Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.12.2015.

Гж 7327/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7327/15
23.12.2015 године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Сање Пејовић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ, против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова РС, чији је законски заступник Државни правобранилац, са седиштем у Београду, ул. Немањина бр. 22-24, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 28844/13 од 23.04.2015. године, у седници већа одржаној дана 23.12.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 28844/13 од 23.04.2015. године у ставу првом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П 28844/13 од 23.04.2015. године тако што се обавезују тужиоци да туженој на име трошкова парничног поступка солидарно исплате износ од 238.875,00 динара, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 28844/13 од 23.04.2015. године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужена да им на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове услед умањења животне активности исплати сваком тужиоцу износ од 500.000,00 динара, са каматом почев од 23.04.2015. године, па до исплате.

Ставом другим изреке, обавезани су тужиоци да туженој солидарно накнаде трошкове спора у износу од 366.000,00 динара.

Против наведене пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 386. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ бр. 72/11...55/14), Апелациони суд у Београду је нашао да је жалба тужилаца делимично основана и то само у погледу одлуке о трошковима поступка.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка прописане чланом 374. став 2. тачке 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би побијана одлука морала бити укинута, нити је учињена битна повреда одредаба парничног поступка прописана чланом 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, на коју се жалбом тужилаца посебно указује, обзиром да побијана пресуда садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама и не постоји противречност између онога што је у њеном образложењу наведено о садржини исправа и самих тих исправа, односно изведених доказа.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку произлази да су тужиоци августа 1995. године, са већим бројем лица, са подручја Жепе и Сребренице илегално прешли границу између Републике БиХ и СРЈ и да су их у СРЈ припадници МУП-а РС најпре сместили у прихватни центар у Бранешком Пољу – Шљивовици, а затим у прихватни центар у Митровом Пољу. Тужилац АА је дана 16.01.1996. године напустио прихватни центар и отпутовао у САД, а тужилац АА1 је центар напустио 10.04.1996. године и вратио се у Босну. Током боравка у прихватном центру тужилац АА је изгубио двадесетак килограма, повређена му је кључна кост и пати од несанице, а тужилац АА1 због боравка у прихватном центру је изгубио преко тридесет килограма, а у току 1996. године обратио се лекару психијатру због страхова, несанице, ружних снова и сличних психичких сметњи. Из извештаја лекара психолога Дома здравља Тузла од 02.11.2001. године, утврђено је да тужилац АА1 од 1996. године има психичке сметње, те да му је констатован изражен посттрауматски стресни поремећај у хроничној форми, са знацима трајних промена личности, након катастрофалних доживљаја.

Полазећи од налаза и мишљења судског вештака неуропсихијатра од 25.07.2014. године, првостепени суд је утврдио да је код тужиоца АА настало обољење „трајне промене личности посттрауматског карактера са падом општих психичких способности и поремећајем прилагођавања и комуникације“, констатовано 2007. године, након дугогодишњег боловања од посттрауматског стресног поремећаја, а да је код тужиоца АА1 обољење „изражене депресивне и анксиозне карактеристике“ констатовано 02.11.2004. године, те да је код оба тужиоца по основу наведених обољења, као и по основу последица стресова у ратном и послератном периоду, дошло до умањења животне активности од 30% трајно. Од тог целокупног умањења животне активности, умањење животне активности као последице стресова доживљених приликом боравка у прихватном центру у Србији износи по 10% трајно за сваког од тужилаца.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, налазећи да приговор застарелости тужене није основан, првостепени суд је оценио да је код оба тужиоца дошло до умањења животне активности, између осталог и као последице стресова који су претрпели током боравка у прихватном центру у Србији, у који су их сместили припадници Министарства унутрашњих послова Републике Србије, али да поступци припадника Министарства унутрашњих послова према тужиоцима нису били ни незаконити ни неправилни, јер се радило о лицима која су илеглано ушла на територију Србије без одговарајућих докумената, због чега у таквој ситуацији државни органи сваке земље примењују одређене поступке, какви су примењени и у конкретном случају, те је нашао да нема узрочно-последичне везе између рада државног органа у вршењу његових функција и штете коју су тужиоци претрпели и да самим тим нису испуњени услови прописани одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, због чега је одлучио као у изреци пресуде.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применио материјално право када је нашао да тужбени захтев тужилаца није основан, дајући за своју одлуку јасне и образложене разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд, као другостепени.

Наиме, из чињеница утврђених у току првостепеног поступка, пре свега из исказа саслушаних сведока и парничних странака, произилази да су тужиоци илегално са територије Босне и Херцеговине ушли у Србију, због чега су од стране припадника МУП РС спроведени до полицијске станице, а након тога смештени у прихватни центар у Митровом Пољу, да су лица смештена у прихватни центар сваких 15 дана обилазили радници Црвеног крста, како домаћег, тако и међународног, те истим делили одећу, обућу и храну, због чега је правилно првостепени суд закључио да тужена није поступала незаконито и неправилно када је тужиоце, као и остала лица која су у Србију ушла илегално и без докумената, сместила у прихватни центар. Због тога и по налажењу овог суда не постоји одговорност тужене у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима за обавезивање тужене да тужиоцима претрпљену штету накнади, обзиром да нема узрочно-последичне везе између рада државног органа у вршењу његових функција и штете коју су тужиоци претрпели.

Суд је имао у виду наводе жалбе тужилаца да је у току првостепеног поступка утврђено да су према налазу и мишљењу судског вештака тужиоци због боравка у Србији претрпели умањење животне активности за 10%, а које умањење првостепени суд није имао у виду, али је нашао да исти нису основани. Ово стога што из налаза и мишљења судског вештака произилази да су тужиоци, без обзира да ли су били активни борци или неутрални цивили, самим боравком у ратом захваћеној Босни и Херцеговини, као и у каснијем избегличком и емигрантском животу, били изложени великом стресу који оставља трајне последице, те да је сам боравак у прихватном центру био свакако јако стресоген за тужиоце, јер је статус емигранта у иностранству из културолошких, економских и разних других разлога био врло стресоген. Такође, за настанак одговорности тужене у смислу члана 172. Закона о облигационим односима потребно је да постоји узрочно-последична веза између преживљене тортуре током боравка у прихватном центру и насталих последица које се манифестују као посттрауматски стресни поремећај. Правни основ потраживања се заснива на члану 25. и 35. Устава Републике Србије и члану 172. и 200. Закона о облигационим односима, као и на основу међународних уговора, кодекса, конвенција и декларација које регулишу забрану мучења, тортуре, неухманог или понижавајућег поступања. Међутим, у току првостепеног поступка утврђено је да тужиоци нису били изложени мучењу, тортури, нехуманом или понижавајућем поступању, а да је посттрауматски стресни поремећај настао као резултат великог стреса који су тужиоци доживели како током боравка у ратом захваћеној Босни и Херцеговини, тако и током боравка у Србији и након тога, због недаћа даљег избегличког и емигрантског живота, због чега је правилно одбијен тужбени захтев као неоснован.

Неосновани су и жалбени наводи тужилаца да је првостепни суд у својој одлуци утврдио да су органи тужене према тужиоцима применили рестриктивне мере из чега произлази одговорност тужене за штету коју су тужиоци претпрели. Ово стога што се под појмом рестриктивне мере не подразумевају поступци који се могу квалификовати као физичка и психичка тортура, већ мере којима се спроводи поступак у случају илегалног уласка лица у земљу. Таква лица се спроводе у прихватне центре у којима им је обезбеђена храна, смештај, здравствена нега, као и комуникација са родбином, због чега у таквом поступању тужене нема нехуманог или понижавајућег поступања које би водило одговорности исте.

Суд је ценио и остале наводе жалбе тужилаца, али је нашао да су исти без утицаја на доношење другачије одлуке суда у овој правној ствари.

На основу изложеног, применом члана 390. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу првом изреке пресуде.

Међутим, одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу другом изреке пресуде није донета правилном применом члана 153. и 154. Закона о парничном поступку, обзиром да се основано жалбом тужилаца указује да исти нису одмерени према важећој тарифи у моменту пресуђења према вредности предмета спора. Наиме, у случају формалног активног супарничарства из члана 205. став 1. тачка 2. Закона о парничном поступку, за оцену вредности предмета спора узима се вредност тужбеног захтева сваког појединог тужиоца, а не збир вредности тужбених захтева свих тужилаца. Због тога се као вредност предмета спора у конкретном случају може узети само износ од 1.300.000,00 динара, на колико је поједничано опредељен тужбени захтев сваког тужиоца (800.000,00 динара по правноснажној пресуди П 45953/10 и 500.000,00 динара по пресуди П 28844/13). Стога су туженој применом члана 153. и 154. ЗПП досуђени трошкови за састав одговора на тужбу и 6 поднесака у износу од по 11.250,00 динара, за заступање на 12 одржаних рочишта у износу од по 12.750,00 динара и за приступ на 1 неодржано рочиште у износу од по 7.125,00 динара, што укупно износи 238.875,00 динара, а све према опредељеном захтеву за накнаду трошкова поступка, вредности спора и Адвокатској тарифи.

Имајући у виду изнето, применом члана 401. тачка 3. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу другом изреке пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Весна Обрадовић,ср.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)