Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.03.2011.

Гж 7473/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 7473/10
Дана 16.03.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије, Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинско правне послове из Београда, улица Светозара Марковића бр. 21 и Републике Србије, Министарство унутрашњих послова, чији је законски заступник Републичко јавно правобранилаштво из Београда, улица Немањина бр. 26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Другог општинског суда у Београду П.бр.5797/07 од 27.02.2009. године, у седници одржаној 16.03.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог општинског суда у Београду П.бр. 5797/07 од 27.02.2009. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог општинског суда у Београду П.бр. 5797/07 од 27.02.2009. године, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавежу тужени да му на име накнаде нематеријалне штете солидарно исплате укупан новчани износ од 1.350.000,00 динара и то 200.000,00 динара на име претрпљених физичких болова, 200.000,00 динара на име претрпљеног страха, 150.000,00 динара на име претрпљених душевних болова због наружености и 800.000,00 динара на име претрпљених душевних болова због умањења животне активности, са законском затезном каматом почев од дана доношења пресуде па до исплате, као неоснован. Другим ставом изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, с тим што је образложење жалбе упутио суду 23.05.2005. године, по истеку законом прописаног рока за изјављивање жалбе, јер је према повратници у списима, пуномоћник тужиоца пресуду примио 04.05.2009. године, из којих разлога суд није разматрао наводе истог поднеска.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. ЗПП-а, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а из напред наведених разлога, нису разматрани наводи из образложења жалбе упућене суду по истеку законског рока за изјављивање жалбе, о постојању других повреда поступка.

Према разлозима побијане пресуде, тужилац је 09.03.1996. године око 15,00 часова, заједно са супругом, сакупљао дрва у атару села Јаково у приобаљу реке Саве. У близини моста који води ка Остружници тужилац је нагазио на антимагнетну мину (тзв. „паштету“) која је експлодирала, када је тужилац задобио тешке телесне повреде у виду ампутације десног стопала. Увиђај на лицу места од стране МУП-а није извршен, али према потврди овог органа од 27.06.1996. године, ради се о мини која је највероватније доспела водом са ратног подручја. У периоду од септембра 1995. године до марта 1996. године у атару села Јаково у приобаљу реке Саве извођена су увежбавања ВП 3046 Јаково али никад приликом вежбе нису коришћене праве мине, ни права муниција. Земљиште на коме се налазила експлозивна направа на коју је тужилац нагазио и задобио повреде је државна својина, чији је корисник ЈП „Србија шуме“ Београд. Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца као у изреци побијане пресуде, оцењујући да нема основа за одговорност тужених за штету коју је тужилац наведеном приликом претрпео, које разлоге прихвата и овај суд.

Наиме, што се тиче одговорности првотужене међупресудом коју је донео првостепени суд у овом предмету П.бр. 5039/99 од 31.10.200. године утврђено је да не постоји основ одговорности првотужене (Државе СРЈ- СМО) за накнаду штете на коју се односи тужбени захтев тужиоца. На ову пресуду тужилац није изјавио жалбу и она је постала правноснажна. Сагласно наведеном, како је правноснажном пресудом донетом у овој парници утврђено да не постоји основ одговорности Државе СРЈ – СМО чији је правни следбеник тужена Република Србија- Министарство одбране, правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев у односу на овог туженог.

  У односу на Министарство унутрашњих послова, одговорност тужене државе једино би се могла заснивати на одредбама члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, које прописују одговорност правног лица за штету коју проузрокује његов орган у вршењу или у вези са вршењем својих функција, односно на члану 25. Устава Републике Србије, који је важио у време настанка штетног догађаја, по коме свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом нанесе службено лице или државни орган у складу са законом. Ради се о одговорности за другог, као врсте деликтне одговорности, код које је, за разлику од објективне одговорности где се кривица претпоставља, нужно доказати и утврдити постојање узрочно-последичне везе између незаконитог или неправилног рада органа или службених лица и настале штете. Дакле, да би се досудила правична новчана накнада нематеријалне штете у смислу члана 200. ЗОО потребно је да је штета настала као последица противправности односно незаконитог или неправилног рада органа, у конкретном случају органа унутрашњих послова. Тужилац свој захтев за накнаду штете заснива на чињеници да је штета, према његовим наводима, настала нечињењем- пропуштањем вршења дужног надзора од стране органа МУП-а у чији делокруг спада обезбеђење речних токова на подручјима која не представљају државну границу, као и на одредбама члана 1. тада важећег Закона о унутрашњих пословима, којим је било прописано да су унутрашњи послови законом утврђени послови чијим обављањем надлежни републички органи остварују безбедност републике и њених грађана и обезбеђују остваривање Уставом и законом утврђених других права грађана. Међутим, с обзиром на утврђено чињенично стање, које се наводима жалбе не доводи у сумњу, тужилац у овом поступку није доказао постојање узрочно-последичне везе између незаконитог рада или пропуштања и конкретне штете коју је претрпео. Експлозивна направа јесте опасна ствар и за штету која настане од такве ствари, сагласно члану 173. и 174. ЗОО, одговара њен власник или лице које ту ствар користи у оквиру своје делатности. Како органи МУП-а не користи ове врсту експлозивних направа у оквиру своје делатности, није била у њиховом власништву и како се та ствар налазила на земљишту које није под обавезним надзором или контролом органа МУП-а, нема основа за одговорност друготужене за настанак наведеног штетног догађаја, како је то правилно закључио и првостепени суд.

На основу члана 375. ЗПП-а одлучено је као у изреци.


Председник већа-судија
Јасминка Станојевић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић с.р.

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)