какве грађевинске и сличне радове на предметној непокретности пошто за извођење тих радова тужиља није имала сагласност сувласника већ су се напротив тужени, као сувласници, радовима изричито противили. Вештачењем је утврђено да су радови које је тужиља предузела и финансирала на спорном грађевинском објекту, већег обима пошто се ради о реконструкцији објекта а то није био посао који не трпи одлагање пошто није предстојала нити штета нити пропуштање очигледне користи.

Правилно је првостепени суд ожалбеном пресудом одбио главни и евентуални тужбени захтев тужиље којим је тражила да суд тужене обавеже да јој на име нужних и корисних радова на заједничкој непокретности исплате накнаду, на начин описан у ставу првом и другом изреке ожалбене пресуде, у смислу одредбе члана 39, 40 и 41 Закона о власништву и другим стварним правима Републике Хрватске и члана 220, 221 став 1 и 226 Закона о обвезним односима Републике Србије, након што је правилно закључио да је у овом случају меродавно право Републике Хрватске у смислу одредбе члана 27 и 28 Закона о решавању сукоба Закона са прописима других земаља („Службени лист СФРЈ“ бр. 43/82 и 72/82 и „Службени лист СРЈ“ бр. 46/96). За такву одлуку дао је довољне и јасне разлоге које у свему, као правилне, прихвата и овај суд, као другостепени.

Наводима жалбе тужиље о томе да је суд вештачењем утврдио да је било неопходно извршити предметне радове на сувласничкој непокретности, правилност ожалбене пресуде не доводи се у сумњу. Ово због тога што је првостепени суд изведеним доказима утврдио да су се тужени, као сувласници предметне непокретности противили извођењу радова, а поред тога и надлежни суд Републике Хрватске као и надлежни управни орган су тужиљи изрекли меру забране да било сама да било преко другог лица обавља било какве грађевинске и сличне радове на предметној непокретности. То значи да се тужиља прихватила туђег посла и поред забране лица чији је посао а за забрану је знала па нема права која припадају пословођи без налога јер је тако прописано одредбом члана 226 став 1 Закона о обвезним односима Републике Србије који се овде примењује у смислу одредбе члана 27 и 28 Закона о решавању сукоба Закона са прописима других земаља („Службени лист СФРЈ“ бр. 43/82 и 72/82 и „Службени лист СРЈ“ бр. 46/96). С тим у вези, одредбом члана 41 Закона о власништву и другим стварним правима Републике Србије, прописано је да је за предузимање послова који премашују оквир редовитог управљања, а какви послови су веће поправке, преуређење, надградња, доградња и слично, што је овде случај, потребна сагласност свих сувласника, а у сумњи се сматра да посао премашује оквир редовитог управљања, те да за случај да се сувласници не могу сагласити сувласник који је предложио посао предвидиво користан за све, може захтевати развргнуће сувласништва па макар то иначе у том часу и не би могао. Дакле, у ситуацији када се тужени, као сувласници нису сагласили са пословима које је тужиља предузела на заједничкој непокретности а који премашују оквир редовног управљања, онда је тужиља имала могућност да захтева развргнуће сувласништва, а нема право на накнаду коју овом тужбом тражи.

Неосновано се жалбом тужиље указује на погрешну примену материјалног права јер је одредбу члана 220 и 226 Закона о обвезним односима Републике Србије првостепени суд, при одлучивању ожалбеном пресудом, правилно применио. Нема места примени одредби 223 тог закона, како тужиља неосновано у жалби наводи јер су том одредбом прописана права пословође без налога који је поступио у свему како треба и радио оно што су околности захтевале, а то овде није случај јер је тужиља радове на предметној непокретности изводила противно забрани за коју је знала а нису били испуњени услови прописани одредбом члана 220 став 2 Закона о обвезним односима Републике Србије јер се не ради о послу који не трпи одлагање у том смислу да је предстојала штета или пропуштање очигледне користи.

Правилна је и одлука о трошковима јер је донета у смислу одредбе члана 149 став 1 и 150 ЗПП, имајући у виду исход поступка.

Из изложених разлога, а како наводима жалбе тужиље правилност ожалбене пресуде није доведена у сумњу, то је њена жалба одбијена као неоснована а ожалбена пресуда потврђена, као правилна и на закону заснована, и то како у делу одлуке о главном потраживању и камати на исто по главном и евентуалном тужбеном захтеву тужиље, тако и у делу одлуке о трошковима, па је одлука као у изреци ове пресуде донета у смислу одредбе члана 375 и 387 тачка 2 ЗПП.

Председник већа-судија
Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)